Шта се дешава с временским приликама?

„Садашње катастрофалне поплаве и снажне временске непогоде биће још учесталије“ (ТОМАС ЛОСТЕР, СТРУЧЊАК ЗА ПРОЦЕНУ ШТЕТЕ УСЛЕД ВРЕМЕНСКИХ НЕПОГОДА).

ДА ЛИ су се временске прилике стварно пореметиле? Многи се плаше да јесу. Др Петер Вернер, метеоролог са Института за испитивање утицаја климе у Потсдаму (Немачка), каже: „Када узмемо у обзир временске прилике у свету — максималну количину падавина, број поплава, суша и непогода — и запазимо њихов пораст, с правом можемо рећи да су се те бројке учетворостручиле за последњих 50 година.“

Многи сматрају да су ове неуобичајене временске прилике доказ појачаног глобалног загревања — такозваног ефекта стаклене баште чије су последице све очигледније. Амерички завод за заштиту животне средине објашњава: „Ефекат стаклене баште се односи на пораст температуре на планети услед тога што неки гасови у атмосфери (на пример водена пара, угљен-диоксид, азотови оксиди и метан) задржавају сунчеву енергију. Без тих гасова, топлота би се изгубила у свемиру и Земљина просечна температура би била нижа за око 33°C.“

Међутим, многи тврде да се човек нехотице умешао у овај природни процес. У једном чланку у Earth Observatory, онлајн публикацији коју објављује НАСА, стоји: „Фабрике и аутомобили деценијама избацују у атмосферу милијарде тона гасова који изазивају ефекат стаклене баште... Многи научници страхују да повећана концентрација гасова који изазивају ефекат стаклене баште спречава да топлота која се ослобађа напусти Земљину атмосферу. У ствари, ти гасови задржавају велику количину топлоте у Земљиној атмосфери управо као што предње стакло аутомобила задржава сунчеву енергију.“

Скептици указују да је човек одговоран за испуштање само малог процента гасова који изазивају ефекат стаклене баште. Међутим, једна група истраживача под називом Међународно удружење за истраживање климатских промена (IPCC), чији су спонзори Светска метеоролошка организација и Програм Уједињених нација за заштиту животне средине, извештава: „Постоји нов и још јачи доказ да је глобално загревање које је уочено у последњих 50 година највећим делом последица људских активности.“

Питер Танс, климатолог из Националне управе за океане и атмосферу каже: „Кад бих  морао конкретно да проценим, рекао бих да је 60 процената наша кривица... За преосталих 40 процената узроке треба потражити у природи.“

Могуће последице глобалног загревања

Шта је, стога, очигледан резултат нагомилавања гасова који изазивају ефекат стаклене баште, а за чије ослобађање је одговоран човек? Многи научници се сада слажу да се Земљина температура заиста повећала. Да ли је то повећање драстично? У извештају за 2001. годину горе споменутог Међународног удружења за истраживање климатских промена наводи се: „У односу на крај 19. века, глобална температура на површини Земље се повећала за 0,4 до 0,8°C.“ Многи истраживачи сматрају да би ово мало повећање могло да буде одговорно за драматичне промене времена.

Као што је познато, Земљина клима је задивљујуће сложена, тако да научници не могу са сигурношћу рећи које су последице глобалног загревања — ако их уопште има. Међутим, многи сматрају да је глобално загревање узрок обилних падавина на северној хемисфери, суше у Азији и Африци и учесталих последица Ел Ниња на Пацифику.

Потребно је глобално решење

Пошто многи сматрају да је човек одговоран за овај проблем, зар га он не може решити? Приличан број држава је већ донео законе којима се ограничава ослобађање штетних гасова из аутомобила и фабрика. Међутим, такви напори — колико год да су похвални — имају мало или нимало ефекта. Загађење је глобалан проблем, самим тим и решење треба да буде глобално! У Рио де Жанеиру је 1992. одржан Самит о Земљи. Десет година касније, у Јоханесбургу, у Јужној Африци, био је Светски самит о екологији и развоју. Овом скупу, одржаном 2002, присуствовало је око 40 000 делегата, укључујући и лидере око 100 држава.

Овакви скупови су много допринели томе да научници усагласе своја мишљења. Немачке новине Der Tagesspiegel објашњавају: „Док је тада [1992] већина научника сумњала у ефекат стаклене баште, данас га готово нико не оспорава.“ И поред тога, немачки министар за заштиту животне средине, Јирген Тритин, подсећа нас да право решење за овај проблем још увек није пронађено. Он је нагласио: „Стога, самит у Јоханесбургу мора бити не само самит речи, већ такође и самит дела.“

Може ли се зауставити нарушавање животне средине?

Глобално загревање је само један од многих изазова с којим се човечанство суочава, а који се тичу животне средине. Далеко је лакше рећи да треба да се предузме ефикасна акција него то и урадити. „Сада када смо коначно увидели колико смо велику штету нанели нашој животној средини“, пише британски етолог Џејн Гудол, „ангажовали смо све своје способности како бисмо пронашли технолошка решења.“ Али она упозорава: „Технологија сама по себи није довољна. Морамо укључити и своје срце.“

Размотрите још једном проблем глобалног загревања. Мере за смањење загађења су скупе; сиромашније нације их често не могу увести. Неки стручњаци се стога плаше да ће се због ограничења у погледу коришћења енергије  различите гране индустрије разместити по сиромашнијим земљама где могу боље пословати. У том случају се чак и лидери који имају најбоље намере могу наћи у дилеми. Ако заштите економске интересе своје земље, трпеће животна средина. Ако инсистирају на заштити животне средине, угрозиће економију.

Зато Северн Калис-Сузуки, члан Савета Светског самита, истиче да до промене мора доћи путем акције појединаца, и каже: „Да ли ће доћи до стварних промена у нашој животној средини зависи од сваког од нас. Не можемо чекати на наше лидере. Морамо се усредсредити на оно што је одговорност свих нас и на то што ми можемо урадити како би дошло до промене.“

Сасвим је разумно очекивати од људи да показују обзир према животној средини. Али подстаћи их да направе потребне промене у свом начину живота није тако лако. Да то прикажемо: већина људи се слаже да аутомобили доприносе глобалном загревању. Зато неко може одлучити да мање вози или да сасвим престане да вози аутомобил. Међутим, чини се да то баш и није тако лако. Према речима Волфганга Сахса, са Института за климу, животну средину и енергију у Вуперталу (Немачка), „сва места која играју важну улогу у свакодневном животу (радно место, обданиште, школа или тржни центар) толико су удаљена да до њих не можете доћи без аутомобила... Уопште се не ради о томе да ли желим да користим аутомобил или не... Већина људи једноставно нема избора.“

Неки научници, попут професора Роберта Дикинсона са Института за проучавање Земље и њене атмосфере у склопу Џорџијског технолошког факултета (САД), страхују да је можда већ касно да се Земља сачува од последица глобалног загревања. Дикинсон сматра да чак и када би загађивање престало, последице досадашњег уништавања атмосфере осећале би се још најмање 100 година!

Будући да ни владе ни појединци не могу решити проблеме који се тичу животне средине, поставља се питање ко може? Још од древних времена, људи су гледали ка небу у нади да ће њихови богови држати под контролом временске прилике. Колико год било наивно, то ипак открива једну фундаменталну истину: човечанству је потребна Божја помоћ у решавању ових проблема.

[Истакнути текст на 7. страни]

„Постоји нов и још јачи доказ да је глобално загревање које је уочено у последњих 50 година највећим делом последица људских активности.“

[Оквир на 6. страни]

„Да ли је глобално загревање штетно по здравље?“

Ово занимљиво питање је било постављено у једном чланку у часопису Scientific American. У њему се предвиђа да ће се услед глобалног загревања „чешће појављивати и све више ширити многе озбиљне болести“. На пример, процењује се да ће се на неким местима „до 2020. године број смртних случајева повезаних с таласима топлог ваздуха удвостручити“.

Мање је очигледна улога коју би глобално загревање могло да има у ширењу заразних болести. „Процењује се да ће се болести које преносе комарци све више ширити“, с обзиром да се комарци „све брже размножавају и да више уједају како ваздух постаје топлији... Пошто читаве области постају топлије, комарци се могу појавити и у подручјима где их раније није било, доносећи са собом болести“.

На крају, ту су и последице поплаве и суше, због којих долази и до загађења залиха воде. Јасно је да се претња глобалног загревања мора схватити озбиљно.

[Слика на 7. страни]

Ефекат стаклене баште доводи до тога да се топлота задржава у атмосфери уместо да одлази у свемир.

[Извор]

NASA photo

[Слике на 7. страни]

Човек ослобађа милијарде тона гасова који загађују ваздух, што појачава ефекат стаклене баште