Санкт Петербург — руски „прозор у европу“

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ РУСИЈЕ

„Волим те, дични Петров створе, / твог строгог лика црте, вале, / и Неву моћну као море, / и мрамор њезин уз обале“ (АЛЕКСАНДАР СЕРГЕЈЕВИЧ ПУШКИН).

ОВО је цитат из једне чувене Пушкинове песме о Санкт Петербургу у којој он скреће пажњу на оснивача као и на положај тог града на далеком северу, на ушћу Неве у Балтичко море. ’Али‘, можда се питате, ’како је дошло до тога да овај велики светски град настане на једном мочварном подручју на хладном северу?‘

До краја 17. века Русија није имала излаз на море, што је кочило њен развој. Сан младог руског цара, Петра Великог, био је да својој земљи омогући излаз на море и да јој на тај начин отвори „прозор у Европу“. Али, Отоманско царство на југу представљало је препреку изласку Русије на Црно море. Зато се Петар усредсредио на север, на подручје које је припадало Шведској и излазило на Балтичко море.

Да би остварио свој сан, Петар је августа 1700. објавио рат Шведској. Иако је његов војни поход у почетку био неуспешан, он није одустајао. До новембра 1702, Петар је приморао шведску војску да се повуче с језера Ладога. Ово највеће европско језеро удаљено је око 60 километара од Балтичког мора и повезано је с њим реком Невом. Швеђани су се повукли у утврђење на једном малом острву близу места где Нева истиче из језера. Петар је успео да освоји ово острвско утврђење и дао му је име Шлиселбург.

Касније су Швеђани заузели одбрамбене положаје у једном утврђењу које се звало Ниншантс, близу ушћа Неве у  Балтичко море. Маја 1703, гарнизон шведске војске који се налазио у том утврђењу био је поражен. Захваљујући тој победи Руси су стекли контролу над читавом речном делтом. Петар Велики је одмах почео да гради утврђење на оближњем острву Зајачи како би одбранио ушће Неве. Тако је 16. маја 1703, пре око 300 година, Петар Велики поставио камен темељац здању које је данас познато као Петропавловска тврђава. Овај датум је прихваћен као датум оснивања Санкт Петербурга, који је добио име по апостолу Петру, царевом свецу заштитнику.

Како је постао престоница

За разлику од многих главних градова, Санкт Петербург је од почетка грађен с циљем да постане импресивна престоница. Изградња је стално напредовала упркос томе што је град смештен на далеком северу, на северној географској ширини која одговара данашњем Анкориџу (Аљаска). Дрво је доношено из области око језера Ладога и из Новгорода. Да би обезбедио довољно камена за градњу, Петар је, између осталог, поставио један услов — сваки Рус који је доносио робу морао је донети и одређену количину камења. Уз то, забранио је изградњу кућа од камена и то најпре у Москви а потом и у осталом делу царства. Након тога су незапослени зидари почели да долазе у Санкт Петербург.

Према делу The Great Soviet Encyclopedia, градња се наставила „за то време изузетно брзим темпом“. Убрзо су постављене канализационе цеви и потпорни стубови, изграђене улице, зграде, цркве, болнице и владине институције. Исте године када је град основан, почела је изградња бродоградилишта познатог под називом Адмиралитет, које је с временом постало главни штаб руске флоте.

 До 1710. почела је изградња Летњег дворца, летње царске резиденције. Године 1712, Санкт Петербург је постао руска престоница уместо Москве и у њега су пресељене владине институције. Први дворац од камена, који још увек постоји, био је довршен 1714. Саграђен је за првог градоначелника Санкт Петербурга, Александра Меншикова. Исте године започети су радови и на Петропавловској цркви унутар истоимене тврђаве. Њен веома висок шиљати торањ једно је од обележја града. Такође је био подигнут и Зимски дворац на реци Неви, али је 1721. срушен и замењен дворцем од камена. Касније је изграђен данашњи Зимски дворац који има око 1 100 просторија. Ова величанствена палата краси центар града и у њој се налази чувени Ермитаж, Државни музеј.

Прва деценија постојања Санкт Петербурга била је обележена невероватним развојем. До 1714. у граду је наводно било око 34 500 грађевина! Изградња палата и импресивних здања наставила се несмањеним темпом. Многа од њих откривају снажан утицај који је религија имала на руску историју.

На пример, у граду се налази Казанска црква, која је полукружног облика и испред које се налази колонада. Њен импресиван изглед допринео је томе да главна градска улица, која се зове Невски Проспект, буде позната као једна од највећих главних улица на свету. Црква Светог Исака је почела да се гради нешто касније. При том је у мочварно земљиште било постављено око 24 000 потпорних стубова, а за позлату огромне куполе употребљено је 100 килограма чистог злата.

И у околини Санкт Петербурга градила су се импресивна здања. Године 1714. у Петерхофу, сада Петродворец, започела је изградња Великог дворца, Петрове резиденције. У међувремену је у оближњем градићу Царско Село, сада Пушкин, за Петрову  жену изграђен раскошан дворац Катарина. Касније су током истог века подигнута два импресивна дворца у предграђима у јужном делу града, Павловску и Гачини.

Лепоти тог новог града у великој мери доприносиле су стотине мостова који су направљени на многим речним каналима. То је разлог због ког се Санкт Петербург често назива „Венецијом севера“. Француски, немачки и италијански архитекти сарађивали су са својим талентованим руским колегама у стварању града који је, како наводи The Encyclopædia Britannica, „један од највеличанственијих и најскладнијих европских градова“.

Упорност упркос потешкоћама

Петрови противници нису увиђали с каквом ће упорношћу Руси чувати свој „прозор у Европу“. Књига Peter the Great—His Life and World објашњава: „Од дана када је Петар Велики први пут крочио на ушће Неве, то подручје и град који је ту никао били су и остали у поседу Русије.“

Заиста, у тој књизи се каже да „током векова, ниједан освајач који је с великом војском ушао у Русију — попут Карла XII, Наполеона или Хитлера — није могао да освоји Петрову балтичку луку, иако је нацистичка војска током Другог светског рата држала град под опсадом 900 дана“. Током те дуге опсаде, у граду је умрло око милион људи. У зиму 1941/42, када се температура спустила на 40 степени испод нуле, многи су умрли од хладноће и глади. На тој температури и Целзијусова и Фаренхајтова скала се поклапају.

Када је 1914. почео Први светски рат, име града је промењено у Петроград. Затим је 1924, након смрти Владимира Лењина, вође Совјетског Савеза, град добио име Лењинград. На крају је 1991, падом Совјетског Савеза, граду враћено његово првобитно име, Санкт Петербург.

Доприноси свету

Петровим декретом из 1724, годину дана пре него што је умро у старости од 52 године, у граду је основана Руска академија наука, а 1757. основана је Академија уметности. Тамо су у 19. веку студирали руски сликари Карл Бријулов и Иља Репин, који су касније стекли међународни углед.

Године 1819, у Санкт Петербургу је основан Државни универзитет, а након тога и много других високошколских установа. Крајем 19. века, руски психолог Иван Павлов,  становник Санкт Петербурга и добитник Нобелове награде, развио је концепт такозваног условног рефлекса. Такође, у овом граду је руски хемичар Дмитриј Мендељејев саставио Периодни систем елемената, или Мендељејев систем, како је познат у Русији.

Културни живот града такође је привлачио међународну пажњу. Године 1738. основана је плесна академија, из које је поникао светски познат балет Марински. Град су убрзо красиле многе концертне дворане и позоришта. У Санкт Петербургу су живели чувени композитори, попут Петра Иљича Чајковског. Он је познат по незаборавној музици коју је компоновао за класичне балете Успавана лепотица, Лабудово језеро и Крцко Орашчић, као и по чувеној композицији Увертира 1812.

У Санкт Петербургу је живело и много прослављених руских песника и писаца. По мишљењу многих, млади Александар Сергејевич Пушкин постао је „највећи руски песник и оснивач модерне руске књижевности“. Пушкинова дела су, попут Шекспирових, снажно утицала на књижевност и преведена су на све водеће светске језике. Једно од њих је и ода граду који је прихватио као свој, а коју смо цитирали на почетку овог чланка. Поред Пушкина, ту је и Достојевски, за кога The Encyclopædia Britannica каже да се „углавном сматра једним од најбољих романописаца свих времена“.

Дакле, могло би се рећи да је Санкт Петербург великодушно и вишеструко вратио све што је у својим скромним почецима добио од Европе. Сасвим је сигурно да су током година његови становници обогатили светску културну баштину.

Време за размишљање

У седмици од 24. маја до 1. јуна 2003, стотине хиљада посетилаца Санкт Петербурга учествовало је у прослави 300-те годишњице његовог постојања. Док су уживали у свему што је било припремљено за ту прилику, многи су размишљали о лепоти града и о његовој величанственој историји.

Само једну седмицу раније, многи су посетили Санкт Петербург али с другом намером — да би присуствовали посвећењу нових објеката у склопу руске подружнице Јеховиних сведока, која се налази у једном од предграђа. Дан након посвећења, 9 817 особа се сакупило на стадиону Киров у Санкт Петербургу како би чули сажетак програма за посвећење и охрабрујуће извештаје о активностима Јеховиних сведока у Русији и многим другим земљама.

Више него што се може видети

Посетиоци Санкт Петербурга често су у дилеми одакле да почну разгледање, јер има толико тога што треба видети. Та дилема се јавља и приликом посете Ермитажу. Процењује се да када би се у стотинама просторија овог музеја провео један минут поред сваког изложбеног експоната, за комплетан обилазак биле би потребне године.

Други сматрају да је једна од најупечатљивијих карактеристика Санкт Петербурга балет. На пример, у чувеном Театру Марински можете седети испод китњасто украшених кристалних лустера, међу светлуцавим зидовима, за чију је позлату употребљено скоро 400 килограма злата. У овом амбијенту може се гледати један од најбољих светских балета.

Чак и обична шетња овим градом од око пет милиона становника може представљати леп доживљај, јер се дуж реке Неве могу видети прекрасна здања. Путовање изванредном градском подземном железницом, која спада међу најдубље у свету, само по себи може бити пријатан доживљај. Више од два милиона људи дневно користи метро који има више од 50 станица распоређених на дужини од око 98 километара. Неке од станица су међу најлепшима у свету. Године 1955, када је градски метро отворен, The New York Times је назвао његове станице „низом савремених подземних палата“.

Заиста, Санкт Петербург би вас сигурно импресионирао својим упечатљивим настанком и развојем, као и својом непролазном баштином лепоте, уметности, културе, образовања и музике. Без обзира на интересовања посетилаца, они ће се вероватно сложити с једном енциклопедијом која Санкт Петербург назива „једним од најлепших градова Европе“.

[Слика на 23. страни]

Петар Велики, оснивач града

[Слика на 24. страни]

Петропавловска тврђава са црквом, где је положен камен темељац Санкт Петербурга

[Слике на странама 24, 25]

Зимски дворац на реци Неви, у ком је сада смештен музеј Ермитаж (ентеријер скроз десно)

[Извор]

The State Hermitage Museum, St. Petersburg

[Слика на странама 24, 25]

Велики дворац

[Слика на 25. страни]

Санкт Петербург је назван ’Венецијом севера‘

[Слике на 26. страни]

Светски познат Театар Марински

[Извори]

Steve Raymer/National Geographic Image Collection

Photo by Natasha Razina

[Слике на 26. страни]

Станице подземне железнице у Санкт Петербургу су описане као „подземне палате“

[Извори слика на 23. страни]

Слика на врху: Edward Slater/Index Stock Photography; уметничка слика и амблем: The State Hermitage Museum, St. Petersburg