Комуникација у свету око нас

„Без комуникације, сваки човек или животиња били би попут једног пустог острва“ (The Language of Animals).

КО ЗНА колико животиња у неком шумарку, савани или чак у вашој башти живо комуницира међу собом. У књизи The Language of Animals се наводи: „Животиње користе сва своја чула, гестикулишу деловима и покретима тела, шаљу и примају једва приметне сигнале у облику мириса (што се баш не би могло рећи за уплашеног твора), скиче, креште, певају и цвркућу, шаљу и примају електричне и светлосне сигнале, мењају пигментацију коже, ’плешу‘, и чак лупкају по подлози на којој се налазе стварајући буку.“ Али које је значење свих тих сигнала?

Научници путем пажљивог посматрања откривају значење животињских сигнала. На пример, они су запазили да када бантам-кокошка (мала домаћа кокошка) види неког копненог грабљивца као што је ласица, она се оглашава снажним зовом који подсећа на кук, кук, кук како би упозорила друге кокошке. Међутим, уколико спази сокола, бантам-кокошка се оглашава само једним дугачким писком. И један и други зов код осталих кокошака одмах изазивају реакцију у складу са опасношћу, што указује на то да ове птице размењују смисаоне информације. Слична разлика у зову којим се оглашавају примећена је и код других птица.

„Један од главних начина проучавања комуникације међу животињама“, каже се у књизи Songs, Roars, and Rituals, „јесте да се сигнали који су од значаја сниме, а затим снимак емитује животињама како би се видело да ли ће на њега реаговати на очекивани начин.“ Тестови с бантам-кокошкама дали су као резултат исте реакције које су примећене и у дивљини. Овај метод делује чак и код паука. Да би установили шта женку вучјег паука привлачи мужјаку који јој се удвара и настоји да је импресионира тако што лелуја према њој својим длакавим предњим ногама, истраживачи су у једном експерименту направили видео-снимак мужјака вучјег паука и помоћу компјутера уклонили маље с његових ногу. Када су тај снимак приказали женки, она је одједном изгубила интерес за мужјака. Шта се сазнало на основу овог експеримента? Женку вучјег паука очигледно привлаче једино мужјакове лелујаве длакаве ноге!

 Сигнализација мирисом

Многе животиње шаљу једне другима сигнале путем јаких хемикалија које се називају феромони, а које обично луче посебне жлезде, или се налазе у урину, односно измету. Баш као што ограда и плочица са именом или бројем означавају нечију имовину, феромони означавају и одређују подручје неке животињске врсте, укључујући и псе и мачке. Иако се не оставља видљив траг, овај изузетно ефикасан начин обележавања омогућава животињама исте врсте да се држе на оптималној међусобној удаљености.

Међутим, не само што феромони означавају територију, већ делују и као нека врста хемијске огласне табле с које друге животиње „читају“ с великим занимањем. Мирисне ознаке, како се наводи у књизи How Animals Communicate, „вероватно садрже и додатне информације о животињи која борави на том подручју, као што су њена старост, пол, снага и друге карактеристике, [као и] у ком се репродуктивном стадијуму тренутно налази... Мирис који животиња користи за означавање служи за њену идентификацију, попут личне карте.“ Чуварима зоолошких вртова добро је позната чињеница да неке животиње придају велики значај својим мирисним ознакама, што је и разумљиво. Након прања кавеза или вањског ограђеног простора у ком животиње бораве, чувари су приметили да многе од њих аутоматски поново обележе своје подручје. Заиста, „уколико нема њеног мириса, то изазива узнемиреност код животиње и може проузроковати да се понаша ненормално, па чак и да постане неплодна“, каже се у наведеној књизи.

Феромони такође играју значајну улогу и у свету инсеката. На пример, феромони који упозоравају на опасност утичу на инсекте да формирају рој и да крену у напад. Феромони који наводе инсекте да се сакупљају у групу, привлаче их ка залихи хране или неком месту погодном за легло. У ову врсту спадају и феромони за парење, на које су нека створења врло осетљива. Мужјак кинеске свилене бубе има два врло  сложена пипка који личе на сићушно, фино обликовано лишће папрати. Ти пипци су тако осетљиви да могу детектовати један једини молекул феромона за парење који емитује женка! Око 200 молекула тог феромона навешће мужјака да почне да тражи женку. Међутим, комуникација путем хемијских средстава није карактеристична само за животињски свет.

Биљке које „говоре“

Да ли сте знали да биљке могу да комуницирају међу собом и чак с неким врстама животиња? Часопис Discover извештава да су истраживачи у Холандији запазили да једна врста пасуља, када га нападне прегаљ под називом црвени паук, ослобађа једну супстанцу која сигнализира опасност и привлачи друге прегљеве који се хране црвеним пауком. На сличан начин, кукуруз, дуван и памук, када их нападну гусенице, испуштају у ваздух неке супстанце које привлаче осе — смртне непријатеље гусеница. Један истраживач је рекао: „Биљке не кажу само: ’Да, нападнута сам‘, већ тачно кажу и шта их напада. То је један изузетно сложен и чудесан систем.“

Једнако је задивљујућа и комуникација међу биљкама. Према часопису Discover, истраживачи су „запазили да дрвеће врбе комуницира међу собом, а исто тако и дрвеће тополе, јове и брезе, као и младице јечма. Без обзира да ли се ради о нападу гусеница, гљивичној инфекцији, пепелници, [или] о инвазији црвених паукова... све споменуте врсте биљака испуштају супстанце које изгледа покрећу одбрамбени систем околних здравих биљака.“ Чак и биљке које нису сродне одговарају на хемијске аларме.

Када је нападнута или упозорена на напад, биљка активира свој одбрамбени систем. Он укључује отрове који убијају инсекте или супстанце које ометају, па чак и спречавају нападаче да нанесу штету биљци. Будућа истраживања на овом фасцинантном пољу могу водити до још изванреднијих открића, од којих се нека чак могу искористити у пољопривреди.

’Морзеова азбука‘ са светлосним сигналима

„Њихове мале лампе које носе кроз ваздух и које трепере под звезданим небом, чаробном су лепотом украсиле обично приградско насеље у ком живим“, написала је еколог Сузан Твит у једном чланку о свицима. Ови инсекти из породице буба комуницирају путем светлосних сигнала чији се „опсег креће од једноставног светла за упозорење до сложених светлосних позива и одговора које приликом удварања размењују потенцијални партнери“, каже Сузан Твит. Боја њиховог светла се креће од зелене, преко жуте, до наранџасте. Пошто женке ретко лете, већи део светлуцања које видимо потиче од мужјака. (Видите оквир под насловом „Хладна светлост свитаца“.)

Свака од 1 900 врста свитаца, који се такође називају и светлеће бубе, на јединствен начин шаље светлосне сигнале. Неке врсте емитују три светлосна сигнала, с размаком од око једне секунде, или низове светлосних импулса различитог трајања и пауза. Када је у потрази за женком, мужјак лети унаоколо емитујући светлосне сигнале за парење. „Женка разуме те сигнале“, каже се у часопису Audubon, и „одговара сигналом којим заправо каже: ’Овде сам‘, у интервалу који је карактеристичан за врсту којој припада.“ Мужјак препознаје њен неми позив и лети к њој.

Пернати врхунски певачи

„По трајању, разноликости и сложености, птичја песма је без премца у односу на оглашавање било које друге животињске врсте“, каже Дејвид Атенборо у својој књизи The Life of Birds. Птичја песма не настаје у грлу  већ у једном органу који се назива сиринкс. Он се налази дубоко у грудима птице близу места где се душник рачва пре уласка у плућа.

Птице вештину певања делом наслеђују, а делом уче од родитеља. Такође, оне чак могу развити нагласак карактеристичан за одређено подручје. У књизи The Life of Birds се каже: „Кос, ког су у 19. веку у Аустралију донели европски досељеници да би уживали у звуцима из домовине, сада има јасно распознатљив аустралијски нагласак.“ Мужјак лирорепе, за чије се оглашавање каже да је по сложености и мелодичности ненадмашно у птичјем свету, ту вештину готово у потпуности учи од других птица. Заправо, лирорепе су тако надарени имитатори да могу опонашати скоро сваки звук који чују, укључујући и музичке инструменте, лајање паса, аларме, ударце секире, па чак и премотавање филма у фотоапарату! Наравно, сврха таквог опонашања је углавном да се импресионира потенцијални партнер за парење.

Детлићи, који свој кљун углавном користе да би трагали за храном, у птичјем свету имају улогу свирача на удараљкама. Наиме, они другим птицама шаљу сигнале ударајући својим кљуном по грани или шупљем деблу које одјекује. Неки детлићи могу чак „користити узбудљиве нове ’инструменте‘... попут таласастог лименог крова или цеви за пећ“, каже Атенборо. Птице комуницирају и визуелно, с музичком пратњом или без ње. На пример, оне једна другој могу слати сигнале тако што се шепуре у свом дивном разнобојном перју.

Када мужјак аустралијског црног палмовог какадуа обележава своју територију, он користи све што му стоји на располагању  — лупање, оглашавање, ритмичке покрете и шепурење. Он ломи неку погодну грану, хвата је својом ногом и лупа њоме по неком сувом деблу. У исто време, шири крила, подиже кресту, маше главом напред-назад и пишти високим гласом — заиста једна спектакуларна представа!

Оглашавање неких птица препознају и друге животиње. Осмотрите пример медовође, једне мале птице налик дрозду која је углавном настањена у Африци. Како јој и само име каже, медовођа својим распознатљивим штектањем води јазавца медоједа, члана породице Mustelidae, до дрвета у ком се налази кошница. Када се птица спусти на дрво или близу њега, она се оглашава другачијим зовом, којим заправо каже: „Ево га мед!“ Јазавац долази до дрвета, канџама прави шупљину у деблу док се медовођа наслађује саћем и ларвама пчела.

Подводна комуникација

Након проналаска хидрофона, уређаја за подводно ослушкивање, истраживачи су били задивљени мноштвом звукова из дубине океана, попут тихог мумлања, појединачних крикова и чак крештања. Тих звукова има толико да их људи користе како би прикрили буку коју праве подморнице. Међутим, звукови које производе рибе могу се сврстати у одређене категорије. У својој књизи Secret Languages of the Sea, поморски биолог Роберт Берџес каже: „Док једна врста риба може испуштати звукове попут гроктања, цоктања и лајања, а затим их прецизно понављати, дотле код друге то могу бити звукови попут шкљоцања и пуцкетања, а након тога нешто налик шкрипању и стругању, па опет све из почетка.“

С обзиром да немају гласне жице, како рибе стварају звукове? Берџес каже да неке врсте помоћу мишића „причвршћених за зидове њиховог ваздушног мехура налик балону, изазивају вибрацију зидова мехура“ док он не почне да одјекује попут бубњева. Друге рибе шкргућу зубима или отварају и затварају поклопце шкрга што ствара карактеристичан туп ударац или тресак. Да ли је све ово само бесмислено „брбљање“? Очигледно да није. Попут копнених животиња, рибе стварају звукове за „привлачење супротног пола, за оријентацију, одбрану од непријатеља као и за застрашивање и комуникацију уопште“, каже Берџес.

Рибе такође имају и добар слух. У ствари, многе врсте имају унутрашње ухо као и један низ ћелија осетљивих на притисак које се налазе дуж средишњег дела њихових бокова. Овај низ ћелија, који се назива бочна линија, може детектовати притисак звучних таласа који се простиру кроз воду.

Најистакнутија врста комуникације

„Када проучавамо људски језик“, написао је професор лингвистике Ноам Чомски, „тада се бавимо оним што би неки назвали ’јединственом одликом људског бића‘, једном карактеристичном особином ума која је, колико до сада знамо, својствена само човеку.“ Барбара Луст, професор из области лингвистике и развоја човека, изјавила је: „Чак и деца с три године поседују изванредно спознање о  структури и синтакси језика, које је толико сложено и тачно да је његово порекло тешко објаснити било којом теоријом.“

Међутим, Библија је та која нам пружа разумно објашњење о чуду људског говора. Она тај дар приписује Створитељу, Јехови Богу, који је створио човека по свом „обличју“ (Постање 1:27). Ипак, на који начин вештина говора одражава Божје особине?

На пример, размотримо давање имена. Професор комуникације путем говора Франк Данс написао је да су људи „једина створења која могу да дају имена“. Из Писма је очигледно да Бог има то обележје. На самом почетку извештаја о стварању, Библија нам каже да је Бог назвао ’светлост дан, а таму ноћ‘ (Постање 1:5). Према Исаији 40:26, очигледно је да је Бог дао име свакој звезди — што је запањујућ подухват!

Након што је Бог створио Адама, један од првих задатака који му је дао био је да животињама надене имена. Адам је сасвим сигурно морао у то укључити сву своју креативност и моћ запажања! Касније је Адам дао име својој жени Еви. Она је пак њиховог првог сина назвала Каин (Постање 2:19, 20; 3:20; 4:1). Отада, људи нису штедели труда да би дали име свему што се могло именовати — а све то у интересу комуникације. Замислите како би било тешко интелигентним створењима да комуницирају да не постоје имена.

Поред способности и жеље да стварима дају име, људи поседују и многе друге комуникационе вештине, од којих неке нису повезане с говором. Заиста, практично не постоји ограничење у погледу онога што међусобно можемо разменити, од сложених идеја до најнежнијих осећања. Па ипак, постоји једна посебна врста комуникације која надмашује све остале, што ћемо видети у наредном чланку.

[Оквир⁄Слика на 6. страни]

ХЛАДНА СВЕТЛОСТ СВИТАЦА

Код ужареног сијаличног влакна више од 90 процената енергије губи се у облику топлоте. На светлост свица, која настаје захваљујући сложеним хемијским реакцијама, троши се од 90 до 98 процената енергије, што значи да се на топлоту не губи скоро ништа. Отуда се светлост свитаца с правом назива хладном светлошћу. Хемијске реакције услед којих настаје ова светлост одигравају се у посебним ћелијама које се називају фотоцити. Њих активирају и деактивирају нерви.

[Извор]

John M. Burnley/Bruce Coleman Inc.

[Оквир⁄Слика на странама 8, 9]

КОРИСНИ ПРЕДЛОЗИ ЗА ПОБОЉШАЊЕ ВЕШТИНЕ КОМУНИЦИРАЊА

1. Слушајте са занимањем док други говоре и немојте доминирати разговором. Људи ће превидети погрешно изговорену реч или омашку у граматици, али се неће спријатељити с неким ко зна само да прича али не и да слуша. ’Будите брзи да чујете, спори да говорите‘ (Јаков 1:19).

2. Занимајте се за живот и за оно што се дешава око вас. Читајте о многим пажљиво одабраним темама. Када разговарате о ономе што сте сазнали, чините то на скроман и понизан начин (Псалам 5:5, NW; Пословице 11:2).

3. Обогатите свој речник корисним, а не високозвучним речима којима бисте скретали пажњу на себе. Људи су за Исуса рекли: „Ниједан човек никада није тако говорио“ (Јован 7:46). Ипак, чак су га и „неуки и обични“ људи лако разумели (Дела апостолска 4:13).

4. Говорите јасно и исправно изговарајте речи. Међутим, избегавајте да се изражавате сувише прецизно или неприродно. Када говоримо јасно, и избегавамо да говоримо неразговетно или да гутамо задње слогове, тада је наш говор достојанствен и њиме показујемо обзир према својим саговорницима (1. Коринћанима 14:7-9).

5. Уколико прихватате чињеницу да су ваше вештине комуницирања дар од Бога, то ће вас мотивисати да их користите на начин пун поштовања (Јаков 1:17).

[Слика на 5. страни]

Кинеска свилена буба има изузетно осетљиве пипке

[Извор]

Courtesy Phil Pellitteri

[Слика на странама 6, 7]

Детлић

[Слика на 7. страни]

Рајска птица

[Извор]

© Michael S. Yamashita/CORBIS

[Слика на 7. страни]

[Извор]

Аустралијски црни палмов какаду

Roland Seitre