Мозаици слике од камена

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИТАЛИЈЕ

МОЗАИК је назван „врло необичном врстом уметности“, „изванредном“ техником украшавања и једном од „најтрајнијих врста декоративне уметности која је опстала од античких времена“. Доменико Гирландајо, италијански уметник из 15. века, назвао га је „правим начином сликања за вечност“. Шта год да мислите о мозаицима, њихова прошлост је заиста фасцинантна.

Мозаик се може дефинисати као уметност улепшавања површина — подова, зидова или сводова — сликама које су направљене од међусобно збијених каменчића, парчића стакла или керамичких плочица. Још од древних времена, мозаици су коришћени за улепшавање подова и зидова. Такође су украшавали купатила, базене и фонтане, пошто би на таквим местима влага оштетила осетљивије врсте уметничких дела.

По изгледу, мозаици се могу пуно разликовати. Има их од једноставних, једнобојних подних, до мозаика у црно-белој боји, и од сложених разнобојних мозаика са цветним украсима, до импресивних али веома компликованих сликарских композиција.

Откриће и развој

Није сасвим јасно ко је измислио мозаик. Древни Египћани и Сумерци су украшавали површине својих здања шарама у боји. Међутим, изгледа да је на том степену развоја ова уметност и нестала. Колевком мозаика сматра се већи број земаља, односно подручја — Грчка, Картагина, Крит, Мала Азија, Сирија, Сицилија и Шпанија. То је подстакло једног писца да изнесе теорију по којој је техника мозаика „у различитим временским периодима била откривена, заборављена и поново откривена у неколико места медитеранског басена“.

 Први мозаици, од којих неки потичу још из 9. века пре н. е., били су направљени од глатких, облих каменчића и имали су једноставне шаре. Боје на мозаику зависиле су од боје камења с локалног подручја. Обично је пречник каменчића износио од 1 до 2 центиметра. Међутим, за неке мање детаље мозаика користили су се каменчићи пречника свега 5 милиметара. До 4. века пре н. е., занатлије су почеле да секу каменчиће на мање комаде, што је омогућавало већу прецизност. Обло камење је постепено било замењено каменим коцкицама, то јест тесерама. Оне су пружале шири спектар боја и лакше су се постављале и уклапале у жељени мотив. Од њих су се правиле глатке површине које су се могле углачати и намазати воском, што је бојама давало сјај. До 2. века н. е. пуно су се употребљавали и комадићи стакла у боји, што је видно обогатило палету боја које су се користиле у изради мозаика.

У хеленистичком периоду (од око 300. пре н. е. до око 30. пре. н. е.), правили су се мозаици с веома прецизно урађеним мотивима. „Коришћењем најширег могућег опсега боја и смањивањем величине тесера на један кубни милиметар... дела грчких уметника су могла да парирају зидном сликарству“, каже  се у књизи Glossario tecnico-storico del mosaico. Захваљујући вештом коришћењу боја, мозаик се одликовао финим нијансама светлости, сенке и дубине, а такође је преносио и утисак о просторном односу приказаних фигура и њиховој масивности.

Типичан грчки мозаик у свом средишту има један врло прецизно урађен уметак, или амблем, који је често представљао веома квалитетну репродукцију неке познате слике. Око њега се налазе китњасто украшене ивице. Тесере унутар неких уметака су толико сићушне и добро уклопљене да изгледа да је посреди сликарско дело, а не ситни каменчићи.

Римски мозаици

С обзиром да се мноштво мозаика може наћи у Италији и некадашњим провинцијама Римског царства, често се чује да та уметност потиче из Рима. „У здањима из римског доба на подручју од северне Британије до Либије и од обале Атлантика до сиријске пустиње, нађено је на стотине хиљада подова ове врсте“, каже се у једној публикацији. „Јединствена техника мозаика се доводи у тако тесну везу са ширењем римске културе да се подови у мозаику понекад сматрају једним од показатеља римског утицаја у некој области.“

Међутим, мозаици с разнобојним сликама нису могли да удовоље потребама раног Римског царства. Брзо ширење градова током 1. века н. е. водило је до веће потражње за мозаиком чија би израда била бржа и јефтинија. Зато су за прављење мозаика почеле да се користе само црне и беле тесере. Производња је цветала и, према делу Enciclopedia dell’arte antica, „свака богата породица у ма ком граду царства имала је мозаик у својој кући“.

Тачне копије мотива неких мозаика могу се наћи на местима која су међусобно јако удаљена. То указује да су тимови занатлија — или можда каталози са шаблонима за мозаике — кружили од једног градилишта до другог. По жељи купца,  амблем направљен у радионици могао се унапред наручити, направити, пренети на градилиште на подлози од мермера или теракоте и затим поставити. Сав остали посао око мозаика обављао се на лицу места.

Да би се елементи мозаика и његове ивице уклопиле у позадину било је потребно пажљиво планирање. Водило се рачуна о томе да подлога и њена површина буду глатке и равне. Након тога се на један део површине наносио танак слој финог малтера. Површина тог дела била је мања од једног квадратног метра, што је омогућавало да се тесере поставе пре него што се малтер осуши. На површини је могла бити нацртана скица као водиља. Затим су прављене тесере одговарајуће величине, које је занатлија потом слагао у мозаик.

Једна по једна, тесере су утискиване у малтер који би се потом стврднуо. Када је један део био готов, малтер се постављао на следећи део, па на следећи, и тако редом. Искусни мајстори су правили сложеније делове мозаика, док су својим помоћницима препуштали да попуне неке једноставније делове.

Мозаици у хришћанству

У 4. веку н. е., мозаици су почели да се појављују у црквама. Пошто су често приказивали библијске догађаје, ти мозаици су служили за поучавање верника. Треперава светлост свећа која се рефлектовала од тесера од злата и стакла у боји стварала је мистичну атмосферу. У књизи Storia dell’arte italiana стоји: „Уметност мозаика је била у савршеном складу са идеологијом тог времена, која је у великој мери била под утицајем... неоплатонизма. У овој уметности је дошло до настанка једног процеса у ком материја губи своје мртвило и претвара се у чисту духовност, чисту светлост и чист простор.“ a Какав заокрет у односу на једноставан облик обожавања који је заступао оснивач хришћанства, Исус Христ! (Јован 4:21-24).

Неки изванредни мозаици могу се наћи у византијским црквама. У неким од тих цркава, тесере покривају скоро сваки педаљ унутрашњих зидова и сводова. У Равени, у Италији, налазе се, како је речено, „ремек-дела мозаика у хришћанском свету“. На њима доминира златна позадина, чиме се сликовито приказује божанска светлост и мистична недокучивост.

Током читавог средњег века, мозаици су се и даље на истакнут начин користили у црквама у западној Европи, а такође су се врло вешто користили и у исламском свету. У Италији у доба ренесансе, радионице при великим црквама, као што су цркве Св. Марка у Венецији и Св. Петра у Риму, прерасле су у центре за прављење мозаика. Око 1775, занатлије из Рима су научиле како да секу растопљена стаклена влакна свих могућих боја на сићушне тесере, што је омогућило израду минијатурних репродукција слика у мозаику.

Савремене методе израде и употреба

Савремени израђивачи мозаика користе такозвану индиректну методу, приликом које се у радионици тесере лепе лицем на шаблон од папира у величини мозаика. Наличје тесера остаје слободно. Мозаик се део по део преноси на место где се поставља, и наличје тесера се утискује у подлогу. Када се малтер осуши, папир и лепак се спирају, откривајући лице тесера. Иако се овом методом остварује уштеда у времену и раду, површина мозаика је једнолична и недостаје јој сјај средњовековних мозаика.

И поред тога, мноштво општина, опера, цркава и сличних здања из 19. века, украшено је мозаицима направљеним по овој методи. Захваљујући њој, украшени су и музеји, станице подземне железнице, тржни центри, паркови и игралишта, како од престонице Мексика до Москве, тако и од Израела до Јапана. Глатке површине у мозаику, с много фасета, сматрају се идеалним и за украшавање читавих фасада великих модерних зграда.

Ђорђо Вазари, италијански уметник и историчар уметности из 16. века, написао је: „Мозаик је најтрајнија слика која постоји. Друге врсте слика избледе током времена, међутим, сјај мозаика траје вековима.“ Да, умешност која је уткана у многе мозаике плени нашу пажњу. Они су заиста изванредне слике од камена!

[Фуснота]

[Слика на 16. страни]

Мапа Јерусалима (6. век н. е.)

[Извор]

Garo Nalbandian

[Слика на 16. страни]

Александар Велики (2. век пре н. е.)

[Извор]

Erich Lessing/Art Resource, NY

[Слике на странама 16, 17]

Купола на стени, Јерусалим (грађена од 685. н. е. до 691. н. е.)

[Слике на 17. страни]

„Дионис“, Антиохија (око 325. н. е.)

[Извор]

Музеј уметности, Школа за дизајн, Род Ајленд, захваљујући размени с Музејом уметности из Ворчестера, фотографија Дела Богарта

[Слика на 18. страни]

Тесере, стакло у боји и каменчићи још увек се користе у изради мозаика

[Слика на 18. страни]

Мозаик приказан у Државном парку Линова задужбина, Масачусетс

[Извор]

Kindra Clineff/Index Stock Photography

[Слике на 18. страни]

Мозаици Антонија Гаудија у Барселони (1852-1926)

[Извор]

Фотографија: Por cortesía de la Fundació Caixa Catalunya