Јеховино име на Пацифику

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! СА ФИЏИЈА

МНОШТВО житеља једног пацифичког острва нашло се у чуду. Њихови гости су затворили очи пре него што је почела гозба која је била припремљена за њих. „Шта то радите?“, питали су острвљани.

„Захваљујемо Богу за његове дарове“, уследио је одговор.

„Где живи ваш Бог?“, острвљани су желели да знају.

„На небу“, добили су одговор.

„Како се Он зове?“

„Јехова.“

„Да ли ваш Бог једе?“, питали су даље острвљани.

„Бог је дух“, одговорили су гости. „Он није попут нас; он одувек постоји. Он је створио земљу, небо, море и све остало. Створио је и нас.“

Острвљани су били запањени када су чули ове једноставне истине и питали су те странце зашто су дошли на острво. Одговор је био једноставан: „Дошли смо да вам обзнанимо правог Бога Јехову, и његовог Сина Исуса, нашег Спаситеља“ (From Darkness to Light in Polynesia).

Ко су били ови странци? Данашњи Јеховини сведоци? Не. То су била два учитеља, јеванђелизатора с Тахитија, који су 15. јуна 1824. дошли на острво Мангаја (јужни део Кукових острва). Зашто су употребили име Јехова? Да ли је то било само у овој прилици? Одговор на ова питања објашњава зашто је Јеховино  име још увек веома важно у бројним културама становника пацифичких острва.

Божје име се увелико користи

Многи мисионари који су у 19. веку дошли из Енглеске и Америке на пацифичка острва, користили су име Јехова у свом свакодневном говору и у својим записима. Заправо, један историчар је чак погрешно тврдио да су ти рани мисионари „били Јеховини следбеници уместо Христови ученици“.

Писма тих мисионара често су почињала фразом попут: „Нека те заштите наш Бог и Господ Јехова и краљ мира Исус Христ.“ Зато не изненађује што Алберт Шиц, познати лингвиста, каже да се у буквару који је 1825. објављен на Фиџију налазила само једна реч позајмљена из енглеског језика. Било је то име Јехова.

То што су први мисионари употребљавали Јеховино име снажно је утицало на становнике пацифичких острва. Касније су неки острвљани које су ти мисионари поучили били и сами послати као мисионари, или учитељи, с циљем да своју поруку пренесу на друга острва. Када је реч о горе споменутом доласку двојице тахићанских мисионара на острво Мангаја, у књизи The Covenant Makers—Islander Missionaries in the Pacific, налази се следећи коментар: „За тахићанске учитеље, Јехова је био једини прави Бог. Он је створио читав свет, а и човек је део Његовог стварства... [Они] су тврдили да је Јехова једини прави Бог и да је његов Син Исус Христ Спаситељ човечанства.“

Док су преносили библијску поруку на друга острва, неки од првих мисионара су се суочили са изузетно великим опасностима, јер су становници острва понекад били насилни. Описујући њихове тешкоће, у књизи Mission, Church, and Sect in Oceania, наводи се: „Снажна вера у Јехову често је надвладала страх и очај.“

Један пажње вредан пример вере забележен је 1823. када је становницима острва Раротонга, које је у склопу Кукових острва, први пут проповедана библијска порука. Мисионар и поморац Џон Вилијамс стигао је до тог острва и послао на обалу два брачна пара да поучавају острвљане. Међутим, након једног неспоразума с краљем који је био потпуно пијан, ти мисионари су били претучени. Било им је отето све што су имали и једва су успели да извуку живу главу.

Када су се вратили на брод, мисионари су описали становнике Раротонге као најокрутније дивљаке које су икада срели. Плашећи се најгорег, Вилијамс је одлучио да барем на неко време напусти острво. Тада се један млади учитељ по имену Папеиха добровољно понудио да сам покуша да становницима острва пренесе библијску поруку. „Отићи ћу на острво“, рекао је, „без обзира да ли ће ме ти дивљаци поштедети или убити.“

Папеиха је изговорио речи које се често цитирају у извештајима о почецима мисионарских активности: „Ko Jehova toku tiaki! Tei roto au i tona rima!“ („Јехова је мој пастир! Ја сам у Његовим рукама!“) Након тога, лагано обучен и с књигом у којој су се налазили библијски цитати на тахићанском, скочио је у море и отпливао до обале. Када је стигао на острво, не само да му се ништа није десило већ је и видео да се многи острвљани одазивају на његово поучавање.

Један човек с Раротонге који је касније и сам постао мисионар звао се Море Таунга. Он је био први мисионар који је 1842. основао мисионарски дом на острву Нова Каледонија. У свом дневнику је писао о једном мештанину коме је посветио личну пажњу и учио га да чита и пише: „Учио је споро. Није прошло дуго, а он ми је рекао: ’Желим да се молим.‘ Међутим, посаветовао сам га да не жури. Касније  ме је опет питао: ’Зар ми нећеш дозволити да се молим?‘ Онда ме је упитао зашто се не слажем с тим да се моли, па сам му рекао: ’Прво мораш оставити своје идоле, и тада се можеш молити Јехови. Само он може да те чује.‘ Донео ми је корпу пуну идола и рекао: ’Спали их. Од сада ће Јехова бити мој Бог.‘ Тај човек је научио да се моли.“

Становници пацифичких острва прихватају Јехову

С обзиром да су мисионари слободно користили Божје име, не изненађује што су они којима су проповедали почели да прихватају Јехову као свог Бога. У књизи Missionary Adventures in the South Pacific описује се један велики састанак који је одржан на једном од острва на северном Пацифику након доласка мисионарског брода Јутарња звезда. Књига каже да су острвљани „гласали подизањем руку, при чему је већина њих подигла обе руке и дуго их држала у ваздуху, потврђујући тако своју реч да ће се одрећи идолопоклонства и обожавати Јехову. Штавише, обећали су да ће се побринути за све што је учитељима било потребно. Један комад земље је био одвојен и посвећен Јехови за цркву и за оне који буду служили у њој.“

Описујући обраћење Малиетое, једног поглавице са Самое, књига Wiliamu — Mariner-Missionary — The Story of John Williams наводи: „Малиетоа је одржао дугачак говор пред својим народом, јавно дајући обећање да ће постати обожавалац Јехове, и да ће подићи цркву у којој ће се Он обожавати. Наредио је онима који остају на острву да почну да уче о Јехови и Исусу Христу.“

Све то је оставило дубок траг на живот многих заједница пацифичких острва. Чак и данас у земљама као што су Фиџи и Самоа, није неуобичајено да се Јеховино име чује на радију или да се нађе у локалним новинама.

Али то није све. У својој књизи Treasure Islands објављеној 1977, Перл Бајндер описује колико је народу са острва Банаба важно Јеховино име. Тај народ је првобитно живео на острвима Кирибати али се касније населио на острву Ранби, које је у склопу Фиџија. Перл Бајндер пише: „Мисионари који су дошли на Банабу дали су житељима тог острва више него што су могли и да претпоставе... Вера у Јехову је била у центру њиховог живота. Током седамдесет година тешких невоља та вера их је уједињавала више од ичега, а и данас их духовно подржава. Без Јехове кога су становници Банабе упознали од белаца (који га сада све мање поштују), они би били изгубљени.“

Божје име у преводима Библије

Један од главних циљева првих мисионара био је да направе разумљиве преводе Библије на језике становника пацифичких острва. Захваљујући њиховој марљивости, Библија је постала доступна на многим језицима који се говоре на Пацифику. Тим преводиоцима је било сасвим нормално да транскрибују Јеховино име, баш као што су транскрибовали и сва друга имена у Библији.

За оне који озбиљно проучавају Библију може бити од значаја чињеница да су ти први преводиоци користили Јеховино име не само у својим преводима Хебрејских списа, већ такође и у Хришћанским грчким списима, такозваном Новом завету. Након испитивања превода Хришћанских грчких списа на седам језика који се говоре на пацифичким острвима, утврђено је да се Јеховино име појављује у 72 различита стиха. Ти преводи нису настали само у 19. веку. Међу њима је и један савремени превод, објављен 1999. на језику који се говори на острву Ротума. У овој Библији Јеховино име се у Хришћанским грчким списима појављује у 48 стихова.

 О једном од тих првих превода је крајем 19. века, Вилијам Вајат Џил, дугогодишњи мисионар на Пацифику, написао следеће: „Пошто сам четрдесет две године користио Библију на језику народа с Раротонге, немојте ми замерити када кажем да је сматрам одличним преводом оригинала... Као и у свим другим верзијама на језицима који се говоре на Пацифику и у Новој Гвинеји, свето име ’Јехова‘ је транскрибовано, а не преведено, чиме се направила огромна разлика између вечног Бога и предмета које су обожавали пагани.“

Зашто су употребљавали Божје име

Зашто су ти мисионари, преводиоци Библије и учитељи у тако великој мери употребљавали Божје лично име, Јехова? Посебан разлог је тај што су сматрали да је неопходно да направе разлику између Јехове, јединог правог Бога, и мноштва лажних богова које су обожавали становници пацифичких острва (Јован 17:3; 1. Коринћанима 8:5, 6). Сваки од тих богова је имао име, и за њихове обожаваоце је било потпуно природно да питају: „Ко је ваш Бог? Како се он зове?“ Коришћење локалног термина за „бога“ збунило би оне који су постављали питање, или би можда довело до тога да мисле да је Свемоћни само још један бог кога треба додати њиховом пантеону богова. Зато уопште не изненађује што су први мисионари често употребљавали Јеховино име.

Да ли то значи да сви који користе Јеховино име стварно знају ко је он? Не. Хирам Бингам, мисионар и преводилац, син истоименог познатог мисионара с Хаваја, сведочио је становницима острва Абијанг (Кирибати) вичући да „постоји само један Бог — Јехова“, док су они уништавали свог идола. Међутим, у књизи Missionary Adventures in the South Pacific о овом догађају се каже следеће:

„У сваком случају, Бингам је знао да уништење идола још увек није значило да ће људи стварно прихватити хришћанство. Они још нису имали разумевање правог значења поруке јеванђеља. Ипак, први корак је био направљен.“ Очигледно је да није довољно само знати да се Бог зове Јехова. Потребно је да прави хришћани упознају Јехову као особу и да му буду послушни у свему (Римљанима 10:13-17).

Чак је и верни Мојсије, човек који је знао Јеховино име и користио га, осећао потребу да сазна више. Он се молио: „Ако сам дакле нашао милост пред очима твојим, покажи ми пут свој. Учини да те познам и нађем опет милост пред очима твојим“ (Излазак 33:13). Да, Мојсије је желео да зна више од самог Јеховиног имена. Он је желео да зна које су Јеховине особине и како може да му угоди. Због те молбе, Мојсије је добио величанствену предност да путем онога што му је Јехова показао схвати значење Његовог имена (Излазак 33:19; 34:5-7).

И данас на сличан начин, хиљаде Јеховиних сведока широм пацифичких острва користи Библије које су превели први мисионари. Они настоје да помогну искреним особама да разумеју не само значење Јеховиног имена већ такође и његове захтеве за оне који желе да га обожавају ’у духу и истини‘ (Јован 4:23, 24). Да, Јеховино име се слави на „острвима морским“. Као резултат тога, хиљаде полажу своје наде у његово узвишено име (Исаија 24:15; 42:12; 51:5; Пословице 18:10).

[Слика на 12. страни]

Становници пацифичких острва који су чули за Божје име од првих мисионара хришћанства обзнанили су га другима

[Извор]

Палмино дрво и фотографија на левој страни: From the book Gems From the Coral Islands

[Слика на 13. страни]

Џон Вилијамс

[Извор]

Culver Pictures

[Слика на 13. страни]

Папеиха

[Извор]

Courtesy Institute of Pacific Studies, from Mission Life in the Islands of the Pacific, by Aaron Buzacott

[Слика на 15. страни]

Јеховини сведоци обзнањују Божје име широм света