Млади питају. . .

Како да више не будем у сенци својих родитеља?

„Мој отац је старешина у једној скупштини Јеховиних сведока и зато га многи познају. Поштујем га, али понекад ми засмета то што где год да одем сви ме знају као Петровог сина“ (Стефан). a

„Пошто је мој отац угледни старешина, осећао сам се као да сви много очекују од мене и зато ми је било јако тешко да будем онакав какав сам иначе“ (Александар).

КАКО одрасташ, сасвим је природно да желиш одређену меру независности како би стекао извесну репутацију. Када си се родио, твоји родитељи су ти дали име које се њима свиђало. Сада, док се развијаш као личност, волео би да изабереш своје „име“ — то јест да стекнеш репутацију.

Краљ Соломон је написао: „Боље часно име нег’ велико благо, а милост је боља од сребра и злата“ (Пословице 22:1). Вероватно желиш чак и док си млад да имаш свој сопствени идентитет.

Живети у њиховој сенци

Попут Стефана и Александра, неки млади сматрају да живе у сенци својих родитеља и онога што су они постигли. Можда су њихови родитељи захваљујући свом послу и образовању угледни у друштву, или су пак познати у хришћанској скупштини. Уколико су и твоји родитељи угледни, можда се понекад осећаш као да си под лупом и да се све што радиш увек будно посматра. Можда ти смета што осећаш да си под притиском да се понашаш на одређени начин само због тога што су твоји родитељи познати.

Примера ради, Иванов отац служи као старешина у једној скупштини Јеховиних сведока. Иван каже: „Пошто мог оца многи знају и цене, увек сам сматрао да морам да будем пример и у школи и у кући. Имао сам осећај да су други родитељи указивали на мене као на пример оног што очекују од своје деце. Премда је то похвално, ипак сам био под великим притиском да се примерно понашам пред другима. Због тога ми је понекад недостајало скромности и нисам увиђао своје недостатке.“ Александар каже: „Осећао сам се као да сам све време под присмотром и да ће уколико нешто погрешим, сви упирати прстом у мене.“

 Стефан, цитиран на почетку, покушавао је да избегне да буде под лупом тако што није говорио како се презива. Он каже: „Када бих на неком скупу упознао нове особе, рекао бих: ’Здраво, ја сам Стефан‘, и ту бих стао, не спомињући своје презиме. Кад је то било могуће, потписивао сам се само именом. Плашио сам се да ће се људи другачије опходити према мени уколико сазнају ко ми је отац. Желео сам да се моји вршњаци опходе са мном као и са свима другима.“

Наравно, нормално је да други можда много очекују од тебе уколико твој отац служи као скупштински старешина или слуга помоћник. На крају крајева, људи који имају такво именовање треба да „добро управљају децом и својим домом“ (1. Тимотеју 3:5, 12). Онда, није ни чудо што се очекује од тебе да будеш примеран! Али, да ли је то стварно трагично? Не, није, када се узме у обзир да је Павле изабрао хришћанског младића Тимотеја, који је тада можда још био тинејџер, да путује с њим и да учествује у важном делу служења другима (1. Солуњанима 3:1-3). Зато треба да се трудиш да будеш пример без обзира на то да ли је твој отац старешина или није.

Бунтовно понашање је лош избор

Ипак, неки млади покушавају да изађу из сенке својих родитеља тако што се бунтовно понашају. Иван каже: „Понекад ми је ишло на живце то што сам морао да будем пример другима. Почео сам да се понашам бунтовно. На пример, хтео сам да видим колико могу да пустим косу да ми порасте пре него што ми неко скрене пажњу на то.“

Авесалом, један од синова краља Давида, почео је бунтовно да се понаша. Његов отац је био познат по својој оданости Јехови и многи људи у Израелу су га волели. Због тога се од Авесалома као Давидовог сина много очекивало. Али уместо да испуни разумна очекивања, Авесалом је решио да себи стекне име тако што ће се побунити против свог оца. Пошто је Давид био постављен од Јехове, Авесалом се заправо побунио против Јехове. Својим понашањем је осрамотио своју породицу, а на себе је навукао пропаст (2. Самуилова 15:1-15; 16:20-22; 18:9-15).

Због бунтовног става и ти можеш доживети озбиљне проблеме. Погледај шта Библија  каже о Немији. Неки његови непријатељи су покушали да га наведу на безбожно понашање. Зашто? „Да би нарушили моју репутацију и понизили ме“, рекао је Немија (Немија 6:13, Today’s English Version). Бунтовним понашањем можеш стећи лошу репутацију, а људи то можда неће заборавити тако лако.

Не треба превидети ни последице које бунтовно понашање може имати на друге. У најмању руку, беспотребно ћеш задати бол својим родитељима (Пословице 10:1). Твоје понашање такође може негативно утицати на младе. Иван признаје: „Моје понашање је негативно утицало на мог брата. После извесног времена он је напустио хришћанску скупштину. Радио је све оно за шта је знао да се коси с библијским начелима. На сву срећу, опаметио се и сада поново служи Јехови и срећан је.“

Бољи начин

За разлику од свог полубрата Авесалома, Соломон је изабрао другачији пут. Он је био спреман да понизно учи од свог оца Давида (1. Краљевима 2:1-4). Соломон није настојао да се истакне у друштву, већ је тежио да стекне добро име код Бога. Све док је тако радио, доносио је част својој породици и стицао је репутацију као један од највећих израелских краљева (1. Краљевима 3:4-14).

Соломонов добар пример истиче две важне ствари. Прво: своју личност формираш тако што учиш да опонашаш јаке стране своје породице, а не тиме што се удаљаваш од ње. Часопис Adolescence каже: „Адолесценција ни у ком случају не треба да буде време када ће се млади удаљавати од својих родитеља како би изградили своју личност.“ Твоју способност да се развијаш као личност „родитељска подршка не нарушава, напротив, она је подстиче“, каже се даље у овом часопису.

Занимљиве су следеће подстицајне речи које је изрекао Соломон: „Слушај оца свога, родитеља свога, и не презри мајку кад остари“ (Пословице 23:22). Очигледно да Соломон није писао малој деци, јер у време када су родитељи ’стари‘ деца су вероватно одрасле особе. Шта значе онда те речи? Чак и кад будеш старији и кад будеш имао своју породицу, још увек ћеш имати користи од мудрости својих родитеља. Иван је то схватио. Он каже: „Како сам одрастао, трудио сам се да опонашам јаке стране својих родитеља и да избегавам да понављам њихове грешке.“

Друга ствар коју треба да узмемо у обзир што се тиче Соломоновог примера јесте то да он није био првенствено заинтересован за свој „идентитет“, већ за то да угоди Јехови. Истина, од њега се као од Давидовог сина много очекивало. Али захваљујући томе што се ослањао на Јехову могао је испуњавати своје одговорности. Александар је стекао слично гледиште. Он каже: „Сада прихватам чињеницу да се од деце старешина углавном више очекује. Одлучио сам да на то гледам с позитивне стране, што ми служи као заштита. Схватам да је најважније како Јехова гледа на мене. Он ме познаје онаквог какав ја стварно јесам, а не по томе чији сам син.“

Филип, чији је отац дипломац Библијске школе Гилеад Watchtower-a b — школе која обучава мисионаре — такође је прихватио чињеницу да има познате родитеље. Он каже: „Када сам се крстио, предао сам се само Јехови и ником другом. Када дајем све од себе да бих живео у складу са својим предањем, имам унутрашњи мир који произлази из сазнања да је Јехова задовољан мноме, иако не могу да постигнем све што су моји родитељи постигли.“

Краљ Соломон је запазио следеће: „И дете делима својим показује хоће ли пут његов бити чист и прав“ (Пословице 20:11). На крају крајева, људи ће те се сећати по ономе што си ти говорио и радио, а не по томе ко су ти родитељи. Зато буди пример „у говору, у понашању, у љубави, у вери, у честитости“. Уколико пружаш такав пример, људи ће те волети и поштовати због оног што јеси! (1. Тимотеју 4:12).

Међутим, други млади се боре са изазовом да не буду у сенци своје браће или сестара који су веома успешни. Следећи чланак из ове серије позабавиће се тиме како можеш да се суочиш са овим изазовом.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 26. страни]

Бунтовним понашањем само ћеш нанети бол родитељима и нарушити своју репутацију

[Слика на 26. страни]

Твој добар пример може позитивно утицати на друге