Темељ за смисаон живот

ИСПРИЧАО ЕРНЕСТ ПАНДАЧАК

Рођен сам у преријама Саскачивена (Канада). Када сам имао 23 године, отишао сам у Африку где сам провео 35 незаборавних година служећи као мисионар. Зашто сам изабрао такав начин живота? Па, то се није десило случајно. Дозволите ми да вам објасним.

МОЈ први дом био је саграђен од прућа, земље и сламе, што једва да је било довољно да заштити нашу породицу од оштрих преријских зима. Отац и мајка су 1928. године добили библијску литературу од једног посетиоца који је дошао на нашу фарму. Било је то пре него што је већина од нас деветоро деце била рођена. Током дуге зиме која је уследила, моји родитељи су проучавали Библију помоћу тих публикација. До следећег пролећа, уверили су се да су пронашли истину. Говорили су о томе породици, пријатељима и комшијама, а нарочито својој деци.

Рођен сам 1931. године, а после мене се родило још петоро браће и сестара. Читање и проучавање Библије било је део наше породичне рутине. Сећање на наша заједничка јутра још увек у мени буди лепа осећања. Отац је предводио у разматрању неког библијског стиха с нама, чак и када смо имали госте. Он и мајка, као и старија деца, на смену су читали наглас из библијских публикација.

Поред тога што нас је учио да читамо и пишемо, отац нас је поучавао и како да истражујемо користећи библијске конкорданције. Убрзо смо научили како помоћу Библије можемо објаснити другима наша веровања. Уживао сам у тим разматрањима која су ме оспособила да разговарам о различитим библијским темама. С временом сам користећи Библију могао да оповргнем лажна религиозна учења. Могао сам да докажем да душа умире, да пакао не постоји, да Бог и Исус нису једнаки и нису део такозваног Тројства (Проповедник 9:5, 10; Језекиљ 18:4; Јован 14:28).

Отац и мајка су нас такође поучавали својим примером и охрабривали нас да заузмемо чврст став за оно што је исправно, чак и ако због тога нисмо баш омиљени. На пример, они никада нису користили дуван, упозоравали су нас на његову штетност, као и на то да би у школи могли на нас  вршити притисак да га пробамо. Сећам се очевих речи: „Ако одбијеш цигарету, можда ће те назвати слабићем. Али, питај их: ’Ко је јачи? Онај ко не може да се одупре дувану или онај ко то може?‘“

Још један испит моје одлучности да се држим библијске поуке коју сам добио у детињству десио се када сам имао 11 година. Други светски рат је био у току и од деце у школи се очекивало да се закуну на верност застави. На основу библијског студија схватио сам да би таква заклетва била чин обожавања, те сам одбио да учествујем. Због тога сам избачен из школе на шест месеци.

Упркос томе, ипак сам завршио школу и у марту 1947. крстио сам се у знак предања Јехови. Шест месеци касније постао сам пионир, пуновремени објавитељ добре вести. Најпре сам служио у јужном Саскачивену, где сам сведочио фармерима и ранчерима који су живели на том огромном подручју. Лети сам путовао на коњу, а током хладних зима користио сам велике покривене саонице које су вукли коњи; звали смо их кабус. Те саонице су се грејале помоћу пећи на ћумур, тако да смо морали пазити да се не преврну током вожње.

Људи на селу су били љубазни и гостољубиви. Ако бих дошао касније током поподнева, често су ме позивали да преноћим. Како сам се радовао живим библијским разговорима који су следили! Након једног таквог разговора који је трајао целу ноћ, породица Питерсон повољно је реаговала на истину. Ерл и његова мајка постали су ревни Јеховини сведоци.

Служење у Квибеку

Године 1949, прихватио сам позив упућен пионирима да дођу у покрајину Квибек и помогну у проповедничком делу. Одазвало се око 200 пионира из западне Канаде. Стигли смо у Монтреал у септембру, спремни да прихватимо доделе широм Квибека. Тада је на власти био католички премијер Морис Диплеси који је обећао да ће очистити покрајину од Сведока.

Била су то узбудљива времена пуна активности и изазова. То је укључивало учење француског језика као и суочавање с хапшењима и нападима руље. Осим тога, фанатични противници су често прекидали наше хришћанске састанке. Међутим, та нетрпељивост ме није заплашила нити поколебала у служби Богу. Моји родитељи су усадили у мене љубав према ономе што је исправно и уверење да ће се светско дело проповедања које је Исус прорекао извршити, без обзира на противљење (Матеј 24:9, 14).

Док сам био у Квибеку, упознао сам Емили Хориш, верну пионирку из Саскачивена. Од нашег венчања 27. јануара 1951, она је мој верни сарадник и охрабрујући пратилац. Наш циљ је био да у већој мери учествујемо у служби тако да смо предали молбу и били смо позвани у Библијску школу Гилеад Watchtower-а, у којој се одржава вишемесечна обука за мисионарску службу. У  фебруару 1953, дипломирали смо као студенти 20. разреда Гилеада.

Док смо чекали визу да бисмо могли да путујемо у Африку, позвани смо да помогнемо скупштинама Јеховиних сведока у канадским областима Алберта и Онтарио. У то време путовали смо од скупштине до скупштине јавним превозом. Захваљујући томе научили смо да поједноставимо живот и да сву своју имовину носимо у коферу. Неколико месеци касније, када су наше визе биле спремне, отпутовали смо у Јужну Родезију (сада Зимбабве).

Привикавање на живот у Африци

Првих неколико месеци након доласка било нам је додељено да посећујемо групе Јеховиних сведока у Зимбабвеу, Боцвани и јужним областима Северне Родезије (сада Замбија). У Школи Гилеад били смо подстакнути да не упоређујемо доделе у иностранству са земљом из које смо дошли и да упамтимо да, у ма каквим околностима се нашли, увек можемо нешто научити. Те мудре речи су нам помогле да прилагодимо своје размишљање. До данашњег дана, Емили и ја живимо у складу са изреком: „Искористи сваку прилику на најбољи начин, јер можда ти се више никада неће пружити.“

Нас двоје смо путовали од места до места возом, аутобусом, камионом или бициклом — било чиме што смо имали на располагању. Премда је то било врло напорно, постојале су и друге околности које су испитале нашу одлучност да ’искористимо сваку прилику на најбољи начин‘. Током прве две године, због законских ограничења, Емили није могла да путује са мном у племенска подручја. Мада смо били тек неколико година у браку, морала је да остаје сама у градовима где се завршавала железничка пруга, и где често није било других Сведока. Емилина вера, храброст и истрајност испуњавале су ме дивљењем и љубављу према њој. Поред тога, док је проповедала у тим местима, њен труд је уродио плодом.

Чим би нашла смештај код неког од мештана, Емили је сведочила у околини све до мог повратка с племенског подручја. Понекад је сама проповедала цео месец. Добијала је снагу и заштиту ослањајући се на Јеховину моћну руку, и имала је успеха у служби. Једна од особа којој је Емили помогла да упозна библијску истину била је Рита Ханкок. Њој се касније придружио и супруг, који је постао веран брат и служио је као хришћански старешина све до смрти. У неким градовима у којима је Емили посејала семе библијске истине данас постоје напредне скупштине.

Афричка гостољубивост и довитљивост

Док сам служио на племенским подручјима, био сам дирнут дубоким цењењем афричких Сведока за Јеховину организацију и њене путујуће представнике. Та љубазна хришћанска браћа су добро бринула о мени. Сваког понедељка путовао сам од једног места састајања до другог. Мој смештај је обично била тек подигнута колиба, што ме је подсећало на мој дом у Саскачивену. Спавао сам на кревету који је био направљен од 30 центиметара дебеле травнате простирке, која је била распрострта по поду и покривена чаршавом.

У племенском подручју већи скупови су се најчешће одржавали у шумама. Присутни су секли жбуње, остављајући дрвеће с великим крошњама које је правило хлад. Снопови траве, уредно везани и поређани у правилним низовима, служили су за седење. На крају се та чистина затварала оградом од прућа. У том природном окружењу, моје срце је увек било дирнуто мелодичним гласовима афричке браће и сестара који су певали хвале Јехови у незаборавној хармонији.

Искуство које се памти

Док сам служио у Африци, упознао сам Гедеона Зенду, главног школског инспектора у оквиру мисија Англиканске цркве. Гедеон је своје образовање, укључујући и школовање на универзитету, стекао захваљујући цркви. Међутим, није добио задовољавајуће одговоре на многа библијска питања. Због тога је затражио да се састанем с њим и с још неколико његових колега да бих одговорио на та питања. Било је  присутно око 50 особа, укључујући и школске инспекторе, директоре и наставнике. Гедеон је водио састанак. Разматрали смо редом једну по једну тему. Говорио сам 15 минута о свакој теми и затим сам одговарао на питања. Састанак је трајао неколико сати.

Захваљујући овој необичној дискусији, Гедеон, његова породица и многе његове колеге постали су предане, крштене Јеховине слуге. Локални бискуп им је забранио да раде у школама под окриљем Англиканске цркве. Међутим, сви они су били неустрашиви и остали су непоколебљиви у Јеховиној служби, а неки су постали пионири.

Реакција на један изузетан филм

Јеховини сведоци су 1954. године почели да приказују филм Друштво Новог света у акцији. Следеће године укинута су законска ограничења која су раније забрањивала женама да прате своје мужеве у племенска подручја. Од тада је и Емили могла са мном да путује тамо. У то време имали смо моторно возило, електрични генератор и пројектор, што смо користили да бисмо приказивали филм у различитим племенским заједницама. Многи никад раније нису гледали филм, па је свака пројекција привлачила велику пажњу. Гледаоци су могли видети како се производе Библије и библијска литература у нашој великој штампарији у Бруклину, у Њујорку.

У филму је приказано и међународно братство Јеховиних сведока уједињено у обожавању на Јенки стадиону у Њујорку, 1953. године. Ти Африканци још никад нису видели такво међурасно јединство и љубав. Овај филм је подстакао многе породице у Зимбабвеу да проучавају Библију и да се придруже Сведоцима. Директори школа из целе земље су нас молили да прикажемо филм у школама, јер су увидели да ово визуелно наставно средство има велику образовну вредност за њихове ученике.

Једног дана, касно увече, пробудили су ме Сведоци који су тражили да погледају филм. Одушевио сам се када сам сазнао да је око 500 људи пешачило неколико сати да би га видело. Они су чули да се налазим у близини и да приказујем филм. Кад се то мноштво разишло, пристигла је још једна група од 300 особа. Зато сам поновио пројекцију. Последњи гледаоци су отишли тек у три ујутро! У периоду од преко 17 година, само у Замбији, овај занимљив филм видело је више од милион људи.

Нове доделе у Африци

Након што смо пет и по година служили у Зимбабвеу, премештени смо у Јужну Африку. То је значило да морамо научити нови језик, африканс. Касније смо научили и сесото и зулу. То што смо били у могућности да поучавамо друге Божјој Речи на више језика учинило је нашу службу ефикаснијом и пружило нам осећај испуњености.

Почетком 1960-их служили смо у путујућем делу у земљама јужне Африке. У наредних 27 година, много смо путовали широм Лесота, Намибије, Јужне Африке и Свазиленда, као и на острва Асунсион и Света Јелена у јужном делу Атлантског океана. Све у свему, пропутовали смо стотине хиљада километара служећи нашој хришћанској браћи и сестрама. Њихова вера и лојалност под неповољним околностима, охрабриле су нас да никада не одустанемо.

На пример, лично сам упознао Сведоке из Свазиленда који нису компромитовали своју веру када је краљ Собуза II умро. Пошто су одбијали да учествују у небиблијским ритуалима који су се одржавали након смрти тог владара, били су отпуштени с посла и одузета су им грађанска права. Упркос томе што су годинама трпели оскудицу и невоље, никада се нису одрекли своје вере. То што сам упознао ту дивну хришћанску браћу и сестре и разговарао с њима, сматрам великом предношћу за коју ћу увек бити захвалан Јехови.

 Још један пример ревности је Филимон Мафарека, пионир из села Макхотлонг (Лесото) које се налази у планинама, на надморској висини од преко 3 000 метара. Пошто нису имали превоз, он и његова драга супруга, њихово двоје деце и четворо кандидата за крштење пешачили су 100 километара до места где се одржавао један већи скуп, а које се налазило на надморској висини од 1 000 метара. Већи део пута морали су да се боре са стрмим тереном. Верали су се по планинским кланцима и прешли преко многих потока и река.

Када су кренули кући, понели су сто примерака књиге Истина која води до вечног живота. Желели су да их уруче људима у њиховом селу Мокхотлонгу. Али, успут су сусрели многе који су били заинтересовани за библијску литературу, тако да су поделили све пре него што су стигли кући. Емили и ја смо имали предност да из прве руке видимо ревност и оданост хришћанске браће и сестара као што су Филимон и његова супруга, и тога се и данас радо сећамо.

Понекад смо се суочавали са опасностима од отровних змија као што су кобре, као и са изненадним поплавама и другим ризичним ситуацијама. Иако су та искуства у то време била застрашујућа, она не изгледају тако када се упореде с наградама и радошћу које нам је донео живот проведен у Јеховиној служби. Научили смо да Јехова никада не оставља своје лојалне слуге.

Када су се код Емили појавили озбиљни здравствени проблеми, Јехова нам је дао мудрост да поступамо на уравнотежен начин у тој ситуацији. Промена исхране и бољи хигијенски услови помогли су јој да се брже опорави. Да би лакше подносила путовања, направили смо камп кућицу на малом камиону. Тако је Емили полако оздравила.

Повратак у Канаду

Године 1988, након 35 година мисионарске службе на очаравајућем афричком континенту, добили смо доделу у Канади. Тако сам, 1991, поново почео да служим као путујући надгледник. Осам година касније доживео сам мождани удар. Иако су од тада моје активности прилично ограничене, још увек се радујем што могу да служим као старешина у једној од скупштина у Лондону (Онтарио).

И данас се са задовољством сећам времена када сам, пре око 56 година, започео пионирску службу путујући на коњу јужним Саскачивеном. Како сам само захвалан што нас је отац истрајно поучавао да размишљамо као духовне особе и да се никада не плашимо да заузмемо чврст став за истину и праведност! Поучио ме је Божјој Речи што ми је омогућило да водим смисаон живот. То наслеђе ми је увек користило. Свој живот у Јеховиној служби не бих мењао ни за шта што овај свет може да понуди.

[Слика на 19. страни]

Наша породица с деветоро деце, 1949. године. Мајка држи најмлађе у наручју, ја стојим иза ње

[Слика на 20. страни]

Направио сам овај „кабус“ да бих га користио у служби

[Слика на 20. страни]

Жене које су биле ухапшене у Квибеку због проповедања

[Слика на странама 22, 23]

Када сам учествовао у обучавању путујућих надгледника у Зимбабвеу

[Слика на 23. страни]

Ову камп приколицу смо направили да би се Емили опоравила

[Слика на 23. страни]

Једна од новијих слика са Емили