Северозападни пролаз — остварење сна?

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ФИНСКЕ

ГЛОБАЛНО ЗАГРЕВАЊЕ обично узрокује штетне последице. Међутим, захваљујући њему може се испунити један од највећих снова помораца — отварање Северозападног пролаза и лака пловидба њиме. Према часопису Science, ова веза између Атлантског и Тихог океана која пролази најсевернијим делом северноамеричког континента могла би бити отворена за редован поморски саобраћај током овог века. „Тиме би поморски пут између Европе и Азије који пролази кроз Панамски канал био скраћен за 11 000 километара, а око рта Хорн куда иду супертанкери, који иначе не могу проћи кроз канал, за 19 000 километара“, објашњава се у споменутом часопису.

Идеја о таквом пролазу појавила се пре више од 500 година. Први покушаји да се пронађе северни пролаз уследили су убрзо након што је Кристифор Колумбо открио Америку. Енглески краљ Хенри VII је 1497. послао Џона Кабота да пронађе поморски пут до Оријента. Попут Колумба, Кабот је из Европе испловио ка западу, али је ишао северније. Када се искрцао, вероватно на Њуфаундленду у Северној Америци, Кабот је био сигуран да је дошао до Азије. Иако је касније постало јасно да је читав Нови свет лежао између Европе и Азије, идеја о северном пролазу ка Оријенту није била заборављена. Да ли је било могуће пловити северном страном овог новопронађеног континента?

Ледена баријера

Теоретски гледано, проналажење Северозападног пролаза и пловидба њиме могу изгледати просто. Међутим, у пракси је то било теже него што је ико тада могао замислити и то због сурових услова који владају у арктичкој области. Највећа препрека је био лед. „Ношен водом и мењајући правац кретања, лед би се раздвојио омогућавајући бродовима да прођу, а затим би се попут неке замке затворио. Бродови заједно с посадом били би заробљени или пак смрскани“, пише Џејмс Делгадо у својој књизи Across the Top of the World.

Управо се лед испречио на путу сер Мартину Фробишеру, који је водио прву експедицију у потрази за Северозападним пролазом преко Арктика, северно од северноамеричког континента. Флота састављена од два већа и једног мањег брода испловила је из Лондона 1576. Фробишер је такође срео Инуите (Ескиме), становнике Арктика. Испрва је помислио да су то фоке или рибе, „међутим, када је пришао ближе, установио је да су то људи у малим чамцима начињеним од коже“, стоји у књизи о Фробишеровом путовању. Све у свему, Фробишер је три пута путовао до Арктика, али није успео да открије Северозападни пролаз. Ипак, имао је среће јер се са свих својих арктичких експедиција вратио  неозлеђен. То се не би могло рећи и за друге истраживаче који су тражили овај фамозни пролаз. За многе су лед и хладноћа Арктика као и недостатак свеже хране биле несавладиве препреке. Па ипак, годинама након Фробишерових путовања, хиљаде људи и мноштво бродова ишло је ка северу у настојању да се пробију кроз лед.

Где је Френклин?

У 19. веку, британска морнарица је организовала неколико великих експедиција у потрази за Северозападним пролазом. Једној од тих експедиција догодила се највећа катастрофа у историји арктичких путовања. Сер Џон Френклин, искусни истраживач Арктика, био је изабран да буде вођа експедиције. У два велика брода уграђене су парне машине. Најспособнији људи у читавој морнарици управљали су бродовима који су били снабдевени залихама довољним за три године. Поред тога, пуно пажње је поклоњено емоционалном здрављу посаде. На пример, на бродовима су се налазиле велике библиотеке, а део опреме су биле чак и механичке оргуље. Један официр који је био члан експедиције написао је: „Није заборављено готово ништа што би могло бити од користи. Зато мислим да, ако бих на сат или два отишао у куповину у Лондон, не бих купио ама баш ништа!“ Експедиција је испловила из Енглеске у мају 1845, а у јулу је упловила у Бафиново море.

Прошла је година дана. И још једна. На крају је прошла и трећа година за коју су, у најгорем случају, били опремљени. Међутим, од Френклинове експедиције није било ни трага ни гласа. Мистериозни нестанак два брода с посадом допринео је наглом порасту броја експедиција ка Арктику. Много њих је помогло да се објасни не само судбина Френклинове експедиције већ и мистерија Северозападног пролаза.

Капетан Роберт Маклур је био заповедник једног од два брода који су били послати да пронађу Френклина. Ти бродови су испловили из Лондона 1850. и пловећи Тихим океаном, кроз Берингов мореуз, дошли до северне обале Америке. Амбициозни Маклур је оставио један брод и одлучно кренуо ка Северном леденом океану. Убрзо се нашао у водама где ниједан Европљанин пре њега није био. Преузимајући велики ризик, коначно је стигао до острва Банкс, где је приметио нешто веома узбудљиво: Било је то исто острво које је Едвард Пери видео годинама раније када је тражио Северозападни пролаз са истока. Када би Маклур могао допловити до друге стране острва, прошао би у потпуности Северозападним пролазом!

Међутим, лед је оковао брод. Две године касније, Маклур и његови људи још увек су били заробљени у леду. Међутим, када је изгледало да је свака нада изгубљена, на хоризонту су видели људе како им се приближавају. Било је то попут неког чуда. Хенри Келет, капетан друге експедиције, пронашао је поруку коју је Маклур оставио на острву Мелвил и послао је људе у помоћ. Чланови Маклурове посаде, који су били на ивици смрти, пребачени су на Келетов брод којим су отпловили кући, и то источним поморским путем. Баш тако, Келет је до северне обале Америке дошао пловећи Атлантиком! На тај начин Маклур је „био први који је прошао Северозападним пролазом, премда делимично пешке и не истим бродом“, каже The New Encyclopædia Britannica.

Али, шта се десило са Френклиновом експедицијом? Више показатеља даје неке информације о догађајима након 1845. Оба брода која су била укључена у експедицију заглавила су се у леду у Викторијином пролазу. Неколико људи, укључујући и Френклина, умрло је након неких 18 месеци заточеништва у леду. Они који су остали живи одлучили су да напусте бродове и да се пешке упуте на југ. Међутим, пошто су већ били исцрпљени, умрли су у току тог пута. Нико од посаде није преживео. Судбина експедиције и даље је предмет нагађања. Као  узрок брзе смрти посаде помиње се чак и тровање оловом из лимених конзерви.

Први пролазак

Иако је постојање Северозападног пролаза већ било доказано, њиме се није могло пловити све до 20. века. Млади Руал Амундсен је приликом једне експедиције био вођа групе од седам Норвежана. Они су пловили једним малим рибарским бродом који се звао Јоа. Он се потпуно разликовао од огромних британских ратних бродова. Међутим, тај мали рибарски брод плитког газа био је идеално средство за транспорт Северним леденим океаном, кога одликују бројни узани пролази, стене и подводни спрудови. Амундсен и његова посада су своје дуго путовање из Осла ка арктичком делу Северне Америке започели 16. јуна 1903. Пловили су источним поморским путем. Више од две године касније, 27. августа 1905, посада Јое угледала је једног китоловца који је у Северни ледени океан дошао западним поморским путем, кроз Берингов мореуз. О том сусрету, Амундсен је написао: „Северозападни пролаз је био препловљен. Мој сан из детињства у том тренутку постао је стварност... Очи су ми биле пуне суза.“

Међутим, до сада није било могуће започети с редовним саобраћајем кроз пролаз. Од времена Амундсена, више бродова је пловило најсевернијим делом Северне Америке, ипак, то и даље представља тешко путовање. Међутим, можда неће још дуго бити тако.

Неочекивано решење?

Арктички лед се сада топи изненађујућом брзином. Захваљујући томе, 2000. године, један брод канадске полиције је у року од око једног месеца прошао Северозападним пролазом. Након путовања, заповедник брода наредник Кен Бартон је у интервјуу за The New York Times изразио забринутост јер нису имали проблема с ледом. „Било је неких ледених брегова, али не таквих да бисмо били забринути. Видели смо низове старих ледених санти у мањим комадима, око којих смо могли да обилазимо“, рекао је Бартон. Према часопису Science, „арктички ледени покривач се у протеклих 20 година смањио за 5 процената и истовремено је постао тањи. На основу компјутерског праћења климатских промена предвиђа се његово даљње смањење будући да је глобална температура у порасту.“ У том чланку се указује на један извештај који је објавила америчка Комисија за истраживање Арктика, у ком се предвиђа да би у року од једне деценије Северозападни пролаз „могао бити отворен за бродове који немају ојачање за лед и то бар током једног летњег месеца“.

Иронично је што ће људи „једноставно тако што седе код куће и троше милијарде тона фосилних горива“, сада моћи да остваре свој сан који их је некада надахњивао да улажу огромне напоре, каже се у часопису Science. Па ипак, истраживачи су забринути због последица које отапање леда и редован поморски саобраћај може да има на поларне медведе, моржеве и староседеоце Арктика. Осим тога, могућност пловидбе Северозападним пролазом могла би да изазове политичке сукобе. Шта ће још значити могуће отварање Северозападног пролаза? Време ће показати.

 [Мапа на 23. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Правац пловидбе Мартина Фробишера 1578.

Правац пловидбе Џона Френклина 1845-48.

Правац пловидбе Роберта Маклура 1850-54.

Правац пловидбе Руала Амундсена 1903-5.

(Тачкасте линије означавају путовање копном)

Северни пол

РУСИЈА

АЉАСКА, САД

КАНАДА

ГРЕНЛАНД

[Слика на 23. страни]

Џон Кабот

[Извор]

Culver Pictures

[Слика на 23. страни]

Сер Мартин Фробишер

[Извор]

Слика Корнелиса Кетела, Dictionary of American Portraits, Dover Publications, Inc., 1967.

[Слика на 23. страни]

Сер Џон Френклин

[Извор]

National Archives of Canada /C-001352

[Слике на 23. страни]

Роберт Маклур и његов брод „Истраживач“ (испод)

[Извори]

National Archives of Canada/C-087256

National Archives of Canada/C-016105

[Слика на 23. страни]

Руал Амундсен

[Извор]

Brown Brothers

[Слика на 24. страни]

Пораст глобалне температуре омогућава лакшу пловидбу залеђеним пролазима

[Извор]

Kværner Masa-Yards

[Извор слике на 21. страни]

Из књиге The Story of Liberty, 1878