Шуме — колико нам користе?

ШУМЕ покривају скоро трећину копна наше планете, међутим, тај однос се непрестано смањује. У једном свом издању из 1998, часопис Choices—The Human Development Magazine ког објављује Програм Уједињених нација за развој, известио је да се само у земљама у развоју, „сваке године искрчи чак 4 милиона хектара [10 милиона јутара] земље под шумом — што је подручје величине Швајцарске.“

Зашто је крчење шума парадокс

Неки стручњаци кажу да је данашње крчење шума парадокс. То је зато што се спаљивање и сеча шума настављају из економских разлога. Ипак, као што стоји у једном извештају, шуме су „далеко драгоценије када их имамо, него када их посечемо или спалимо“. Шта то значи?

Др Филип Фернсајд и др Флавио Луизао, истраживачи с Националног института за истраживање Амазона у Манаусу, у Бразилу, изјавили су за Пробудите се! да постојеће кишне шуме пружају, како су изразили, „услуге које користе читавом свету“. У те услуге спадају апсорбовање и складиштење угљен-диоксида (гаса који изазива ефекат стаклене баште), спречавање губитка плодног тла и заштита од поплава, прерађивање хранљивих састојака, регулисање падавина, пружање уточишта угроженим животињама и потенцијалним пољопривредним културама које расту у дивљини. Шуме су такође део прелепих предела као и место за рекреацију. Како кажу истраживачи, све те услуге које користе животној средини имају и своју економску вредност.

Као један пример, осмотрите својство шума да складиште угљеник. Угљеник ког дебла ослобађају након што се шума посече на крају се као угљен-диоксид ослобађа у атмосферу и доприноси глобалном загревању. На тај начин, економска вредност те ’услуге‘ коју шума пружа читавом свету, наиме, складиштење угљеника, може се проценити тако  што се одреди колико се новца улаже у смањење емисије угљеника коју изазива човек.

Према Марку Дорожеанију, саветнику за животну средину у Бразилској пословници Интер-америчке банке за развој, такве процене показују да „шуме као резервоар за угљеник вреде много више од дрвне грађе или искрченог пољопривредног земљишта“. Ипак, оне и даље нестају. Зашто?

Стимуланс за очување

Размислите о следећем поређењу: Група људи поседује електрану која снабдева електричном енергијом околна места. Међутим, потрошачи за ту услугу не плаћају ни динар надокнаде. Након неког времена власници размишљају: ’Исплативије је да затворимо електрану, размонтирамо сву опрему и распродамо сав инвентар него да држимо електрану од које немамо никакву зараду.‘ Чини се да неки званичници у земљама с великим шумским богатством слично размишљају. С обзиром да потрошачи у свету не плаћају за услуге које им шуме пружају, они размишљају да је профитабилније посећи шуме (размонтирати електрану, да тако кажемо), продати дрвну грађу (распродати инвентар) и тако остварити брзу и огромну зараду.

Учинити очување шума економски исплативим јесте, по речима Дорожеанија, једини начин да се овај тренд преокрене. Професор др Жозе Голдемберг, бразилски нуклеарни физичар и бивши ректор Универзитета у Сао Паулу, предлаже да се широм света потрошачима такозваних фосилних горива наметне ’порез на угљеник‘.

Према заговорницима ове идеје, висина пореза зависила би од количине горива коју троши нека земља то јест држава, као и од количине емитованих гасова који изазивају ефекат стаклене баште. На пример, у Сједињеним Државама, у којима живи око 5 процената светског становништва, ослобађа се скоро 24 посто од укупне количине емитованих гасова у свету који изазивају ефекат стаклене баште. Неки од твораца ове идеје кажу да би се новац од пореза који би платила таква земља користио као надокнада оним земљама које би се одрекле брзе зараде од сече шума у интересу њиховог очувања. На тај начин, према њиховом предлогу, потрошачи би заправо плаћали свој ’рачун за утрошену електричну енергију‘, а такозвани власници били би економски стимулисани да задрже своју ’електрану‘.

Међутим, ко би утврдио цену услуга које нам пружа животна средина? И ко би сакупљао и делио новац?

Потребна је промена у понашању

„Најбоље би било“, каже Дорожеани, „да се ова питања размотре на неком међународном скупу о шумама.“ На таквом конгресу могле би бити одређене цене за услуге које шуме пружају, а које користе нашој животној средини. Затим, „могла би се основати нека светска организација за очување шума која би водила рачуна о овој међународној акцији“.

Премда може изгледати да је коришћење неке међународне институције за решавање неког међународног проблема добро решење, Дорожеани признаје: „Од оснивања све већег броја институција и комисија за решавање проблема везаних за шуме нема много користи.“ Оно што је заиста потребно, додаје он, јесте „драстична промена у понашању у социјалном и економском смислу“. Заиста, очување шума захтева више од промене закона — оно захтева промену срца.

Да ли ће наведени проблеми икада бити решени? Јехова Бог, Створитељ земље, обећава да хоће. Библија показује да је он успоставио владавину која ће ускоро владати над читавом земљом и решити све њене проблеме. Та владавина се „неће никад уништити“ (Данило 2:44). Штавише, она ће управљати правилним коришћењем екосистема на земљи, док ће њени становници учити о свом Створитељу, кога Библија назива именом Јехова (Исаија 54:13). Сви људи који ће тада живети високо ће ценити земљу, укључујући и њене шуме.

[Извори слика на 26. страни]

Ricardo Beliel / SocialPhotos

© Michael Harvey/Panos Pictures