Опчињеност ватрометом

ВАТРОМЕТИ и прославе иду руку под руку, без обзира да ли се ради о прослави неког значајног празника или отварању Олимпијских игара. Блесцима светла обележава се Дан независности Сједињених Држава, прославља се Дан пада Бастиље у Француској и обасјава небо изнад скоро сваког великог светског града у новогодишњој ноћи.

Откада датира човекова опчињеност ватрометом? И каква се досетљивост крије иза ових блештавих представа?

Источњачки обичај

Већина историчара се слаже да су ватромет изумели Кинези око десетог века наше ере, када су хемичари са Истока установили да се мешањем шалитре (калијум-нитрата), сумпора и дрвеног угља добија једна експлозивна смеса. Могуће је да су ту експлозивну супстанцу у Европу донели истраживачи са Запада, као што је Марко Поло, или арапски трговци. У сваком случају, до 14. века, Европљани су почели да уживају у спектакуларним ватрометима.

Међутим, осим што је омогућио лепу забаву, тај прах је променио ток историје на европском континенту. Војска је ту супстанцу која је постала позната под називом барут почела да користи за испаљивање оловних зрна, за рушење утврђења и обарање политичких власти. „Током Средњег века“, наводи Encyclopædia Britannica, „ватромети су се заједно с војним експлозивима проширили на запад, а у Европи се од војних стручњака за експлозиве захтевало да приликом прослава победе и мира приређују спектакле помоћу пиротехничких средстава.“

У међувремену, изгледало је да Кинези углавном игноришу разорну моћ барута. У 16. веку, Матео Ричи, италијански језуитски мисионар у Кини, написао је: „Кинези нису баш вешти у коришћењу пушака и артиљерије, и у ратовима их врло мало користе. Међутим, у ватрометима на јавним играма и празницима шалитра се не штеди. Кинези уживају у тим представама... Задивљујуће су вешти у припремању ватромета.“

Тајне спектакла

Људима који су у почетку изводили разнолике ватромете несумњиво су били потребни како вештина тако и храброст. Они су запазили да крупна зрна барута сагоревају релативно споро, док ситна зрна сагоревају уз прасак. Ракете су прављене тако што се један крај бамбуса или папирне цеви затварао, а доњи део пунио крупним зрнима барута. Паљењем барута, гасови који су се брзо ширили куљали су из отвореног краја цеви услед чега се пројектил великом брзином кретао увис. (Овај основни принцип се данас користи за слање астронаута у свемир.) Врх пројектила је био напуњен ситним барутом тако да је, ако је све текло глатко, пројектил експлодирао тек близу највише тачке своје путање.

Током векова, ватромети се у технолошком смислу нису баш много променили. Међутим, било је и неких побољшања. Ватромети које су мајстори са Оријента у почетку знали да изведу били су само беле или златне боје. Друге боје додали су Италијани. Почетком 19. века, они су установили да се сагоревањем смесе барута и  калијум-хлората развија температура која је довољна да се метали претворе у гас, услед чега пламен добија боју. Црвени пламен данас се добија додавањем стронцијум-карбоната. Пламен снежнобеле боје стварају титанијум, алуминијум и магнезијум, плави пламен дају једињења бакра, зелени баријум-нитрати, а жути једна смеса која садржи натријум-оксалат.

Употреба компјутера је спектаклу ватромета додала још једну димензију. Уместо да ватромет запале ручно, техничари могу савршено прецизно одредити време експлозија тако што програмирају компјутере и електронским путем отпочну ватромет који се потом може одвијати у ритму неке музичке нумере.

Повезаност с религијом

Језуитски мисионар Ричи је забележио да су ватромети били саставни део кинеских религиозних свечаности. Часопис Popular Mechanics објашњава да су ватромете „изумели Кинези да би отерали демоне с новогодишњих празника и других свечаних прилика“. У својој књизи Days and Customs of All Faiths, Хауард Харпер наводи: „Од најранијих паганских времена, људи током важних религиозних празника носе бакље и пале логорске ватре. Не изненађује што је у овим приликама такође почео да се користи ватромет који оставља светлосни траг величанствених боја.“

Убрзо након што су номинални хришћани прихватили ватромет, мајстори те вештине добили су свеца заштитника. The Columbia Encyclopedia наводи: „Каже се да је [свету Барбару] отац затворио у једну кулу, а потом убио зато што је била хришћанка. Он је страдао од грома, па је сходно томе, света Барбара постала заштитница оних који праве и користе ватрено оружје и ватромете.“

Ништа није прескупо

Било да се ради о религиозним или световним прославама, изгледа да јавност има незајажљиву жељу за што већим и лепшим ватрометима. Описујући један кинески ватромет у 16. веку, Ричи пише: „Када сам био у Нанкингу, присуствовао сам ватромету током прославе првог месеца у години, њиховог великог празника. Израчунао сам да би количина експлозива који је у тој прилици потрошен била довољна за неколико година прилично великог рата.“ Без обзира на цену те представе, он је написао: „Када је реч о ватромету, изгледа да се о трошку не води рачуна.“

У наредним вековима мало се тога променило. Приликом само једне прославе која је 2000. године приређена код моста у сиднејској луци, потрошено је 20 тона пиротехничких средстава на ватромет у ком је уживало можда више од милион људи сакупљених у луци. Исте године, у Сједињеним Државама је на скоро 70 000 тона пиротехничких средстава потрошено 625 милиона долара. Несумњиво је да у многим културама опчињеност ватрометом и даље постоји тако да се још увек може рећи: „Када је реч о ватромету, изгледа да се о трошку не води рачуна.“

 [Слика на целој 23. страни]