Стара заклетва са савременим значењем

ГРЧКИ лекар Хипократ, познат као отац медицине, написао је око 400. године пре н. е. једну заклетву која је по њему добила име. Етичка начела изложена у Хипократовој заклетви још увек се следе у медицини. Да ли и ви тако мислите? Ако је ваш одговор потврдан, нисте једини. Али да ли је то стварно тачно?

Неке чињенице указују на то да Хипократ можда и није аутор ове заклетве, премда она носи његово име. Осим тога, у медицини се не следи у потпуности заклетва која је првобитно написана.

Да ли се зна ко је у ствари написао ову стару заклетву? И ако се зна, да ли она има икакво значење за нас?

Да ли је Хипократ написао заклетву?

Има много разлога да се сумња у то да је Хипократ аутор те заклетве. Један од њих је тај што она почиње заклињањем у име бројних божанстава. Међутим, сматра се да је Хипократ први који је одвојио медицину од религије и пре свега тражио физичке узроке болести, а не натприродне.

Поред тога, неколико ствари које су се у овој заклетви изричито забрањивале нису биле у супротности с медицином у Хипократовим данима. (Видите оквир на 21. страни.) На пример, у Хипократово време абортус и самоубиство нису сматрани погрешнима ни од стране закона, а ни од стране већине религија. Такође, особа која је полагала ову заклетву давала је обећање да ће хируршке захвате препустити хирурзима. Међутим, о хируршким методама се говори у једном делу Хипократове збирке медицинских списа коју су, како се верује, написали он и неки други древни писци.

Стога, премда је ово питање још увек предмет дебате међу изучаваоцима, изгледа сасвим могуће да Хипократову заклетву заправо није написао Хипократ. Приступ лечењу који је изложен у овој заклетви по свему судећи највише је у складу са схватањима питагорејаца из четвртог века пре н. е., који су заговарали идеју о светости живота и противили се хируршким захватима.

Заборављена, а затим поново актуелна

Без обзира на то ко је аутор ове заклетве, оно што се не може доводити у питање јесте значајан утицај који она има на медицину западног света,  а нарочито на подручје етике. Ова заклетва се назива „врхунцем развоја јасно одређених етичких принципа у медицини“, „темељем односа између пацијента и лекара у развијеном свету“ и „високим степеном етичког кодекса у оквиру једне професије“. Године 1913, познати канадски лекар сер Вилијам Ослер рекао је: „Да ли ова заклетва стварно потиче из Хипократовог времена или не и није толико важно... Она је двадесет и пет векова била ’кредо‘ у лекарској професији и још увек се полаже приликом дипломирања на многим универзитетима.“

Међутим, почетком 20. века, наступио је период када ова заклетва није баш била омиљена, вероватно због научног напретка који је тада узимао маха. У време рационализма који је постајао све популарнији, заклетва је можда изгледала застарело и непримењиво. Али чак и у време научног напретка, још увек постоји потреба за моралним принципима. То је можда један од разлога због чега је у задњим деценијама ова заклетва поново постала популарна.

Полагању заклетве поново се придаје значај као једном важном делу церемоније приликом уписа будућих лекара на медицински факултет или приликом њиховог  дипломирања. Када је 1993. године спроведена једна анкета на медицинским факултетима у САД и Канади, установљено је да се у 98 посто њих полаже нека врста заклетве. Године 1928. то се радило у свега 24 посто таквих установа. Слична анкета спроведена у Уједињеном Краљевству показала је да се тамо тренутно на око 50 посто медицинских факултета полаже нека врста заклетве или свечане изјаве. Исти резултат забележен је и у Аустралији и на Новом Зеланду.

Мења се с временом

Хипократова заклетва није непроменљива; она се током векова усклађивала с веровањима која су преовладавала у хришћанству. Понекад се мењао њен садржај када би се појавили неки специфични проблеми, као што је на пример поступање са жртвама неке опаке болести. У скорије време је усклађена са савременим схватањима.

У многим верзијама ове заклетве, принципи који нису у складу са савременом медицином замењени су принципима који су важни за данашње друштво. Примера ради, у савременом начину лечења кључна ствар јесте начело о поштовању права пацијента, док у древној грчкој медицини такво начело није постојало нити је било део Хипократове заклетве. Овај концепт о правима пацијента сачињава важан део многих заклетви које се данас полажу.

Осим тога, од како информисани пристанак пацијента има све битнију улогу у лечењу мења се и однос између доктора и пацијента. Стога је разумљиво што се на само малом броју медицинских факултета полаже ранија верзија Хипократове заклетве.

Можда још више изненађују друге измене у овој заклетви. Године 1993, свега је 43 посто заклетви које су се полагале у Сједињеним Државама и Канади укључивало одговорност лекара за њихове поступке, док се у већини савремених верзија не говори ни о каквим последицама уколико се заклетва на неки начин прекрши. Још мање је била заступљена заклетва о уздржавању од еутаназије, абортуса или призивања неког божанства, док је заклетва о уздржавању од било каквог сексуалног контакта с пацијентом била укључена у свега 3 посто свечаних изјава.

Вредност заклетве

Упркос томе што је Хипократова заклетва прилично измењена, углавном се сматра да је полагање заклетве важно у професији која се доводи у везу са слеђењем основних принципа племенитости и етике. Претходно споменуто истраживање из 1993. показало је да се већина заклетви које се користе усредсређује на преданост лекара бризи око пацијената, чиме се будући лекари обавезују на то да ће дати све од себе у бризи за своје пацијенте. Давањем такве изјаве пажња се усредсређује на вредне моралне принципе у оквиру лекарске професије.

У једном уводном чланку часописа The Medical Journal of Australia, професор Едмунд Пелегрино пише: „Можда је за многе људе у данашње време заклетва у медицини попут фрагмента који је остао од неког древног концепта. Али у извесној мери тај концепт постоји у свести оних који се баве медицином, подсећајући нас да би у случају да се он потпуно заборави медицина постала комерцијална и индустријска делатност или би се људи бавили њом само зарад добити.“

Питање да ли су Хипократова заклетва као и савремене заклетве темељене на њој данас примењиве, вероватно ће и даље бити предмет дебате у академским круговима. Али без обзира на закључак до ког се буде дошло, преданост коју показују лекари у бризи за болеснике и даље заслужује сваку похвалу.

[Оквир на 21. страни]

ХИПОКРАТОВА ЗАКЛЕТВА

Заклињем се исцелитељем Аполоном и Асклепијем и Хигиејом и Панакејом и свим боговима и богињама, који су ми сведоци, да ћу се према својим способностима и просуђивању држати ове заклетве и овог завета:

Онога који ме је поучио овој вештини поштоваћу као своје родитеље и сарађиваћу с њим; уколико је то потребно, поделићу свој новац с њим; на његово потомство гледаћу као на своју браћу по оцу и — уколико то желе — бесплатно и не очекујући ништа за узврат поучићу их овој вештини; даваћу упутства, усмене поуке и сва остала сазнања само својим синовима и синовима мога учитеља, као и ученицима који су потписали завет и заклели се у складу са законом медицине, и ником другом.

Према својим способностима и просуђивању, примењиваћу правила исхране у корист болесника и пазићу да им се не нанесе нека штета или неправда.

Нећу дати никоме смртоносно средство ако га буде тражио, нити ћу нешто сугерисати у том правцу. Исто тако, трудној жени нећу дати ништа што би изазвало побачај. Часно и поштено ћу живети и извршавати свој посао.

Нећу употребити нож, чак ни у случају оних који имају камен у неком органу, већ ћу то препустити људима чији је то посао.

У коју год кућу уђем, доћи ћу да бих помогао болеснима, пазећи да не бих хотимично учинио неку неправду или нанео неком зло, а нарочито ћу пазити да се не упустим у полне односе ни са женом, ни с мушкарцем, било да су слободни или робови.

Шта год видим или чујем за време лечења или у некој другој прилици што се тиче личног живота болесника, а што никако не би требало да се шири у јавности, поверљиво ћу чувати као нешто о чему би било срамота причати.

Уколико се будем држао ове заклетве и не будем је кршио, нека бих уживао у животу и у вршењу свог посла и нека бих занавек био поштован од свих људи; а уколико је прекршим и лажно се закунем, нека ми се деси све супротно.

[Слика на 20. страни]

Извод из Хипократове збирке

[Извор слике на 20. страни]

Хипократ и извод: Courtesy of the National Library of Medicine