Мајлинино ново лице

ИСПРИЧАЛА МАЈЛИНИНА МАЈКА

Зашто је мојој драгој 11-годишњој ћерки Мајлин било потребно ново лице? Волела бих да вам то објасним.

Мајлин је моја млађа ћерка. Родила се 5. августа 1992. у Холгину, на Куби. Њен отац, сестра и ја били смо пресрећни због тога. Међутим, наша срећа је кратко трајала. Неколико дана након њеног рођења, добила сам овчије богиње, а месец дана касније добила их је и Мајлин.

У почетку њено стање није изгледало тако озбиљно. Међутим, убрзо се погоршало и морала је да иде у болницу. Пружена јој је квалитетна медицинска нега, али њен имунолошки систем је био ослабљен до те мере да је добила неку инфекцију. На једној страни њеног носића приметила сам чудно црвенило. Лекари су установили да га је проузроковала једна ретка, врло опасна бактерија.

Упркос томе што је одмах почела да прима антибиотике, за само неколико дана та бактерија је кренула да уништава њено лице. Инфекција је заустављена, али до тада Мајлин скоро да више није имала нос, усне и један део десни и браде. Такође су се појавиле перфорације поред једног ока.

Када смо је супруг и ја видели, заплакали смо. Како се тако нешто могло десити нашој девојчици? Мајлин је неколико дана била на интензивној нези и лекари су мислили да неће преживети. Муж ми је говорио: „Буди спремна на најгоре.“ Међутим, када бих пружила руку у инкубатор да бих је узела за ручицу, она би ме стегла тако чврсто да сам знала да ће преживети. Рекла сам мужу: „Наша ћерка неће умрети. Али, какав ће јој живот бити у оваквом стању?“ Када бисмо се ујутро пробудили, прижељкивали смо да је све то само ружан сан.

Док смо били у болници, наша старија ћерка Мајделис, која је тада имала шест година, боравила је код мојих родитеља. Нестрпљиво је чекала да се њена сестрица врати кући. Мајделис је запамтила да јој је сестра изгледала као прекрасна лутка с великим плавим очима. Међутим, када ју је поново видела, Мајлин је изгледала ужасно.

„Зашто моје дете мора толико да пати?“

Мајлин је била у болници месец и по дана. Нисмо се вратили кући јер нисмо желели да је људи виде. Живели смо изоловано на селу у једној кућици која се налазила поред имања мојих родитеља.

Пошто Мајлин није могла да сиса, у почетку сам јој давала помало млека кроз отвор на лицу који се налазио на месту где су некад била уста. Међутим, када су ране почеле да зарастају, тај отвор се скоро затворио, тако да сам могла да јој дајем само течну храну из бочице. Када је имала годину дана, вратили смо се у Холгин, где су лекари извршили четири операције како би јој проширили усни отвор.

 Питала сам се: ’Зашто моје дете мора толико да пати?‘ Одговор сам тражила у спиритистичким центрима и молила сам се религиозним ликовима. Ништа од тога није ми пружило утеху. Безосећајне примедбе неких рођака и пријатеља још више су ме збуњивале. Неки су говорили: „Бог зна зашто то дозвољава.“ Други су ми рекли: „То је сигурно Божја казна.“ Такође ме је бринуло шта ћу рећи Мајлин када одрасте. Једном приликом, док је још била врло мала, Мајлин је упитала тату: „Зашто ја немам нос као сви други?“ Он није знао шта да јој одговори и изашао је, не могавши да задржи сузе. Покушавала сам да јој објасним шта се догодило. Још увек се сећа да сам јој рекла како је једна мала буба појела њен нос и уста.

Темељ за наду

Када сам се осетила потпуно беспомоћно, сетила сам се једне моје комшинице која је Јеховин сведок. Замолила сам је да ми помоћу Библије објасни зашто је Бог допустио да моја мала девојчица толико пати. Такође сам је упитала: „Ако је све ово Божја казна за нешто што сам ја урадила, зашто Мајлин мора да испашта због тога?“

Та комшиница је почела да проучава Библију са мном помоћу књиге Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. a Постепено сам почела да схватам да Бога не треба кривити за то што се десило Мајлин и да он заиста брине за нас (Јаков 1:13; 1. Петрова 5:7). Почела сам да ценим дивну наду да ће владавина његовог небеског Краљевства у рукама Исуса Христа потпуно уклонити патњу (Матеј 6:9, 10; Откривење 21:3, 4). То спознање ме је ојачало и подстакло да присуствујем хришћанским састанцима Јеховиних сведока. Мом мужу се то испрва није допадало. Па ипак, није се противио мом проучавању Библије јер ми је то помагало да поднесем нашу трагедију.

Помоћ из иностранства

Када је Мајлин имала две године, један познати естетски хирург из Мексика чуо је за њен случај и понудио се да је бесплатно оперише. Прве операције извршене су 1994. године. Мајлин и ја смо провеле у Мексику скоро годину дана. У почетку нисам могла да ступим у контакт с Јеховиним сведоцима, тако  да нисмо ишле на хришћанске састанке. Због тога сам духовно ослабила. Затим је једна Сведокиња из тог краја ступила у контакт с нама и опет смо, кад год је то било могуће, проводиле време са суверницима. По повратку на Кубу, наставила сам да проучавам Библију и духовно сам се опоравила.

У то време, мој муж још увек није показивао занимање за Библију. Да бих подстакла његово интересовање, често бих га замолила да ми прочита неке делове публикација темељених на Библији како бих могла боље да их разумем. На крају је затражио библијски студиј, јер се забринуо да би чести, дугачки боравци у Мексику могли да угрозе стабилност наше породице. Сматрао је да би јединство у духовном смислу могло да нам помогне да лакше поднесемо периоде раздвојености. И био је у праву. Мој муж, старија ћерка и ја крстили смо се као Јеховини сведоци 1997. године.

Током првих боравака у Мексику, Мајлин би умела да каже да бисмо били са татом и секом само да јој мала буба није појела лице. Тешко нам је падало што је наша породица тако дуго морала да буде раздвојена. Међутим, сећам се једне изузетно охрабрујуће посете мексичком Бетелу — подружници Јеховиних сведока у тој земљи. Мајлин је говорила да не жели опет да иде на операцију — пети пут током те посете — због тога што је процес опоравка веома болан. Међутим, неки Сведоци који служе у подружници обећали су јој да ће, ако буде храбра и ако дозволи лекарима да је оперишу, организовати забаву за њу чим изађе из болнице. Тако је пристала на операцију.

Нека Мајлин сама опише како се тада осећала: „Била сам узбуђена при помисли на забаву у Бетелу. Зато сам приликом операције била врло храбра. На забави је било предивно. Дошло је много духовне браће и сестара. Дали су ми многа писамца која још увек чувам. Охрабрење које сам добила улило ми је снагу да издржим и наредне операције.“

Напредак и помоћ како би истрајала

Мајлин, којој је сада 11 година, имала је 20 операција лица. Иако су јој операције много помогле, још увек не може потпуно да отвори уста. Међутим, она је увек храбра и пуна оптимизма. Такође веома цени духовне ствари. Од шесте године учествује у Теократској школи службе и крстила се 27. априла 2003. Неко време је водила чак три библијска студија. Једном, док смо били у Мексику, разговарала је с једним господином који је прихватио библијски студиј. Позвала га је на Меморијал Христове смрти и на друге скупштинске састанке, на шта је он врло радо пристао.

Када Мајлин проповеда од куће до куће, неки људи гледају њено лице и питају је да ли се ради о опекотинама. Она такве прилике користи да им говори о својој нади темељеној на Библији, да ће јој у предстојећем Рају Јехова подарити ново лице (Лука 23:43).

Нема тих речи којима се може описати бол који је Мајлин претрпела због операција и ругања деце. Шта јој је помогло да истраје? Она са уверењем одговара: „Јехова ми је врло стваран. Он ми даје снагу и храброст да издржим. Више не желим да идем на операције јер ми оне више не могу много помоћи. Лекари никада неће моћи да учине да моје лице изгледа као када сам се родила. Али знам да ће ми у новом свету Јехова дати ново лице и да ћу опет бити лепа.“

[Фуснота]

[Истакнути текст на 26. страни]

’У новом свету Јехова ће ми дати ново лице‘

[Истакнути текст на 27. страни]

Постепено сам почела да схватам да Бога не треба кривити