Победе и порази у борби против болести

ДАНА 5. августа 1942. др Александар Флеминг је схватио да се живот његовог 52-годишњег пацијента и пријатеља ближи крају. Тај чо век је боловао од спиналног менингитиса и тог дана је, упркос свим Флеминговим напорима, пао у кому.

Петнаест година пре тога, Флеминг је у плаво-зеленој плесни случајно открио необичну супстанцу коју је назвао пеницилин. Приметио је да пеницилин може уништити бактерије, али пошто није могао да га издвоји у чистом облику, испробао је само његова антисептичка својства. Међутим, 1938. године, Хауард Флори и његов истраживачки тим са Оксфордског универзитета покушали су да издвоје довољну количину пеницилина како би га испробали на људима. Флеминг је телефонирао Флорију, који му је понудио сав пеницилин који је имао. Била је то Флемингова последња шанса да спасе свог пријатеља.

Пошто инјекција интрамускуларним путем није била довољна, Флеминг је свом пријатељу дао инјекцију директно у кичму. Пеницилин је уништио микробе, и за само нешто више од недељу дана, Флемингов пацијент је изашао из болнице потпуно излечен. Почела је ера антибиотика. Она је означила прекретницу у борби човечанства с болестима.

Ера антибиотика

Када су се антибиотици појавили, чинило се да су попут неког чудотворног лека. Дотад неизлечиве инфекције изазване бактеријама, гљивицама или другим микробима сада су се могле успешно лечити. Захваљујући тим новим лековима, драстично се смањила стопа смртности од менингитиса, упале плућа и шарлаха. Инфекције које се могу добити у болници, а које су раније биле смртоносне, сада су се могле излечити за неколико дана.

Од Флеминговог времена, истраживачи су открили још многе антибиотике, а и даље се трага за новима. Током протеклих 60 година, антибиотици су постали незамењиво оружје у борби против болести. Да Џорџ Вашингтон живи у овом времену, лекари би му сигурно преписали антибиотике за упалу грла и вероватно би се опоравио за недељу-две. Скоро свако од нас се помоћу антибиотика излечио од неке инфекције. Међутим, постало је очигледно да антибиотици имају и своје мане.

Лечење антибиотицима не помаже код болести изазваних вирусима, као што су сида или грип. Осим тога, неки људи су алергични на извесне антибиотике. Такође, антибиотици  са широким спектром дејства могу уништити и корисне микроорганизме у нашем телу. Али, можда највећи проблем је у томе што се користе прекомерно или се прописана доза не испије до краја.

У овом другом случају, пацијент самоиницијативно престаје да пије лекове због тога што се осећа боље или зато што лечење дуго траје. Због тога антибиотици не униште све штетне бактерије, те тако оне отпорне опстају и умножавају се. То се често дешава приликом лечења туберкулозе.

Ова средства прекомерно користе како лекари тако и пољопривредници. „У Сједињеним Државама, антибиотици се често преписују беспотребно, док се у многим другим земљама насумице користе у још већој мери“, каже се у књизи Man and Microbes. „Стављају се у великим количинама у сточну храну, и то не ради неког обољења већ да би се убрзао раст стоке, што највише доприноси повећаној отпорности микроба.“ У овој књизи се упозорава да би као последица тога могло да „нам понестане нових антибиотика“.

Када се изузму ове зебње у вези са отпорношћу микроба на антибиотике, друга половина 20. века била је време тријумфа медицине.  Чинило се да су истраживачи на пољу медицине способни да пронађу лек за готово сваку болест. Вакцине су пружале чак и могућност превенције од болести.

Извојеване победе

„Имунизација представља највећи успех икада постигнут на пољу здравствене заштите“, наводи се у журналу The World Health Report 1999. Захваљујући вакцинацији која се спроводи широм света сачувани су милиони људских живота. Спровођењем једног од програма имунизације елиминисане су велике богиње — смртоносна болест која је однела више живота него сви ратови 20. века — а једна слична акција је готово искоренила дечју парализу. (Видите оквир „Добијена битка против великих богиња и дечје парализе“.) Многој деци се сада дају вакцине ради заштите од најчешћих смртоносних болести.

Друга обољења су донекле искорењена уобичајеним, не толико упечатљивим методама. На подручјима где се спроводе адекватне санитарне мере и где постоје системи за снабдевање чистом пијаћом водом, инфекције које се шире путем заражене воде, попут колере, ретко проузрокују озбиљне проблеме. Пошто су у многим земљама лекарска помоћ и медицинска нега све лакше доступни, већину болести је могуће дијагностиковати и лечити пре него што постану фаталне. Побољшању општег здравља људи доприносе и квалитетнија исхрана и бољи услови становања, као и примена закона у погледу исправног руковања храном и њеног складиштења.

Након што су научници открили узрочнике заразних обољења, надлежне здравствене установе су могле да предузму конкретне кораке како би стале на пут некој епидемији. Осмотримо само један пример. Када је 1907. у Сан Франциску избила жлездана куга, умрло је свега неколико људи пошто су у граду одмах предузете мере како би се истребили пацови јер су имали буве, преносиоце ове болести. С друге стране, иста ова болест је, почев од 1896. па у наредних 12 година, изазвала смрт десет милиона људи у Индији јер се није могао установити њен главни узрок.

Порази у борби против болести

Очигледно је да су извојеване многе значајне победе. Али поједине битке вођене у корист општег здравља људи добијене су само у неким богатијим земљама. Неке излечиве болести и даље односе живот милионима људи, једноставно због тога што нема довољно новчаних средстава за здравствену заштиту. У земљама у развоју многи људи још увек немају адекватне санитарне услове, добру здравствену заштиту и чисту пијаћу воду. Удовољавање овим основним потребама постало је још теже због велике миграције становништва из села у велике градове. Због свега овога, становници сиромашних земаља пате од оног што је Светска здравствена организација назвала „несразмерном поделом терета болести“.

Себичност која се не обазире на последице јесте главни узрок тога што људе у сиромашнијим земљама више погађају болести него у богатијим земљама. „Неке од најопаснијих заразних болести погађају подручја која су далеко од развијених земаља“, каже се у књизи Man and Microbes. „Неке од тих болести јављају се углавном или искључиво у тропским и суптропским областима.“ Пошто немају директну финансијску корист, богате, развијене земље и фармацеутске компаније нерадо издвајају новац за лечење тих болести.

Још један чинилац који доприноси ширењу болести јесте неодговорно понашање. Ту сурову реалност најбоље потврђује оно што се дешава у случају вируса сиде, који се с једне особе на другу преноси путем телесних течности. У року од неколико година, ова пандемија је почела да хара целим светом. (Видите оквир „Сида — пошаст данашњице“.) „Људи су ти који су одговорни за ширење сиде“, тврди Џо Макормик. „То није морална придика, то је чињеница.“

Како људи ненамерно доприносе ширењу вируса сиде? Књига The Coming Plague наводи следеће факторе: Промене у друштву — нарочито обичај да се имају полни односи с више партнера — изазвале су нагли пораст сексуално преносивих болести, услед чега се вирус веома лако одомаћи и преноси са заражене особе на многе друге. Сличне последице  има и раширена употреба заражених шприцева и игала који су коришћени за давање инјекција у земљама у развоју или за узимање забрањених дрога. Такође, трговина крвљу која доноси милијарде долара допринела је томе да се вирус сиде преноси с једног зараженог даваоца на велики број примаоца.

Као што је раније споменуто, претерано или недовољно коришћење антибиотика доводи до појаве отпорних микроба. Овај проблем је заиста озбиљан и постаје све већи. Лекови на бази пеницилина раније су углавном лако уништавали стафилококе, бактерије које обично изазивају инфекцију рана. Међутим, ови уобичајени антибиотици сада су често неефикасни. Због тога лекари морају да користе новије, скупље антибиотике које болнице у земљама у развоју углавном не могу да приуште. Можда чак ни ти најновији антибиотици неће моћи да се изборе с неким микробима, услед чега би инфекције у болницама биле све чешће и све смртоносније. Др Ричард Краусе, некадашњи директор америчког Института за алергологију и инфективне болести, тренутну ситуацију отворено назива „епидемијом отпорних микроба“.

„Да ли смо данас успешнији?“

Данас, на почетку 21. века, очигледно је да болести још увек прете човечанству. Немилосрдно ширење сиде, појава микроба отпорних на лекове, поновно појављивање смртоносних болести попут туберкулозе и маларије показују да рат против болести још увек није добијен.

„Да ли смо данас успешнији него пре стотину година?“, упитао је добитник Нобелове награде, Џошуа Ледерберг. ’Кад се већина ствари узме у обзир, заправо смо у још горој ситуацији ‘, рекао је. „Били смо немарни када је реч о микробима и сада се поново враћамо тој теми, жањући последице те немарности.“ Да ли се постојећи проблеми могу савладати одлучним напорима медицине и целога света? Да ли ће опаке заразне болести икада бити искорењене, као што је то случај с великим богињама? На ова питања ће бити одговорено у нашем закључном чланку.

[Оквир⁄Слика на 8. страни]

Добијена битка против великих богиња и дечје парализе

Крајем октобра 1977, Светска здравствена организација (СЗО) забележила је последњи познати случај великих богиња пренесених на уобичајен начин. Кувар из једне болнице у Сомалији, по имену Али Мау Малин, заразио се великим богињама, али пошто није добио тежи облик опоравио се после неколико недеља. Све особе које су биле у контакту с њим одмах су вакцинисане.

Лекари су две дуге године забринуто чекали да виде да ли ће се појавити још која оболела особа. Понуђена је награда од 1 000 долара ономе ко пријави још један „случај великих богиња у активној фази“. Пошто није било потврђених извештаја, нико није имао право на награду, тако да је 8. маја 1980, СЗО званично објавила да су „свет и сви људи на њему ослобођени од великих богиња“. Свега једну деценију пре тога, годишње је од великих богиња умирало око два милиона људи. Први пут у историји, искорењена је нека тешка заразна болест. a

Чинило се да би се могла победити и дечја парализа, то јест полиомијелитис, изнурујућа болест која погађа децу. Године 1955, Џонас Солк је изумео делотворну вакцину, након чега је у Сједињеним Државама и другим земљама отпочела вакцинација против дечје парализе. Касније је направљена вакцина која се прима оралним путем. СЗО је 1988. широм света покренула један програм са циљем да се искорени дечја парализа.

„Када смо 1988. започели с програмом за борбу против дечје парализе, услед ове болести свакодневно је остајало парализовано више од 1000 деце“, каже докторка Гро Харлем Брантлан, бивши генерални директор Светске здравствене организације. „До 2001, број нових случајева болести био је далеко испод 1000 за целу годину.“ Дечја парализа данас постоји у мање од десет земаља, и биће потребно још много новца да би се тим земљама помогло да коначно искорене ову болест.

[Фуснота]

[Слика]

Дечак из Етиопије оралним путем прима вакцину против дечје парализе

[Извор]

© WHO/P. Virot

[Оквир⁄Слика на 10. страни]

Сида — пошаст данашњице

Сида постаје нова претња за човечанство. После приближно 20 година откако је откривен вирус сиде, њиме је заражено већ више од 60 милиона људи. Стручњаци на подручју здравства упозоравају да је пандемија сиде тек у својој „почетној фази“. Стопа ширења инфекције „повећава се брже него што се то очекивало“, а у најтеже погођеним подручјима последице су катастрофалне.

„Велика већина људи у свету који су заражени вирусом ХИВ-а или болују од сиде у годинама су када су радно најспособнији“, каже се у једном извештају Уједињених нација. Истраживачи процењују да ће због тога до 2005. неколико земаља јужне Африке изгубити 10 до 20 посто радне снаге. У том истом извештају се још наводи: „Тренутно је просечан животни век у супсахарском делу Африке 47 година. Да нема сиде, био би 62 године.“

Сви досадашњи покушаји да се пронађе вакцина нису донели резултате, а свега четири посто од шест милиона заражених у земљама у развоју примају редовну терапију. Засада не постоји лек за сиду, а лекари страхују да ће већина носилаца ХИВ вируса на крају и оболети од сиде.

[Слика]

Т лимфоцити инфицирани ХИВ вирусом

[Извор]

Godo-Foto

[Слика на 7. страни]

Лаборант испитује врсту веома отпорног вируса

[Извор]

CDC/Anthony Sanchez