Посета острву стакла

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИТАЛИЈЕ

ВРХУНСКИ занатлија убацује дугу металну цев за дување стакла у мали отвор на усијаној пећи. Из ње извлачи растопљено стакло сферичног облика које сија попут сунца на заласку. Између пећи и дуваљке појави се танка, паучинаста нит која блесне наранџастом светлошћу, а затим нестане. Занатлија ваља растопљено стакло по металном столу, тако да оно добија цилиндричан облик. Он лагано дува у цев да би добио већи мехур, затим га поново ваља, подиже увис, испитује и враћа у пећ.

Налазимо се на Мурану, малом острву у Венецијанској лагуни, у Италији. Ово острво је чувено по производима од стакла. У ствари, у овој области стакло се производи више од хиљаду година. На оближњем острву Торчело могу се видети остаци фабрике стакла која је постојала у седмом веку наше ере. Међутим, први доказ из саме Венеције јесте један потписани документ из 982. н. е., у ком се као сведок спомиње извесни „Доменик, стаклар“.

До 1224. године венецијански стаклари су основали свој еснаф. Велико веће Венеције наредило је 1291. године да се фабрике стакла преместе ван града, што је вероватно учињено из безбедносних разлога. Многе од њих су премештене на острво Мурано, које се налази унутар лагуне, на мање од километар од града, где се и данас налазе.

Зашто је венецијанско стакло тако цењено?

Пошто се стакло у многим деловима света прави од давнина, шта мурано, то јест венецијанско стакло, чини тако посебним? Претпоставља се да су тамошње занатлије успеле да своју вештину доведу до савршенства захваљујући добрим везама које је Венеција редовно одржавала с другим областима које су имале дугогодишњу традицију производње стакла, као што су Египат, Феникија, Сирија и Коринт у време Византијског царства. Заиста, методе и производи најстаријих венецијанских фабрика откривају значајан утицај стаклара са Оријента. Технике које су се користиле на овом острву достигле су ниво који никада није остварио ниједан од европских центара за производњу стакла.

 У 13. и 14. веку, Венеција је била једини европски „центар за производњу стакла у ком су настајала ’уметничка дела‘ од стакла обликованог дувањем“, наводи се у књизи Glass in Murano. Производи из Венеције извозили су се свуда — чак до источног Медитерана и северне Европе. Године 1399, енглески краљ Ричард II дозволио је двема венецијанским галијама да се усидре у лондонској луци како би продавале производе од стакла. У истом периоду, венецијанско стакло било је веома цењено међу француским племством. С временом је острво Мурано постало чувено и по огледалима, лустерима, предметима од обојеног стакла, златним и емајлираним украсима, кристалу, имитацијама драгог камења, као и по вешто израђеним пехарима и богато украшеним предметима.

Љубоморно чувајући своје трговачке тајне, Венеција је предузела све мере како би спречила појаву конкуренције. Већ у 13. веку, стакларима је било забрањено да се селе у друге области. Заштитне мере су постајале све озбиљније и само је онима који су били пуноправни грађани Венеције било дозвољено да раде као стаклари или шегрти. Током једног периода, стаклари који би побегли и били ухваћени морали су да плате изузетно високе новчане казне и били су осуђивани на пет година веслања на галији са оковима на ногама.

Упркос томе, занатлије су се илегално селиле у места широм Италије и Европе и стварале конкуренцију Мурану, производећи исте предмете помоћу истих метода. Често је скоро немогуће направити разлику између тих производа, који су постали познати као à la façon de Venise (венецијански стил), и производа који су направљени у Мурану.

Вештина венецијанских мајстора достигла је врхунац у 15. и 16. веку. Са својим уметнички обликованим, фино израђеним кристалом, са декорацијом од емајла, непрозирним lattimo (млечним) стаклом и reticello стаклом (са чипканим радом) — да споменемо само неке посебне врсте — мурано стакло је доминирало тржиштем и налазило се на столовима краљева.

Једна историчарка уметности чија је ужа специјалност изучавање израде стакла, каже да су у то време „радознали путници који су долазили у лагуну док су пећи радиле обавезно свраћали да их виде“. Моја супруга и ја такође желимо да одемо тамо. Зато се овог јутра укрцавамо на вапорето, бродић који превози путнике од Великог канала до Мурана. Позивамо вас да нам се придружите.

Пламене пећи и изложбени салони

Чим смо сишли са бродића на првој станици на Мурану, људи нас упућују до најближих фабрика стакла, где је улаз слободан и где можемо гледати спретне занатлије како израђују предмете од стакла. Посматрамо једног од њих док дува и обрће растопљено стакло формирајући издужени мехур на врху дуваљке. Затим, користећи посебна клешта и маказе, вештим покретима вуче, сече и притиска безобличну масу, како би израдио главу, ноге и реп коња.

Излазимо из прве фабрике и шетамо поред тихог Rio dei vetrai, то јест Канала стаклара̂. Овде се, као и у већем делу Венеције, саобраћај одвија само на тротоарима и на води. Запажамо да на Мурану постоји велики број радионица и продајних салона. У некима од њих изложени су елегантни, луксузни предмети — сервиси за чај, свећњаци и масивне скулптуре — чија је  израда несумњиво захтевала изузетну вештину и пажљив рад. На другим местима се по приступачнијим ценама могу купити различити предмети — перле, вазе и разнобојни притискивачи за папир. Многи од њих су заиста прелепи. Све је ручни рад.

Задивљени смо разноликошћу предмета који се овде производе. Мурано стакло, сачињено од 70 посто песка и 30 посто натријум-карбоната, као и кречњака, нитрата и арсена, постаје течно на 1 400, а отврдне на око 500 степени Целзијуса. На одговарајућој температури између ове две вредности, стакло је меко и растегљиво. Стога, да би се дувало или обликовало, мора се неколико пута враћати у ватру како би дуже остало савитљиво. Занатлије седе на клупама са хоризонталним наслонима које користе за ослањање и обртање луле за дување стакла. Растопљено стакло обликују тако што једном руком окрећу дуваљку, док у другој руци држе неку алатку или наквашен калуп од крушковог дрвета које је посебно отпорно на топлоту.

Посматрамо како један занатлија дува мехур растопљеног стакла у ребрасти калуп, затим његов помоћник сече крај мехура, након чега мајстор брзо окреће дуваљку око њене осе како би се отвор на мехуру проширио као што се отвара пупољак цвета. Даљим загревањем и обликовањем уз додатак руба обликованог посебним инструментима, добија се део лустера у облику љиљана.

Да би обојио растопљено стакло, занатлија га посипа посебним прахом у боји. Цветни ефекат добија се murrine техником — додавањем ситних делова разнобојних стаклених штапића. Стаклена маса цилиндричног облика може се ваљати тако да се на њу хватају стаклени штапићи или њихови делови који су паралелно поређани на металној подлози. Затим се у пећи ти додаци — вишебојни, чипкасти или спирални — топе и сједињују са стакленом масом, од које се потом може обликовати ваза, лампа или било који други жељени предмет. Масивнији предмети који се састоје од више слојева обојеног или прозирног стакла праве се урањањем у различите лонце за топљење.

Заиста, сваки предмет има своју причу и посебан начин израде. Захваљујући вишевековној традицији, произвођачи стакла са чувеног венецијанског острва помоћу ватре претварају песак у прекрасне производе блиставе лепоте.

[Слика на 16. страни]

Rio dei vetrai, Мурано, Италија

[Слика на 17. страни]

Купа „Баровије“ из 15. века

[Слика на 17. страни]

Пехар из 16. века изгравиран дијамантском резаљком

[Слике на 18. страни]

1. Отвор на пећи

2. Занатлија обликује стаклену масу

3. Стакло се поново загрева како би дуже остало савитљиво

4. Користећи посебна клешта и маказе, занатлија даје коначни облик фигури коња

5. Готов производ

[Извор]

Photos courtesy http://philip.greenspun.com