Марко Поло на путу свиле за Кину

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИТАЛИЈЕ

На пристаништу у Венецији, три човека силазе с галије. Нико им не трчи у сусрет да им изрази добродошлицу. Њихов повратак кући, након 24 године које су провели у туђини, прошао би незапажено да њихова необична појава не привлачи пажњу. По њиховој похабаној одећи, од некада фине свиле, рекло би се да су Монголи. „Скоро су потпуно заборавили венецијанско наречје“, наводи један извор, „те су и по понашању и по нагласку неодољиво подсећали на Татаре.“ Ти путници су Марко Поло, и његови отац и стриц, а година је 1295.

ПРИЧЕ Марка Пола о путовању у далеки Китај, данашњу Кину, његовим савременицима звучале су невероватно. У Марковим мемоарима, чији је оригинални наслов Опис света касније промењен у Путовања Марка Пола, говори се о непознатим, изузетно богатим цивилизацијама, које су обиловале робом за којом су жељно трагали трговци са Запада. Његова књига је распламсала машту читалаца. Двадесет пет година након Марковог повратка, постојале су верзије тог манускрипта на латинском, француском, франко-италијанском и вероватно немачком језику, као и на венецијанском и тосканском наречју — што је достигнуће без премца за средњи век. Копије су два века прављене ручно, а од 1477. књига се може наћи на многим језицима у штампаном облику. Марко Поло је вероватно најпознатији Европљанин који је икада Путем свиле стигао у Кину. Шта је био повод за то путовање? И да ли се може веровати свему што тврди да је видео и учинио?

Млетачки трговци

У 13. веку, многи трговци из Венеције настанили су се у Константинопољу, данашњем Истанбулу, где су стекли велико богатство. Међу њима су били и Марков отац Николо и стриц Матео Поло. Они су око 1260. распродали своју имовину у том граду, купили драго камење и кренули за Сарај, престоницу западног каната Монголског царства која је лежала на реци Волги. Посао је добро ишао, тако да су удвостручили иметак. Пошто због рата нису могли да се врате у Константинопољ, кренули су ка истоку, вероватно на коњима, у велики трговачки град Бухару, који се данас налази у Узбекистану.

Због немира који су владали међу становништвом, у Бухари су остали три године, све док кроз тај град нису прошли изасланици који су ишли Кублај-кану, Великом кану свих Монгола који је владао подручјем од Кореје до Пољске. Изасланици  су позвали Никола и Матеа да им се придруже јер, како је Марко забележио, Велики кан никада није срео ниједног ’Латина‘ — што се вероватно односило на становнике јужне Европе — а било би му драго да разговара с неким од њих. Након путовања које је трајало годину дана, браћа Поло су се нашла на двору Кублај-кана, унука Џингис-кана, оснивача Монголског царства.

Велики кан им је изразио добродошлицу и пуно се распитивао о Европи. Дао им је једну златну плочицу која им је приликом повратка гарантовала безбедност и уручио им писмо за папу у ком га је замолио да му пошаље „стотину мудрих људи, поучених Христовом закону и упућених у седам вештина, како би проповедали [Кублајевом] народу“.

У међувремену се родио Марко. Када је 1269. први пут срео свог оца, имао је 15 година. На повратку у ’хришћанске‘ земље, Николо и Матео су сазнали да је папа Клемент IV умро. Морали су да чекају наследника. Међутим, избор новог папе трајао је чак три године, што је било најдуже у историји. Након две године, тачније 1271, кренули су натраг Великом кану, водећи са собом 17-годишњег Марка.

Марково путовање

У Аки, у Палестини, истакнути црквени службеник Теобалдо Висконти уручио им је писма за Великог кана у којима је објаснио зашто Полови нису могли да испуне његову молбу и доведу стотину мудрих људи. Кад су стигли у Малу Азију, чули су да је сам Висконти изабран за папу, па су се вратили к њему у Аку. Уместо стотину мудраца, нови папа Гргур X, послао је само два калуђера који су имали овлашћење да заређују свештенике и бискупе, и уручио им одговарајуће препоруке и поклоне за Кана. Међутим, калуђери су на путу убрзо одустали и вратили се јер су се плашили ратова који су беснели тим подручјима. Николо, Матео и Марко су наставили даље.

Путовали су кроз данашњу Турску и Иран, а потом су се спустили до Персијског залива с намером да се укрцају на брод. Међутим, проценили су да су бродови „јадни... учвршћени само помоћу уплетених ужади“ и да нису поуздани за пловидбу. Зато су одлучили да путују копном. Скренули су североисточно и прешли преко огромних пустих подручја, импресивних планинских венаца, висоравни обраслих вегетацијом и бујних пашњака Авганистана и Памира, након чега су стигли у Кашгар, који се налази у данашњој аутономној области Кине Синђијанг-ујгур. Потом су древним путевима којима су  ишли каравани прошли јужно од басена Тарим и пустиње Гоби, да би коначно стигли у Камбалук, данашњи Пекинг. Путовали су три и по године, а пут им је отежавало невреме и нека непозната болест од које се Марко разболео.

Марко је писао о занимљивостима на које су наилазили током путовања — о планини у Јерменији за коју се говорило да се на њој налази Нојева арка, о наводној гробници мага у Персији, о земљама на далеком северу у којима је владала цича зима и вечита тама. Марко је први европски писац који спомиње петролеј. Он открива да „саламандер“ није руно животиње која, како се сматрало, може да  поднесе ватру, већ заправо азбест — минерал који се могао наћи у области Синђијанг-ујгура. Кина је, по његовом казивању, тако богата црним камењем које сагорева — то јест угљем — да је свакодневно било могуће уживати у топлим купкама. Куд год је ишао, писао је о накиту, храни и пићу — од ког посебно истиче ферментисано кобиље млеко које су правили Монголи — потом о религиозним и магијским ритуалима, занатима и о роби доступној на тржишту. Папирни новац који је био у употреби широм царства Великог кана, за њега је представљао нешто сасвим ново.

Марко никада не саопштава своје утиске, већ непристрано прича о ономе што је видиео или чуо. Преостаје нам само да претпостављамо како се осећао када су их напали пљачкаши који су неке од његових сапутника заробили, а неке убили.

У служби Кублај-кана?

Марко тврди да су Полови у служби Кублај-кана, то јест Великог кана, провели 17 година. Током тог времена, Велики кан га је често слао у удаљене делове царства. Сврха тих мисија била је прикупљање одређених информација, а Марко је чак управљао градом који се данас назива Јангџоу, у провинцији Ђијангсу.

Не може се са сигурношћу рећи да ли је све што Марко наводи истина. Монголи, који су покорили Кинезе, нису имали поверења у њих, и на одговорне положаје у царству постављали су странце. Међутим, изгледа невероватно да је један необразован човек као што је био Марко могао постати гувернер. Можда је он преувеличао тај детаљ о свом положају. Па ипак, изучаваоци не оспоравају да је могао бити „способан изасланик на извесном положају“.

И поред тога, Марко је умео да пренесе блештаву слику о невероватно богатим метрополама и о врло необичним паганским обичајима, што је красило свет који је Европљанима био готово потпуно непознат, свет о ком су постојале само бајке или препричавања. Да ли су те велике цивилизације, богатије од европских, заиста постојале? Изгледало је да то није могуће.

Палату Великог кана Марко је описао као „највећу палату која је икада саграђена. Та грађевина је тако велика, тако богата и тако лепа, да ниједан човек на земљи не би могао направити ништа што би је надмашило“. Зидови су јој били опточени златом и сребром, украшени извајаним и позлаћеним змајевима, зверима и птицама, ратницима и идолима. Високи кров — светлоцрвене, жуте, зелене и плаве боје — блистао је као кристал. У њеним предивним вртовима могло се видети мноштво животиња свих врста.

За разлику од кривудавих уличица у насељима средњовековне Европе, улице у Камбалуку биле су тако праве и широке да се од једног градског зида могло видети до супротног зида. „Толика количина тако скупе и ретке робе не може се наћи ни у једном другом граду на свету“, писао је Марко. „Нема дана да у град не стигне 1 000 товара свиле, поред других врста робе.“

Јангцекјангом, једном од најдужих светских река, пловио је запањујућ број бродова. Марко процењује да је у луци Синђу могло да пристане чак 15 000 бродова.

 Један од монголских обичаја које Марко спомиње јесте венчавање мртве деце. Када би једна породица изгубила сина старог четири или више година, а друга ћерку истих година, очеви су могли да се договоре да венчају мртву децу тако што би закључили брак и приредили велику гозбу. На њој су били спаљивани робови, новац и ствари за домаћинство начињени од папира, јер се веровало да ће их „младенци“ добити на такозваном другом свету.

Марко је био импресиониран ратном вештином Монгола, њиховим методама владања и религиозном толеранцијом. Достигнућа на друштвено-економском плану укључивала су пружање помоћи сиромашнима и болеснима, патроле за спречавање пожара и нереда, резервне житнице како би се ублажиле последице поплава и поштански систем за брзу комуникацију.

Иако је знао за настојања Монгола да изврше инвазију на Јапан, Марко није споменуо да је био у тој земљи. Међутим, он наводи да је у Јапану било толико злата да је сваки педаљ цареве палате био опточен њиме. Све до 16. века, Марко је био једини Европљанин који је писао о Јапану.

Његова књига вековима је била предмет дивљења, али и исмевања. Након процењивања свих њених нетачности, данашњи изучаваоци је сматрају „ненадмашним описом“ Кублајеве владавине на њеном врхунцу.

Повратак у Венецију

Полови су отишли из Кине око 1292. Марко пише да је њихово путовање трајало 21 месец. Кренули су из данашњег Кванчоуа, преко Вијетнама, Малајског полуострва, Суматре и Шри Ланке, а затим су обалом Индије стигли до Персије. Њихово путовање се завршило у Константинопољу, одакле су коначно отпутовали у Венецију. Пошто су били одсутни 24 године, није тешко претпоставити да су их рођаци једва препознали. По повратку, Марко је имао 41 или 42 године.

Тешко је утврдити колико је далеко Марко путовао. Један писац који је недавно покушао да прође истим путем, само између Ирана и Кине прешао је више од 10 000 километара. Чак и помоћу савремених транспортних средстава, био је то подвиг препун тешкоћа.

Верује се да је Марко своје путописе издиктирао 1298. године извесном Рустичелу с којим је био у затвору у Ђенови. Према предању, Марко је, као капетан једне венецијанске галије, био заробљен у поморској бици с Ђеновљанима, који су били у рату с Венецијом. Рустичело, који је с њим био у затвору, писао је приче на француском и франко-италијанском, а Марково друштво га је сигурно надахнуло да пише.

Марко је вероватно био ослобођен 1299, након што су Венеција и Ђенова склопиле мир. Вратио се у Венецију, где се оженио и добио три ћерке. Умро је у свом родном граду 1324, у старости од 69 година.

Неки још увек сумњају да ли је Марко доживео све о чему је писао или је само испричао приче које је чуо од других путника. Међутим, што се тиче његове књиге Опис света, изучаваоци признају њену вредност без обзира на изворе које је користио. Према речима једног историчара, „никада ниједан човек није пружио Европи тако много нових географских података“. Књига Марка Пола и даље ће сведочити о човековој опчињености путовањима, новим сазнањима и далеким подручјима.

[Мапа на странама 24, 25]

(За комплетан текст, види публикацију)

Марково путовање у Кину (Види публикацију)

Боравак у Кини (Види публикацију)

Повратак кући (Види публикацију)

ИТАЛИЈА

Ђенова

Венеција

ТУРСКА

Истанбул (Константинопољ)

Трабзон

Ака

(Сарај)

ГРУЗИЈА

Планина Арарат

ИРАН (ПЕРСИЈА)

Персијски залив

АВГАНИСТАН

УЗБЕКИСТАН

Бухара

ПАМИР

Кашгар

БАСЕН ТАРИМ

ПУСТИЊА ГОБИ

МОНГОЛИЈА

(КОРЕЈА)

КИНА (КИТАЈ)

Пекинг (Камбалук)

Јангџоу

Река Јангцекјанг

Кванчоу

МЈАНМАР

ВИЈЕТНАМ

МАЛАЈСКО ПОЛУОСТРВО

СУМАТРА

ШРИ ЛАНКА

ИНДИЈА

[Извор]

Мапа: Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Слика на 24. страни]

Венеција

[Слика на странама 24, 25]

Планина Арарат

[Извор]

Robert Azzi/Saudi Aramco World/PADIA

[Слика на 24. страни]

Монголка

[Извор]

C. Ursillo/Robertstock.com

[Слика на странама 24, 25]

Чамџија, Мјанмар

[Слика на 25. страни]

Велики кинески зид

[Слика на 25. страни]

Пекинг

[Слика на 25. страни]

Вијетнам

[Слика на 25. страни]

Индијски зачини

[Слике на 26. страни]

Кинески коњаници, Кублај-кан, река Јангцекјанг

[Извори]

Коњаници: Tor Eigeland/Saudi Aramco World/PADIA; Кублај-кан: Collection of the National Palace Museum, Taiwan; река Јангцекјанг: © Chris Stowers/Panos Pictures

[Извор слике на 23. страни]

© Michael S. Yamashita/CORBIS

[Извор слике на 27. страни]

© 1996 Visual Language