Зашто неки научници верују у Бога

НАУКА долази до нових сазнања о свемиру и животу којим врви наша планета. Па ипак, и научници и лаици још увек се суочавају са основним питањима као што су: Како је настао свемир? Шта је постојало пре њега? Зашто се стиче утисак да је свемир обликован на један посебан начин, тако да омогућава постојање живота? Како се појавио живот на земљи?

Наука још увек не може да одговори на та питања. Неки људи сматрају да никада неће ни моћи. То је многе подстакло да преиспитају своја гледишта и уверења. Размотримо три мистерије које неке научнике наводе на размишљање о постојању Створитеља.

Прецизно подешавање у свемиру — случајност?

Једно од главних питања повезано је с прецизним подешавањем у космосу. Зашто се свемир одликује непроменљивим физичким законима и природним константама које су прецизно и идеално подешене тако да омогућују постојање планете као што је наша и сав живот на њој?

Шта подразумевамо под прецизним подешавањем? Примера ради, споменимо прецизну подешеност четири фундаменталне физичке силе: електромагнетизма, гравитације, јаке нуклеарне силе и слабе нуклеарне силе. a Те силе утичу на сваки објекат у свемиру. Тако су прецизно подешене и међусобно усклађене да би чак и мала промена учинила свемир неподесним за живот.

За многе умне људе, пука коинциденција једноставно није задовољавајуће објашњење. Џон Полкингхорн, физичар који је радио на Универзитету у Кембриџу, закључио је: „Када схватите да природни закони морају бити невероватно прецизно подешени да би омогућили постојање свемира који видимо, тада почнете да размишљате о томе да свемир није настао случајно, већ да иза свега тога мора постојати нека намера.“

Аустралијски физичар Пол Дејвис изнео је сличан аргумент. Он је рекао: „Нема сумње да се многи научници... с презиром односе према замисли да би могао постојати Бог, или чак неки безлични стваралачки принцип.“ Додао је: „Лично не делим њихов презир... Не могу веровати да је наше постојање у свемиру само игра судбине... узгредан догађај у великој космичкој драми.“

Још један изазов — сложеност живих бића

Други проблем с којим се суочавају данашњи научници односи се на изузетну  сложеност света који нас окружује. Здрав разум нам каже да што је неки догађај сложенији, то је мања вероватноћа да се може догодити случајно. Осмотримо један пример.

За формирање ДНК, градивног елемента живота, неопходно је да се огроман број хемијских реакција одигра по тачно одређеном редоследу. Пре три деценије, др Франк Солсбери с Државног универзитета у Јути, САД, израчунао је вероватноћу спонтаног настанка основног молекула ДНК који је неопходан за појаву живота. Добијена вероватноћа била је толико мала да се тај догађај сматра математички немогућим. b

Сложеност је нарочито очигледна код живих организама који имају сложене делове тела који би били бескорисни без других сложених делова тела. Осмотримо пример размножавања.

Према еволуционим теоријама, како су жива бића постајала све сложенија, непрестано су се размножавала. Међутим, у одређеној фази, женке великог броја врста морале су да развију репродуктивне ћелије које захтевају оплодњу помоћу комплементарних репродуктивних ћелија мужјака. Да би потомство имало одговарајући број хромозома, репродуктивне ћелије сваког родитеља морају проћи кроз један задивљујући процес који се назива мејоза, током ког се број хромозома у ћелијама сваког родитеља смањује за половину. Захваљујући том процесу, потомство не може да има превише хромозома.

Наравно, исти тај процес морао би се одиграти и код других врста. Како је онда „прва женка“ сваке врсте стекла способност размножавања с потпуно развијеним „првим мужјаком“? Како су обоје одједном могли стећи способност да преполове број хромозома у својим репродуктивним ћелијама на начин који је неопходан како би се створило здраво потомство с појединим карактеристикама оба родитеља? С друге стране, уколико су се те репродуктивне одлике развијале постепено, како су женке и мужјаци сваке врсте могли преживети, будући да те неопходне одлике још увек нису биле потпуно формиране?

Вероватноћа да се та међусобна репродуктивна зависност развила случајно, чак и када се ради о једној јединој врсти, толико је мала да се не може израчунати. Могућност да се то одиграло код великог броја врста искључује рационално објашњење. Може ли се таква сложеност објаснити еволуционом теоријом? Како би случајан, насумичан и бесциљан низ догађаја могао водити до тако замршених, међусобно повезаних система? Жива бића поседују обиље карактеристика које пружају доказ о предвиђању и планирању, што указује на једног интелигентног Пројектанта.

Многи научници су дошли до истог закључка. Примера ради, математичар Вилијам Демски, написао је да „интелигентно планирање“ које је очигледно у „видљивим одликама света природе... може одговарајуће да се објасни једино ако се те одлике припишу интелигентном узрочнику“. Молекуларни биохемичар Мајкл Бихи сажима доказе  на следећи начин: „Неко може веровати у дарвинизам и бити добар католик. Међутим, биохемија је довела до тога да је врло тешко прихватити дарвинизам и бити озбиљан научник.“

Непотпуни фосилни записи

Трећа мистерија која збуњује неке научнике повезана је с фосилним записима. Уколико је еволуција трајала еонима, очекивали бисмо да међу главним врстама живих бића пронађемо огроман број прелазних организама, то јест карика. Међутим, безбројни фосили који су пронађени од Дарвиновог времена разочарали су у том погледу. Карике које недостају оправдавају свој назив — њих једноставно нема!

Зато је више научника закључило да су докази који иду у прилог еволуцији сувише неуверљиви и контрадикторни да би се помоћу њих могао потврдити развој животних облика. Аерокосмички инжењер Лутер Садерланд написао је у својој књизи Darwin’s Enigma следеће: „Научни докази показују да кад год се на  Земљи појавила било која од засебних врста живих бића, од једноћелијске протозое до човека, она је била потпуна, а њени органи и грађа комплетни и сасвим функционални. Неизбежан закључак који произлази из ове чињенице јесте да је, пре појаве живота на Земљи, постојала нека врста интелигенције.“

С друге стране, фосилни записи се потпуно поклапају са општим редоследом појаве живих бића који је наведен у библијској књизи Постања. Доналд Читик, који је докторирао физичку хемију на Државном универзитету у Орегону, каже: „Када поближе погледамо фосилне записе долазимо до закључка да су се животиње размножавале по својим врстама, како се и наводи у Постању. Оне нису прелазиле из једне врсте у другу. Како у Дарвиново време тако и данас, докази се поклапају са извештајем о директном стварању који налазимо у књизи Постања. Животиње и биљке се и даље размножавају по својим врстама. Заправо, несклад између палеонтологије (проучавања фосила) и дарвинизма тако је велик да неки научници почињу да верују да прелазни облици никада неће бити пронађени.“

Суочавање с доказима

Оно што је до сада речено представља само врх леденог брега сачињеног од питања без одговора која збуњују оне који одбацују доказе о постојању Створитеља. Неки научници увиђају да порицању Божјег постојања пут нису утрли чврсти докази и логично размишљање, већ оптимистичне претпоставке и нагађања.

Зато је астроном Алан Сандејџ, након животног века плодног научноистраживачког рада, рекао: „Управо ме је бављење науком довело до закључка да је свет много компликованији него што то наука може објаснити. Мистерију постојања могу да разумем једино деловањем натприродног узрока.“

[Фусноте]

[Оквир на 6. страни]

Питања која збуњују научнике

◼ Зашто код четири фундаменталне физичке силе постоји запањујућ степен прецизног подешавања, што омогућава постојање свемира и живота?

◼ Како се може објаснити изузетна сложеност живих организама, коју често није могуће поједноставити?

◼ Зашто је фосилни запис непотпун, и где су докази о постојању прелазних облика, то јест карика, између главних врста живих бића?

[Оквир на 8. страни]

Чиста случајност?

Када је на насловној страни часописа National Geographic недавно објављена лепа слика на којој је приказана веза пуна љубави која постоји између мајке и бебе, један читалац је том часопису написао следеће: „Слика мајке с дететом на насловној страни представља ремек-дело. Не разумем како ико може и помислити да је та слатка беба настала слепим случајем, с обзиром на то да се она за само девет месеци на један чаробан начин развила из јајашца величине главе чиоде.“

Многи би се сложили с тим. Др Џералд Шродер, научни писац и бивши професор нуклеарне физике, вероватноћу да је пуки случај узрок настанка свемира и живота упоређује с вероватноћом добијања премије на лутрији три пута узастопно: „Пре него што бисте подигли трећу премију, били бисте на путу у затвор због намештања резултата. Вероватноћа добијања три премије узастопно, па чак и током читавог живота, толико је мала да се може занемарити.“

[Слике на 7. страни]

Живот не би био могућ да ове четири силе нису прецизно подешене и усклађене

Слаба нуклеарна сила омогућава постојано сагоревање на Сунцу

Гравитација омогућава да се објекти задрже на земљи

Јака нуклеарна сила везује честице које се налазе у језгру атома

Електромагнетизам је сила која изазива муњу

[Слике на 7. страни]

Како би слепе силе могле створити нешто тако сложено као што је једна једина ћелија са ДНК, а да не говоримо о човеку?

[Слике на 8. страни]

Фосилни записи не пружају доказ да се живот развио