Ратне невоље припремиле су ме за живот

ИСПРИЧАО ЕРНСТ КРЕМЕР

„Ово је ваша соба.“ Тим речима мој сарадник и ја смо дочекани у Габону, у западној Африци. Наредних шест месеци живели смо у тој соби у којој је било места само за један душек.

ЖИВОТ на фарми током Другог светског рата припремио ме је за тешкоће које су ме очекивале. Када је 1939. избио рат, нацистичка Немачка је брзо окупирала Пољску. Тада сам имао четири године. Моји родитељи су осим мене имали још једног сина и три ћерке. Отац нас је упозорио да ће доћи тешка времена уколико Немачка изгуби рат.

Живели смо у Левенштајну, једном немачком сеоцету у Доњој Шлеској која сада припада Пољској. На нашој фарми површине 25 хектара, узгајали смо житарице и држали стоку. Отац је радио и као председник удружења земљорадника те области. Када су нацисти дошли на власт, отац је био задужен да организује земљораднике да подупиру рат.

У Првом светском рату, отац је служио у коњици, али је због службе за нацистичку владу овај пут био ослобођен војне обавезе. Моји родитељи су се током Првог светског рата разочарали у свештенство због начина на који је оно поступало и зато су иступили из цркве. Тако сам ја растао не занимајући се за религију.

У школу сам кренуо 1941, али је нисам волео јер сам сматрао да има много занимљивијих ствари од гледања у школску таблу. Крајем 1944, само шест месеци пре завршетка рата, Руси су напали Бреслав (сада Вроцлав), главни град Доње Шлеске. Једне суботње вечери видели смо да је град, удаљен неких 50 километара од нас, осветљен паљбом из минобацача и експлозијама авионских бомби. Убрзо смо морали да бежимо у планине. Када се рат завршио, вратили смо се кући у Левенштајн.

После рата

Наступила су ужасна времена. Жене су силоване, а пљачкање је било свакодневна појава. Била нам је покрадена скоро сва стока.

У јулу 1945, отац је био ухапшен. Пуштен је након седам ноћи немилосрдног испитивања. Три месеца касније, поново су га ухапсили и одвели. Више га никад нисмо видели. Двојица Пољака су нам одузела  фарму тврдећи да су они власници. У априлу 1946, свим Немцима је речено да напусте село и да узму само оно што могу понети са собом.

Није било панике јер је мајка била спремна на то. У једној великој корпи на колицима држала је постељину и ћебад, а свако од нас је имао ранац са оним што нам је требало. Пољска милиција нас је потрпала у сточне вагоне — по 30 особа у сваки вагон. Око две недеље касније, стигли смо у северозападну Немачку, недалеко од холандске границе.

Ми и наши рођаци, укупно 19 особа, добили смо од владе две собе на једној фарми која је била око 8 километара удаљена од Квакенбрика. С временом су се неки рођаци преселили на друге фарме, тако да смо имали мало више простора.

Мајка се доста жртвовала за нас децу. На пример, да бисмо ми имали довољно хране, често она сама није јела. Током прве зиме, нисмо имали дрва за огрев. Зидови и плафон били су прекривени дебелим слојем леда тако да су собе личиле на ледене пећине. На срећу, кревети су били топли те смо преживели.

Сусрет са Сведоцима

Око 1949. мајка је од једне моје ујне добила примерак Куле стражаре. Док је читала један чланак, сетила се да је током рата на радију слушала Хитлера како осуђује ’легло‘ које је предвиђало пад Немачке. Мајка се питала ко су ти људи. Када је у Кули стражари прочитала да су то Јеховини сведоци, заинтересовала се и одлучила да проучава Библију с њима.

У априлу 1954, упознао сам се с брачним паром Сведока који су проучавали с мајком. После једног студија, прихватио сам брошурицу Можеш ли заувек живети у срећи на земљи? и претплатио се на Кулу стражару. Након што сам прочитао брошурицу, био сам уверен да сам пронашао истину. Зато сам је дао газдарици да је прочита. Када сам је питао за мишљење, рекла је: „Веома је лепо, али и превише добро да би било истинито. Просто не могу да поверујем у тако нешто.“

„Па, ја сам сигуран да је то истина и кренућу тим путем“, казао сам. Одмахнула је главом и рекла: „То је за кротке особе. Ти си превише самовољан да би био Сведок.“ Али, почео сам да се мењам.

Иако у том крају није било Сведока, проучавао сам са̂м и сваке седмице бициклом прелазио 10 километара како бих био на састанцима. Касније сам отишао на један покрајински састанак, на ком се више скупштина Сведока састало ради обожавања. Тада сам први пут учествовао у јавном проповедању. Убрзо сам то радио редовно. Четрнаестог јула 1954, мајка и ја смо се крстили. Касније, када је имала 80 година, моја бака по мајци такође је постала Сведок.

Посао на фарми одузимао ми је пуно времена. Зато сам дао отказ и запослио се у шумском газдинству. Породица се затим преселила у Ројтлинген, један градић недалеко од Штутгарта. Док смо живели тамо, моја млађа сестра Ингрид, једина од моје браће и сестара, постала је Сведок.

Пуновремено проповедање

Мајка је тек 1957. добила званичну потврду да је отац мртав. Тада је почела да прима пензију, од које је могла да живи. Пошто више нисам морао материјално да се старам за њу, нашао сам посао са скраћеним радним временом и у априлу 1957. почео пуновремено да проповедам као пионир. Након тога, добио сам позив да служим као специјални пионир. Када је сазнао за то, један Сведок ме је позвао у своју канцеларију и рекао ми: „Сигурно ти треба нека помоћ.“ Дао ми је 500 немачких марака. С тим новцем, купио сам сву одећу која ми је требала и остало ми је још 200 марака.

Године 1960, добровољно сам се јавио да служим у Аустрији, где сам са уживањем проповедао у малом селу Шајбс и накратко у Линцу. Али касније те године, имао сам тешку несрећу на мотоциклу у којој  сам поломио десну ногу. Након низа операција, могао сам да наставим са својом службом. Међутим, 1962. морао сам да се вратим кући у Ројтлинген због проблема око дозволе за боравак. Тада сам имао још једну операцију приликом које ми је из ноге извађена метална шипка. Прекинуо сам с пионирском службом на шест месеци како бих платио болничке трошкове.

Када је један путујући надгледник био у посети мојој скупштини, предложио ми је да предам молбу за службу у немачкој подружници Јеховиних сведока, која се тада налазила у Визбадену. То сам и урадио и две недеље касније добио сам телеграм да дођем што је могуће пре. Кроз недељу дана, у мају 1963, био сам у немачкој подружници, званој Бетел, и радио на ротационој преси за штампање часописа.

Спреман да учим

Бетел је био најбоље место на ком сам до тада живео и брзо сам се привикао на напоран рад. Године 1965, посетио сам Шпанију, кријући библијску литературу, пошто је тамо дело било под забраном. Та посета је у мени пробудила жељу да научим неки страни језик. Изабрао сам енглески. Користио сам сваку прилику за учење. У то време је оформљена прва група на енглеском језику у Немачкој и придружио сам јој се. Када сам први пут припремао студијски чланак из Куле стражаре, требало ми је седам сати. Следећи пут сам се спремао пет сати и већ тада сам знао да напредујем.

Године 1966, позван сам да похађам 43. разред Гилеада, школе која се налази у Сједињеним Државама и у којој се Јеховини сведоци обучавају за мисионарску службу. Након дипломирања у априлу 1967, Гинтер Решке и ја додељени смо у Габон, у западној Африци. Када смо стигли у Либрвил, престоницу Габона, живели смо у маленој соби описаној на почетку, а одећу смо држали окачену у трпезарији. Шест месеци касније преселили смо се у други мисионарски дом.

Највећи проблем с којим сам се суочио у Габону било је учење француског. Ипак, после доста уложеног труда, прилично сам овладао њиме. Онда је 1970. дело проповедања у Габону изненада забрањено и сви мисионари су морали да напусте земљу у року од две недеље.

У Централноафричкој Републици

Као и остали мисионари, добио сам доделу у Централноафричкој Републици. Тамо је званичан језик француски, али смо морали да научимо и санго како бисмо могли да проповедамо већини становништва. Требало је да отворимо мисионарски дом у Бамбарију, месту које се налази скоро 300 километара од главног града, Бангија. У Бамбарију, где смо помагали тамошњим двема скупштинама, није било ни струје ни текуће воде. Искуство које сам стекао током рата у Европи пуно ми је помогло да се прилагодим  условима у Бамбарију, као и на наредним доделама.

После две године службе у Бамбарију, почео сам да посећујем скупштине као путујући надгледник. У целој земљи било је око 40 скупштина и у свакој којој сам био додељен проводио сам по једну седмицу. Имао сам мали аутомобил, али када су неасфалтирани путеви били у лошем стању, користио сам јавни превоз.

Банги је био једино место у целој земљи где су се возила могла поправити. Пошто овај вид службе захтева доста путовања, купио сам неке приручнике за поправку возила, набавио алат и већину поправки на колима вршио са̂м. Једном ми је пукло кућиште лежаја на карданској осовини и кола су стала. Био сам на око 60 километара од најближе куће. Одсекао сам у шуми комад тврдог дрвета и направио кућиште. Све сам добро подмазао, причврстио жицом за осовину и некако наставио пут.

Посебан изазов је представљала служба у сеоским подручјима где је обично врло мало људи знало да чита и пише. У једној скупштини, само једна особа је знала да чита, а и она је имала говорну ману. Било је веома тешко одржавати студиј Куле стражаре, али заиста је јачало веру то што су се сви у скупштини искрено трудили да схвате оно што се разматрало.

Касније сам их питао какву корист извлаче из чланака које не разумеју потпуно. Њихов одговор био је заиста дирљив: „Храбримо се међусобно“ (Јеврејима 10:23-25).

Иако је већина њих била неписмена, моја хришћанска браћа су ме поучила многим стварима о животу. Уз њих сам увидео вредност библијског савета да ’сматрамо друге већима од себе‘ (Филипљанима 2:3). Од моје афричке браће много сам научио о љубави, доброти и гостољубивости, као и о томе како преживети у дивљини. Закључне речи које је на градуацији изговорио брат Натан Нор, тадашњи надгледник школе Гилеад, значиле су ми још више. Рекао је: „Будите понизни, не мислите да све знате, јер не знате. Има још толико тога што тек треба научити.“

Живот у афричкој дивљини

За време посете некој скупштини, боравио сам код браће. Обично је службена седмица била и време гошћења, посебно за децу. Цела скупштина би ишла у лов или риболов и улагала посебан труд да се припреми обиље хране за све.

Живео сам с браћом у њиховим колибама и јео све, од термита до слоновског меса. Месо мајмуна је редовно било на јеловнику. Посебно су укусни дивља свиња и бодљикаво прасе. Наравно, нисмо се гостили сваки дан. У почетку ми је требало времена да се привикнем на такву храну, али касније сам могао да једем скоро све што је било послужено. Сазнао сам да су папаја и неке врсте семења добре за стомак.

У дивљини се могу десити крајње неочекиване ствари. Једном приликом су мештани грешком помислили да сам бели дух неке мртве особе који живи у води. Људи верују да он може повући човека за собом и удавити га. Када сам се једном  након купања враћао с потока, девојчица која је дошла да захвати воду, видела ме је и почела вриштећи да бежи. Када је један Сведок покушао да објасни да сам ја мисионар, а не дух, људи нису веровали. Они су тврдили: „Бели човек никада не би дошао чак довде.“

Често сам спавао под ведрим небом јер ми је пријао свеж ваздух. Увек сам користио мрежу против комараца, пошто она такође штити од змија, шкорпија, пацова и других опасних створења. Неколико пута сам доживео праву инвазију мрава ратника, али ме је мрежа против комараца заштитила. Једне ноћи сам упалио батеријску лампу и видео да је мрежа прекривена овим мравима. Побегао сам што сам брже могао јер они, иако су мали, могу да убију чак и лава.

Док сам боравио у јужном делу Централноафричке Републике, близу реке Конго, проповедао сам Пигмејима, који у потпуности зависе од дивљине. Они су врхунски ловци и тачно знају шта је јестиво, а шта не. Неки од њих говорили су санго и радо су нас слушали. Сложили би се да наставимо разговор, али када бисмо поново дошли, они би већ отишли на неко друго место. Тада нико од њих није постао Сведок, али сам касније сазнао да су неки Пигмеји у Народној Републици Конго прихватили истину.

У Централноафричкој Републици сам пет година служио као покрајински надгледник. Путовао сам широм те земље и углавном посећивао скупштине у сеоским подручјима.

Служба у нигеријској подружници

У мају 1977, позван сам да служим у подружници Јеховиних сведока у Лагосу, у Нигерији. Та земља с највећим бројем становника у Африци тада је имала близу 100 000 Сведока, а око 80 њих служило је у подружници. Ја сам почео да радим у гаражи, што је подразумевало сервисирање и поправку возила.

Након две године, поново сам радио на фарми, као и раније у Европи када сам био младић. Фарма, на којој се производила храна за потребе подружнице, налазила се у Илару, око 80 километара од Лагоса. Тамо сам увидео да се земљорадња у тропском подручју потпуно разликује од земљорадње у Европи. После три и по године, вратио сам се у Лагос и поново радио у гаражи.

Године 1986, премештен сам у Игедуму, место око 360 километара удаљено од Лагоса, где се градила нова велика подружница. Посвећење је одржано у јануару 1990. Ту се налазе штампарија, мала фарма и стамбене зграде у којима борави више од 500 особа. Све то се налази на 60 хектара земље која је ограђена скоро два метра високим зидом. Тренутно надгледам послове на фарми и одржавање земљишта, које обавља око 35 особа.

Већ 27 година живим у Нигерији и налазим радост у разним доделама у овдашњој подружници. Срећан сам што је моја мајка остала верни Сведок и што моја млађа сестра Ингрид, која је 14 година служила као специјални пионир, још увек служи Јехови са својим мужем.

Упркос изазовима с којима сам се суочавао, заиста сам уживао и још увек уживам у служењу Јехови и својој духовној браћи у западној Африци. Захвалан сам за то што имам добро здравље и молим се да га сачувам како бих наставио да и даље активно служим нашем великом Богу, Јехови.

[Мапа на 21. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Нигерија

Централноафричка Република

Габон

[Извор]

Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc

[Слика на 18. страни]

С мојом мајком Гертрудом и сестром Ингрид, 1939.

[Слика на 20. страни]

Када сам служио као мисионар у Габону

[Слика на 20. страни]

Док сам био у Централноафричкој Републици, боравио сам у селима попут овог