Свет музике у врховима прстију

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ БРИТАНИЈЕ

„НАЈИСТАКНУТИЈИ међу инструментима“ — тако многи описују клавир. Због своје прилагодљивости и изражајности, равноправно се користи у класичној, џез и популарној музици. Као соло инструмент доминира концертном позорницом, али може служити и као дискретна пратња певачу који тихо пева. Може да замени цео оркестар, али и да се усклади са скоро сваким инструментом. Описан као „музички еквивалент сликарској палети“, инспирисао је људе да компонују нека од најлепших икада написаних музичких дела. Ко је направио први клавир и зашто је овај инструмент и данас популаран? a

Претече клавира

Неки од најстаријих жичаних инструмената код којих се тонови производе окидањем жица прстима јесу харфа и лира (Постање 4:21). Касније се појавио цимбал, по чијим је жицама извођач ударао малим чекићима. У Европи су у средњем веку направљени инструменти с клавијатуром помоћу које су се жице окидале или ударале, а најпопуларнији су били клавикорд и чембало. Клавикорд је правоугаоног облика и има поклопац, а притиском на дирку активирају се металне плочице зване тангенте које одоздо ударају у жице. На њему се могло свирати изражајно, али су његов танани звук лако надјачавали други инструменти и певачи. Чембало је веће, више личи на савремени концертни клавир и има дугачке жице које окидају заперца или трзалице. Производи звук који је снажан и резонантан, али увек исте јачине.

До 18. века компонована је нова драматична и изражајна музика, због чега се јавила потреба за инструментом с клавијатуром, који ће производити нежне звукове попут клавикорда, а имати снагу чембала.

Настанак клавира

Италијански градитељ инструмената Бартоломео Кристофори искористио је основни дизајн чембала и принцип рада клавикорда, а за ударање по жицама употребио је мале кожом обложене дрвене чекиће. Тај изум је назвао gravicembalo col piano e forte (чембало с тихим и јаким тоном), скраћено пијанофорте, то јест клавир. Тако је настао инструмент с клавијатуром који може да произведе дубље и пуније тонове и на ком се може свирати тише или гласније.

Нажалост, Кристофори није поживео довољно дуго да види успех свог новог инструмента. Пошто је интересовање за тај инструмент било мало, вратио се производњи чембала. Скоро 30 година након првог Кристофоријевог клавира, немачки градитељ оргуља Готфрид Силберман заинтересовао се за дизајн клавира и почео је да га производи. Немачке и аустријске занатлије наставиле су да експериментишу, покушавајући  да направе мањи и лакши модел звани четвртасти клавир.

У Енглеској је такође постојала једна група градитеља клавира. Они су крајем 1750-их емигрирали из Немачке. Један од њих, Јоханес Цумпе, развио је тип четвртастог клавира који се добро продавао. Себастијан Ерар из Француске и други европски и амерички градитељи начинили су даљња побољшања. Довитљиви шкотски столар Џон Броудвуд запазио је да би клавир био идеалан за младе даме из новонасталог богатог грађанског сталежа. Убрзо је његово предузеће било заузето производњом великог броја како четвртастих тако и концертних клавира.

Следећи изазов огледао се у дизајнирању компактног клавира који би имао надмоћан звук концертног клавира. Тако су уместо усправних, почели да се праве хоризонтални модели, који су били још већи. Вертикално постављене жице на једном Броудвудовом моделу уздизале су се 2,7 метара изнад клавијатуре, али пошто је било очигледно да је цела конструкција нестабилна, показало се да је свирање на њему опасно! Један други усправни модел назван жирафа, заправо је био концертни клавир постављен на предњи крај, то јест са ужим делом у ваздуху. Један Енглез по имену Џон Исак Хокинс, конструисао је 1800. године први усправни клавир који је доживео успех. Други крај жица био је постављен ближе поду. Тако је четвртасти клавир постепено избачен из употребе.

Клавир привлачи пажњу композитора

У међувремену, клавир је почео да привлачи пажњу композитора. Када је 1777. млади Волфганг Амадеус Моцарт дошао у радионицу Јохана Штајна у Баварској да испроба тај нови инструмент, био је импресиониран. Убрзо је писао клавирску музику и за само четири године компоновао је ни мање ни више него 15 концерата за клавир! Ипак, тек је неколико година касније Лудвиг ван Бетовен знатно допринео откривању могућности тог новог инструмента. Он је удахнуо живот клавиру, учинио је да запева. То је био инструмент на који је свет чекао и на сцени се појавио нови талас романтичне, страсне музике. Фредерик Франсоа Шопен, „песник на клавиру“, открио је у њему савршено средство за изражавање мисли и осећања. Франц Лист, који је одушевљавао публику својом виртуозношћу, компоновао је узбудљива, оригинална дела у којима је клавирска музика звучала као извођење оркестра.

Нажалост, танке жице и оквир клавира који је у потпуности био од дрвета, нису могли да издрже гласну, ватрену музику динамичних концерата. Стога су конструктори почели да додају гвоздена ојачања све док нису направили тучани оквир из једног дела. Захваљујући томе, могли су да користе дебље жице и теже чекиће који су производили јачи звук. Оштрина звука ублажена је чекићима обложеним филцом. Дуже жице, постављене дијагонално преко краћих, такође су побољшале квалитет звука,  а и омогућиле су уштеду простора. Тако је настао савремени клавир, а за њим су се појавили и бројни велики пијанисти са све већим репертоаром клавирске музике, који су пунили концертне дворане одушевљеном публиком. У међувремену, градитељи клавира у Европи и Америци производили су инструменте што су брже могли како би удовољили небројеним поруџбинама које су им пристизале.

Клавир на сваком кораку

Почетком 20. века свака породица је желела да поседује тај нови статусни симбол, било да се на њему свирало или не. Пијанисти су тражени да разоноде муштерије и путнике, да свирају пратећу музику у новооткривеним немим филмовима, као и да подучавају све већи број амбициозних аматера. Породице су се окупљале око клавира. Аматери су изводили сопствена музичка дела. Стално се појављивала нова клавирска музика. Развили су се и упадљиво различити ритмови — заразан, променљиви ритам регтајма, спори ритам блуза, непрекидни такт буги-вугија.

Након Првог светског рата интересовање за клавир је опало. Врхунац производње био је 1910, када је широм света произведено 600 000 клавира, али онда је продаја полако опала. Фонограф, радио, грамофон и на крају телевизија постали су главна кућна забава. Али свет није престао да показује занимање за клавир. Нова техничка достигнућа после Другог светског рата донела су препород. До 1980. производња се поново попела на преко 800 000 инструмената годишње. Данашњи лакши клавири праве се од пластике и легура, а беле дирке више се не пресвлаче слоновачом, већ синтетичким материјалима. Јапанци су данас међу највећим светским произвођачима, а и Кинези су изразили добродошлицу клавиру, којег називају „краљем инструмената“.

Да ли бисте волели да свирате клавир?

Да бисте на неким инструментима произвели макар и један тон, потребно је много вежбе, али притисните само неколико дирки на клавиру у одговарајућем редоследу и већ ћете стварати музику! Неки су обдарени способношћу да свирају по слуху. Ипак, већина користи једноставне, практичне приручнике помоћу којих брзо научи да десном руком свира мелодију, а левом пратњу. Замислите како бисте се осећали када бисте, користећи ноте, одсвирали омиљену композицију! Да ли бисте се определили за жустар марш, нежан валцер или можда за омиљену баладу? Можда бисте свирали латиноамеричке ритмове или џез. Веома је забавно и свирати у дуету с пријатељем! Помислите само на атмосферу док пратите групу пријатеља који певају или свирају на другим инструментима. Да ли сте сада спремни да закорачите у свет клавира?

[Фуснота]

[Оквир⁄Слика на 21. страни]

Аутоматски клавир

За оне који нису имали пуно искуства, аутоматски клавир је био право решење. Као комбинација музичке кутије и клавира, имао је дирке које су се саме померале захваљујући рупама на покретној ролни папира. У првим моделима из 1890-их, механизам постављен испред клавира притискао је дирке дрвеним полугицама док је руковалац притискао педале. Тај механизам је био уграђен у касније моделе. Новији модел „клавира који сам свира“ изводио је наступе великих пијаниста, а ролне које су служиле за извођење њихове музике умножаване су ради продаје, као што је то данас случај с касетама и компакт-дисковима. До 1925, у Сједињеним Државама се производило више аутоматских него правих клавира. Међутим, након појаве радија и грамофона, аутоматски клавири су до 1930-их практично нестали.

[Извор]

Culver Pictures

[Оквир/Дијаграм на странама 22, 23]

Принцип рада концертног клавира

Преко 200 јако затегнутих паралелно постављених челичних жица производи 88 тонова. Кратке, танке жице вибрирају брзо и производе високе тонове, док дуге, дебље жице, често пресвучене бакром, производе дубоке тонове. Све тонове осим најдубљих басова производе две или три жице које су наштимоване на исту тонску висину.

Када извођач притисне дирку (1), полуга покреће тапацирани чекић који удара једну или више жица и одмах се враћа у првобитни положај. Приликом дужег притиска на дирку, жица наставља да вибрира и звук постепено слаби. Када извођач пусти дирку (2), пригушивач приања уз жицу да је утиша. Ако се притисне десна педала клавира, сви пригушивачи ће остати на месту и тонови ће се преливати непригушени.

Жице прелазе изнад дрвених пречки (3) причвршћених за дрвену резонантну плочу (4) која појачава тонове и у великој мери појачава звук и резонанцу жица. Дрвено кућиште служи као резонантна кутија за појачавање звука.

Жице су челичним вијцима причвршћене за тучани оквир (5). Оквир концертног клавира треба да буде довољно јак да издржи истовремено затезање жица силине и до 30 тона.

 [Дијаграм]

(За комплетан текст, види публикацију)

пригушивач

жица

чекић

притиснута дирка

отпуштена дирка

[Слика]

Најстарији сачувани Кристофоријев клавир, 1720.

[Извор]

The Metropolitan Museum of Art, The Crosby Brown Collection of Musical Instruments, 1889. (89.4.1219) Photograph ©1983 The Metropolitan Museum of Art