Нешто боље од славе

ИСПРИЧАО ЧАРЛС СИНАТКО

Године 1957, добио сам понуду да 13 недеља певам у Лас Вегасу (Невада, САД), за хиљаду долара недељно с могућношћу продужења уговора на још 50 недеља уколико наступи буду успешни. То би значило зараду од додатних 50 000 долара, што је у то време био велики новац. Испричаћу вам шта је довело до ове уносне понуде и због чега ми је било тако тешко да одлучим да ли да је прихватим или не.

МОЈ ОТАЦ, пореклом Украјинац, родио се 1910. у источној Европи. Његова мајка га је 1913. довела у Сједињене Државе, где се придружила свом мужу. Отац се оженио 1935, а ја сам се родио годину дана касније у Ембриџу, у Пенсилванији. Негде тих година, два очева старија брата постала су Јеховини сведоци.

Док смо моја три брата и ја били мали, наша породица је живела близу Њукастла, такође у Пенсилванији. Мама је једно кратко време проучавала Библију са Сведоцима. Међутим, ни отац ни мајка нису тада постали Сведоци, али отац је сматрао да његова браћа имају право да верују у оно што желе. Иако нас је васпитавао као патриоте, тата је увек бранио право других да сами изаберу како ће обожавати Бога.

Певачка каријера

Родитељи су сматрали да сам надарен за певање, те су учинили све како би ми омогућили да остварим певачку каријеру. Када сам имао шест или седам година, тата је имао обичај да ме одведе у неки бар и да ме подигне на шанк како бих певао и свирао гитару. Певао сам песму „Мајка“. Кључне речи те песме почињу неким словом речи „мајка“. Свака та реч била је истакнута приликом описивања неке од особина брижне мајке. На крају песме следио је врхунац: „Спојмо их све у једну реч — М-А-Ј-К-А — та реч значи ми све на свету.“ Људи за шанком, који су често волели мало више да попију, расплакали би се и стављали би новац у татин шешир.

Мој први наступ на радију био је на радио-станици WKST у Њукастлу 1945. године. Певао сам кантри песме. Касније сам проширио репертоар песмама из Хит параде, недељне радио-емисије која је емитовала десет најпопуларнијих песама за одређену недељу. На телевизији сам се први пут појавио 1950. у емисији Пола Вајтмена. Његова обрада дела „Рапсодија у плавом“, Џорџа Гершвина, и данас је позната. Убрзо потом, у жељи да поспеши моју каријеру, тата је продао нашу кућу у Пенсилванији и преселили смо се у околину Лос Анђелеса у Калифорнији.

Захваљујући очевој упорности, ускоро сам сваке седмице имао своју емисију на радио-станици у Пасадени и получасовни телевизијски наступ у Холивуду. Снимао сам плоче за Capitol Records, заједно са великим оркестром Теда Дејла, а певао сам и на радио-станици CBS. Године 1955. наступао сам у једном мјузиклу на језеру Тахо у северној Калифорнији. Док сам боравио тамо, моји приоритети у животу драстично су се променили.

 Постављање нових приоритета

Отприлике у то време, стриц Џон, очев старији брат који се такође преселио из Пенсилваније у Калифорнију, поклонио ми је књигу „Нека Бог буде истинит“. a b Понео сам је са собом на језеро Тахо. Након последњег наступа, који се завршио касно после поноћи, почео сам да читам књигу како бих се опустио пред спавање. Био сам одушевљен библијским одговорима на питања о којима сам већ одавно размишљао.

Недуго затим, остајао сам у бару након посла и разговарао с колегама, често до касно у ноћ. Причали смо о темама као што су живот после смрти, зашто Бог допушта зло и да ли ће људи на крају уништити сами себе и планету. Неколико месеци касније, 9. јула 1955, крстио сам се на обласном конгресу Јеховиних сведока на стадиону Ригли Филд, у Лос Анђелесу, симболизујући тако своје предање Јехови Богу.

Након нешто мање од шест месеци, ујутро на Божић 1955, Сведок по имену Хенри Расел позвао ме је да с њим посетим Џека Макоја који се бавио шоу-бизнисом. Био је музички уредник на NBC-ју. Када смо стигли, Џек, његова супруга и њихово троје деце, сели су и слушали нас, иако су баш тада почели да отварају божићне поклоне. Он и његова породица су убрзо постали Сведоци.

Отприлике у то време, водио сам студиј с мајком и она је чврсто пригрлила библијску истину. Касније је постала Јеховин сведок и пионир, то јест пуновремени проповедник. С временом су се и моја три брата крстила и неко време су учествовали у пионирској служби. У септембру 1956, када сам имао 20 година, и ја сам постао пионир.

Одлуке у вези са запослењем

Те године се пријатељ мог менаџера, Џорџ Марфи, заинтересовао за моју каријеру. Џорџ је глумио у бројним филмовима током 1930-их и 1940-их. Захваљујући везама које је он имао, у децембру 1956. наступао сам у Њујорку у шоу-програму Џекија Глисона на телевизији CBS. То је умногоме утицало на моју каријеру, пошто је тај шоу гледало око 20 000 000 људи. Док сам био у Њујорку, први пут сам посетио светску централу Јеховиних сведока у Бруклину.

После наступа у Глисоновом шоу-програму, потписао сам уговор на седам година са филмском компанијом Metro-Goldwyn-Mayer. Понуђено ми је да редовно глумим у једној вестерн серији. Међутим, после извесног времена почела је да ме узнемирава савест пошто је требало да играм улоге коцкара и револвераша, којима се у позитивном светлу приказивао неморал и нехришћанско понашање. Зато сам напустио тај посао. Колеге из света забаве мислиле су да сам скренуо с ума.

У то време сам добио уносну понуду из Лас Вегаса, коју сам споменуо на почетку. Требало је да почнем да радим баш у време посете путујућег надгледника. Ако то тада не бих учинио, пропустио бих прилику која ми се указала. Био сам потпуно растројен, пошто је тата очекивао да зарађујем велики новац! Сматрао сам да заслужује да му узвратим за све што је учинио како би поспешио моју каријеру.

Зато сам пришао председавајућем надгледнику наше скупштине, Карлу Парку, који је такође био музичар и који је као виолиниста наступао током 1920-их година на њујоршкој радио-станици WBBR. Објаснио сам му да бих, уколико склопим тај уговор, од новца који зарадим целог живота могао да служим као пионир. „Ја не могу да ти кажем шта да урадиш“, рекао ми је, „али могу ти помоћи да сам дођеш до закључка.“ Питао ме је: „Да ли би одсуствовао са састанака  ако би ове недеље у посети нашој скупштини био апостол Павле?“ Затим је додао: „Шта мислиш, шта би Исус волео да урадиш?“

То је тако јасно, помислио сам. Када сам саопштио оцу да сам решио да одбијем посао у Лас Вегасу, рекао ми је да му упропашћавам живот. Те ноћи ме је чекао с пиштољем. Намеравао је да ме убије, али је заспао — очигледно због тога што је мало више попио. Затим је покушао да се угуши у гаражи издувним гасовима из аутомобила. Позвао сам хитну помоћ и успели су да га поврате у живот.

Пошто су знали да је тата склон изливима гнева, многи из наше скупштине су га се плашили, али не и наш покрајински надгледник Рој Дауел. Када га је Рој посетио, тата је случајно споменуо да се, када сам се родио, врло лако могло десити да не преживим. Тада је дао обећање Богу да ће ме уколико останем жив посветити служби њему. Рој га је питао да ли је икада размишљао о томе да Бог можда очекује од њега да испуни своје обећање. Тата није знао шта да каже на то. Рој га је затим питао: „Ако је пуновремена служба била добра за Божјег Сина, зашто не би била добра и за вашег?“ Изгледа да се након тога тата помирио с мојом одлуком.

Док се све то дешавало, јануара 1957, из Канаде су у посету неким пријатељима дошле Ширли Ларџ и њена партнерка у пионирској служби. Ширли и ја смо се упознали док сам с њом и њеном партнерком учествовао у служби проповедања. Кратко након тога, позвао сам је да иде са мном у Hollywood Bowl, где сам певао заједно са Перл Бејли.

Поступање у складу са одлуком

У септембру 1957, добио сам доделу да служим као специјални пионир у држави Ајова. Када сам рекао оцу да ћу прихватити ту доделу, он је буквално заплакао. Није могао да схвати мој нови начин вредновања ствари. Отишао сам у Холивуд и раскинуо све уговоре. Међу особама с којима сам раније имао уговор био је и чувени шеф оркестра и хора Фред Веринг. Рекао ми је да више нећу моћи да се бавим певањем уколико не испоштујем уговор. Објаснио сам му да напуштам певачку каријеру како бих још више служио Јехови Богу.

Господин Веринг је с поштовањем слушао док сам му детаљно објашњавао своју одлуку, а затим је на моје изненађење љубазно одговорио: „Сине, жао ми је што одустајеш од тако изврсне каријере. Целог живота се бавим музиком, али научио сам да постоје и много важније ствари. Нека те Бог благослови у оном што радиш.“ Још увек се сећам како сам са сузама радосницама возио кући, јер сам био свестан да сам од тог дана слободан и да свој живот могу да посветим служењу Јехови.

„Где ти је вера?“

Заједно с мојим партнером Џоом Трифом служио сам у Строубери Поинту у Ајови, градићу са око 1 200 становника. Ширли је дошла да нас посети и тада смо разговарали о браку. Ни ја, ни она нисмо имали никакву уштеђевину. Сав новац који сам зарадио био је код мог оца. Зато сам јој рекао: „Желим да се венчамо, али од чега ћемо живети? Све што имам јесте џепарац од 40 долара месечно, који добијам као специјални пионир.“ На свој уобичајено смирен, директан и отворен начин Ширли је рекла: „Али Чарлсе, где ти је вера? Исус је рекао да ће нам додати све што нам је потребно уколико најпре тражимо краљевство и Божју праведност“ (Матеј 6:33). То је пресудило. Венчали смо се 16. новембра 1957.

У то време сам водио библијски студиј с једним фармером који је живео изван Строубери Поинта. Он је у шуми која је била његово власништво имао једну малу брвнару. У њој није било струје, воде, ни тоалета, али ту смо могли да живимо бесплатно. Премда су услови били примитивни, сматрали смо да нам је, пошто смо по цео дан проводили у служби, потребно само место где бисмо преспавали.

Воду сам доносио са оближњег извора. Грејали смо се помоћу пећи на дрва и читали уз петролејску лампу, а Ширли је кувала на шпорету на плин. Купали смо се у једном старом кориту за прање веша. Ноћу смо чули вукове како завијају, али били смо  тако срећни што имамо једно друго и што заједно служимо Јехови на подручју где је већа потреба за објавитељима. Бил Маленфонт и његова супруга Сандра, који сада служе у светској централи у Бруклину, тада су били специјални пионири у Дикори (Ајова), на око 100 километара од нас. Повремено су долазили и проводили по цео дан у служби с нама. С временом је у Строубери Поинту настала мала скупштина са око 25 објавитеља.

У путујућем делу

Маја 1960. позвани смо у покрајинску, то јест путујућу службу. Наша прва покрајина била је Северна Каролина и обухватала је градове Роли, Гринсборо и Дарам, као и многа мања места. Животни услови су нам се побољшали, пошто смо често били смештени код породица које су имале струју, па чак и тоалет у кући. Међутим, није нам било баш свеједно када би нас они који су имали пољски тоалет упозоравали да успут пазимо на мокасинске змије и звечарке!

Почетком 1963. премештени смо у једну покрајину на Флориди, где сам добио тешко запаљење срчане кесе и замало нисам умро. То би се вероватно и десило да није било Боба и Џини Макеј из Тампе. c Они су ме одвели код свог лекара и чак су платили све трошкове.

Употребио сам знање стечено у младости

У лето 1963. позван сам у Њујорк да помогнем око организовања једног великог конгреса Јеховиних сведока који је требало да се одржи тамо. Тада сам заједно с Милтоном Хеншелом, који је заступао Јеховине сведоке, гостовао у једној радио-емисији коју је водио Лари Кинг. Господин Кинг је и данас угледни телевизијски водитељ. Разговарао је с нама с пуно поштовања, а након емисије нам је око сат времена постављао бројна питања у вези с нашим делом.

Тог истог лета, у посети светској централи Сведока̂ био је Харолд Кинг, мисионар који је тада био ослобођен из затвора у комунистичкој Кини. Једно вече је пред око 700 нас причао нека своја искуства и при том је говорио како му је то што је више од четири године провео у самици ојачало веру. Док је био у затвору писао је песме о библијским темама и о хришћанској служби.

Те незаборавне вечери сам заједно са Одри Нор, Карлом Клајном и Фредом Францом — дугогодишњим Сведоцима са школованим гласом — певао песму „Од куће до куће“, која је касније постала део песмарице Јеховиних сведока. На молбу Натана Нора, који је тада предводио дело Сведока, пристао сам да певам на конгресу који је следеће недеље требало да се одржи на Јенки стадиону, под мотом „Вечна добра вест“.

Искуства у путујућем делу

Док смо служили у Чикагу (Илиноис), десиле су се две значајне ствари. Прво, на једном покрајинском састанку, Ширли је срела Веру Стјуарт која је њој и њеној мајци сведочила средином 1940-их у Канади. Ширли је тада имала 11 година и одушевљено је слушала о Божјим обећањима записаним у Библији. Питала је Веру: „Мислиш ли да бих и ја могла да живим у том новом свету?“ Вера јој је одговорила: „Не видим зашто не би могла, Ширли.“ Обе се врло добро сећају тих речи. Од тог првог сусрета с Вером, Ширли је знала да је служење Јехови оно чему жели да посвети свој живот.

Друго, један Сведок ме је питао да ли се сећам како смо у зиму 1958. на нашој веранди  пронашли џак с више од 20 килограма кромпира. Наравно да сам се сећао. Нашли смо га када смо се једне вечери вратили кући, пробијајући се кроз мећаву! Наравно, захвалили смо Јехови, премда нисмо знали ко нам је то донео. Били смо пет дана завејани, али срећни што смо имали да једемо питу од кромпира, печени и пржени кромпир, пире од кромпира и кромпир-чорбу! Нисмо имали ништа друго од хране. Тај Сведок нас није познавао, нити је знао где станујемо, али је чуо да неки пионири живе у близини у прилично тешким условима. Нешто га је, како је рекао, подстакло да се распита где живи тај млади брачни пар. Фармери добро познају своје комшије, тако да је врло брзо пронашао пут до наше кућице и пробијајући се кроз снег донео нам кромпир.

Захвалан Јехови због одлука које сам донео

До 1993, после 33 године проведене у путујућој служби, моје здравље се толико погоршало да сам морао прекинути с том службом. Ширли и ја смо све до дан-данас наставили да служимо као специјални пионири са ограниченим могућностима. Премда ми је жао што више не могу да учествујем у путујућем делу, драго ми је што сам своју снагу користио на такав начин.

Моја три брата су изабрала нешто сасвим друго. Сваки од њих се на крају окренуо згртању материјалног богатства, и тренутно ниједан не служи Јехови. Отац се крстио 1958. Он и мајка су многима помогли да упознају Јехову, предају му свој живот и крсте се. Обоје су умрли 1999. године. Тиме што сам одлучио да се одрекнем славе и богатства, очигледно сам допринео да моји родитељи стекну наду у вечни живот, као и многи којима су они проповедали. Често се запитам: ’Да ли бих и даље служио Јехови да нисам донео такву одлуку?‘

Око пет година након што смо прекинули с покрајинском службом, моје здравље се поправило и могао сам да проширим службу. Сада служим као председавајући надгледник у једној од скупштина у Дезерт Хот Спрингсу у Калифорнији. Такође имам предност да будем заменик покрајинског надгледника, да служим у посебним одборима, као и да повремено будем инструктор у Школи пионирске службе.

Ширли је до дан-данас остала мој најбољи пријатељ. Најлепше се осећам у њеном друштву. Редовно водимо изграђујуће разговоре о духовним стварима и са одушевљењем причамо о библијским истинама. Још увек се са захвалношћу сећам како ме је пре 47 година сасвим смирено упитала: „Али Чарлсе, где ти је вера?“ Понекад размишљам, када би хришћани који су у браку поставили једно другом то питање, колико много њих би искусило радост и благослове које смо ми имали у пуновременој служби.

[Фусноте]

[Слика на 20. страни]

Стриц Џон 1935. године, када се крстио

[Слика на 22. страни]

Наша брвнара

[Слика на 23. страни]

Моји родитељи који су остали верни до смрти, слика из 1975.

[Слика на 23. страни]

Са Ширли данас