Одсутни очеви растући проблем

СВЕ више очева напушта породицу. Крајем 1990-их, часопис USA Today назвао је Сједињене Државе „земљом с највећим бројем породица без оца“. Међутим, проблем очева који запостављају породицу погађа цео свет.

Извештај о попису бразилског становништва из 2000. године којим је било обухваћено укупно 44,7 милиона породица открива да су у 11,2 милиона њих улогу поглавара имале жене. У Никарагви, свако четврто дете подиже самохрана мајка. Током 1990-их, у Костарики је проценат деце коју очеви не признају порастао са 21,1 посто на 30,4 посто.

Статистика из те три земље само је пример светског тренда о ком је реч. Осмотрите други аспект овог проблема.

Пасивни очеви

Молимо вас да прочитате оквир под насловом „Тата, кад ћеш се вратити?“. Нао, која сада има 23 године, каже: „Пре него што сам кренула у основну школу, ретко сам виђала оца. Када је једном приликом одлазио, преклињала сам га: ’Врати се, молим те!‘“

Породични односи попут овог подстакли су пољског писца Пјотра Шчукијевича да изјави: „Може се рећи да је отац важан чинилац који породици недостаје.“ Истина, многи очеви живе с породицом и брину за њене материјалне потребе. Ипак, француски часопис Capital наводи да се „превише очева стара само за то да обезбеди храну за породицу, али не и за то да својој деци пружи васпитање“.

Често је ситуација таква да отац живи с породицом, али нема активну улогу у животу деце. Његову пажњу нешто одвлачи. „Чак и ако је [отац] физички присутан“, запажа француски часопис Famille chrétienne, „он може бити ментално одсутан“. Зашто је тако много очева ментално и емоционално одсутно када је реч о породичном животу?

Споменути часопис објашњава да је основни разлог тај што „они не разумеју  улогу оца и мужа“. Многи очеви мисле да је једина обавеза доброг оца да донесе кући пристојну плату. Пољски писац Јозеф Аугустин каже да „многи очеви сматрају себе добрим родитељима зато што своју породицу добро збрињавају у материјалном погледу“. Међутим, то је само део очеве одговорности.

Чињеница је да на однос деце према оцу не утиче ни његова плата ни вредност поклона које им даје. Уместо до материјалних поклона, деци је много више стало до очеве љубави, његовог времена и пажње. То је оно што им је заиста важно.

Потреба за преиспитивањем

Према једном извештају јапанског Главног савета за образовање, „очеви треба да преиспитају свој начин живота који се превише врти око посла“. Питање је, да ли ће зарад добробити своје деце очеви нешто променити? Немачки лист Gießener Allgemeine објавио је резултате једног истраживања који су показали да већина интервјуисаних очева није желела да уместо каријери приоритет да деци.

Млади могу бити дубоко повређени због тога што изгледа да њихови очеви нису заинтересовани за њих. Лидија, која има 21 годину, живо се сећа какав је био њен отац док је као девојчица живела у Пољској. Она каже: „Никада није разговарао с нама. Његов свет се потпуно разликовао од света у ком смо ми живели. Он није знао да слободно време проводим по дискотекама.“ Слично њој, Макарена, 21-годишња девојка из Шпаније, каже да је, када је била дете, отац „викендом одлазио да се проводи с пријатељима, а у више наврата нисмо знали где је и по неколико дана“.

Постављање исправних приоритета

Већина очева можда увиђа да посвећује премало времена и пажње својој деци. Отац једног тинејџера из Јапана каже: „Надам се да ће мој син разумети моју ситуацију. Увек мислим на њега, чак и када имам пуно посла.“ Ипак, да ли ће пука жеља да дете разуме зашто му је отац одсутан решити проблем?

Нема сумње, да би се потребе детета задовољиле неопходан је напор, чак и жртве. Наравно, није лако пружити деци оно што им је највише потребно — љубав, време и пажњу. Исус Христ је рекао: „Неће човек живети само од хлеба [то јест од материјалне хране]“ (Матеј 4:4). Тачно је и то да је за нормалан развој деци потребно више од материјалних ствари. Као отац, да ли сте спремни да жртвујете оно што вам је можда врло драгоцено — своје време, па чак и каријеру — како бисте били поред деце?

У издању јапанског листа Mainichi Daily News од 10. фебруара 1986, споменут је пример оца који је схватио колико су му деца драгоцена. Тамо је писало: „Истакнути директор Јапанске националне железнице даје отказ да би био с породицом.“ Лист је затим цитирао тог директора: „Посао генералног директора може преузети било ко. Али нико други не може да буде отац мојој деци.“

Заиста, један од првих корака ка томе да се буде добар отац јесте да се разуме какав је отац деци потребан. Хајде да видимо шта је све укључено у то.

[Оквир на 3. страни]

„Тата, кад ћеш се вратити?“

Ово питање је једна петогодишња девојчица из Јапана, по имену Нао, поставила свом оцу када је једног дана одлазио на посао. Иако су живели заједно, ретко га је виђала. Он се увек враћао након што би Нао отишла на спавање, а одлазио је пре него што би се она пробудила.