Живот под циркуском шатром

ИСПРИЧАО ЏОН СМОЛИ

„Даме и господо, драга децо, добродошли на највећу представу на свету!“ За већи део публике, ове водитељеве речи означавале су почетак узбудљиве циркуске представе са животињама, кловновима и акробатама. Али за моју породицу, оне су значиле да је време за наступ под шатром Браће Ринглинг и Барнум-Бејли циркуса.

РОДИО сам се 1951. Могло би се рећи да сам рођен „с пиљевином у ципелама“, што је израз који се односи на пиљевину која је била посипана на земљу у великим циркуским аренама. Чим смо мој брат и ја проходали, добили смо нека задужења у циркусу.

Пре него што сам се родио, моји родитељи, Хари и Беатриз, придружили су се Циркусу Клајда Битија. Мајка је била певачица и певала је шпанске песме обучена у мексичку народну ношњу. Као музичар, отац је током Првог светског рата свирао под вођством шефа оркестра и композитора Џона Филипа Соузе. Онда је, можда захваљујући баш том искуству, током 1950-их био ангажован да свира тубу у познатом оркестру браће Ринглинг.

Како је време пролазило, радили смо у више циркуса, и на крају смо остали у Циркусу Ала Келија и браће Милер, који је такође постао веома познат у Сједињеним Државама. Представе су се одржавале под три велике шатре. Под једном се налазила менажерија с лавовима, тигровима, слоновима, хијенама и другим животињама из далеких земаља.

Другу смо звали шатра за пратеће представе. Тамо су се обично могли видети гутач мачева, брадата дама, кепеци, див и други људи с необичним физичким карактеристикама. Живот с другачијим људима на нас децу оставио је снажан утисак. Неки су их називали увредљивим именима, али ми смо их сматрали делом породице. Током већег дела године радили смо, јели и живели с њима.

Трећа шатра је била главна шатра с три арене у којима су се тачке одржавале истовремено. Наравно, централна арена је била резервисана за најопасније и најзанимљивије тачке.

Типичан дан у циркусу

Мој брат и ја смо одмалена били акробате. Учествовали смо и у представи Дивљи запад, где смо глумили мале Индијанце. У тој представи учествовала је и једна индијанска породица из племена Чахти, која нас је научила индијанским плесовима.

 Дан је обично почињао у шест ујутру с припремама за одлазак у следеће место. Сви извођачи су учествовали у расклапању, транспортовању и поновном постављању циркуске опреме. На пример, осим што је био музичар, отац је такође возио велики камион са седам слонова. Мајка, брат и ја смо се понекад возили с њим.

Обично смо у сваком месту остајали по један дан и одржавали по две представе. Изузетак је била недеља, када смо имали само поподневну представу, тако да смо вечерње сате могли да проведемо са својим породицама. Отац је у тим приликама увек организовао нешто посебно, било одлазак у град на милк-шејк, било одлазак у биоскоп на отвореном.

Постављање циркуса било је велики посао. Чак су нам и слонови помагали. Како? Упрегли бисмо их да вуку дугачке стубове три шатре. Један крај стуба стављао се у прстен на шатри, а онда би слон вукао други крај док се стуб не би усправио. Када би сви стубови и електрични генератори били постављени, поподневна представа могла је да почне.

Учење нових вештина

Између поподневне и вечерње представе многа деца су учила да праве салто, ходају по жици, жонглирају и да се љуљају на трапезу. Томе су нас обучавали најстарији чланови циркуске дружине који су углавном потицали из породица које су се традиционално бавиле тим послом. Сећам се италијанског извођача који ме је научио да направим свој први салто. Почео сам са око четири године. Најпре би ме везао сигурносним каишем. Затим је трчао поред мене и придржавао ме рукама. Онда би ме пустио и све сам радио сам.

Једина незгода коју сам доживео десила се приликом велике параде под главном шатром. Иза мог брата и мене ишло је крдо слонова, а испред нас један кловн с два мајмуна. Док смо ходали и махали, мора да сам нечим уплашио једног од мајмуна који ме је зграбио за руку и јако угризао. На срећу, није дошло до инфекције, али на левој руци још увек имам ожиљак који ми служи као добар подсетник да увек будем опрезан у близини дивљих животиња, без обзира на то колико слатко и питомо изгледале.

Вредне поуке

Живот у циркусу није негативно утицао на наш породични живот. Родитељи су увек издвајали време да би нас поучавали важним начелима и моралним вредностима. Још увек се сећам како би ме отац посадио на колено и саветовао да не гајим предрасуде према људима друге расе или порекла. То је била вредна поука јер сам живео не само с људима који су били другачији у физичком погледу, већ и с људима који су били различитих националности.

 Мајка нас је такође добро васпитавала. Понекад је велика шатра била испуњена до последњег места, а дешавало се и да гледалиште буде полупразно. Мајка нам је често говорила: „Ваш циљ је да забавите људе (и почела би да тапше), а не да зарадите новац. Било да вас гледају стотине људи или само неколико њих, увек дајте све од себе.“ Никад нисам заборавио те њене речи. Имала је обичај да каже да треба да показујемо лично занимање за посетиоце, без обзира на то колико их има.

Осим наступа, брат и ја смо имали задатак да након представе помажемо око скупљања отпадака испод трибина. То нам је такође користило.

Од априла до септембра, циркус је стално путовао, тако да нисмо могли да идемо у школу као остала деца. Зиму смо проводили у граду Хјуго, у Оклахоми. Школу смо похађали током пет месеци које смо проводили тамо. Ту су током зиме долазили и други циркуси, тако да је било пуно деце која су живела попут нас. Школски програм у том граду био је прилагођен нашим околностима.

Дан који нам је променио живот

Био је 16. септембар 1960. Отац се пробудио у пет сати ујутру и почео с припремама за пут. Баш тог јутра мајка је одлучила да путујемо са осталима из циркуса, уместо да се возимо очевим камионом са слоновима.

Када смо стигли на одредиште, брат и ја смо почели да истражујемо ново окружење. Тада смо чули како неко виче: „Десила се тешка несрећа! Настрадали су Смоли и водитељ!“ Наравно, моја прва реакција је била: ’Немогуће. То је нека грешка.‘ Касније сам сазнао да је мајка већ била на месту несреће. Отац је возио низ планински аутопут близу Пласервила у Калифорнији, када су очигледно кочнице отказале. Изгледа да је због превелике тежине слонова приколица пригњечила камион. Велики резервоар с горивом нашао се под снажним притиском, тако да је експлодирао и на месту усмртио мог тату и водитеља, који је путовао с њим. Тог дана ме нико није могао утешити. Био сам веома близак са оцем. Били смо прави пријатељи.

Када смо сахранили тату у његовом родном граду Рич Хилу, у Мисурију, запутили смо се у Хјуго, у Оклахоми, а циркус је наставио турнеју. За то време, брат и ја смо ишли у школу по стандардном програму. То је било ново искуство. Ипак, жељно смо ишчекивали нову турнеју да бисмо поново путовали са Циркусом Ала Келија и браће Милер. Али, догодила нам се занимљива промена у животу.

Библија постаје део нашег живота

Једног дана, када сам се вратио из школе, мајка ме је упознала с једном госпођом која је дошла да проучава Библију с нама. Звала се Џими Браун и била је Јеховин сведок. Проучавање Библије је било последње што сам желео да радим. Жарко сам желео да се вратим у циркус и да научим да изводим акробације на трапезу. Брат и ја смо чак направили импровизовани трапез између два дрвета како бисмо могли да вежбамо. Међутим, сви смо почели да проучавамо Библију и да присуствујемо састанцима у Хјугу где се састајала једна изолована група од само осморо Сведока. С временом је мајка одлучила да прекине с радом у циркусу и да настави да проучава Библију. Са сузама у очима, помирио сам се с њеном одлуком. Посебно ми је било тешко када су нам чланови наше циркуске породице долазили у посету и питали се зашто нећемо да им се придружимо.

Циркус је за мене представљао све у животу. У једном тренутку сам помислио да окрећемо леђа успомени на оца. Међутим, његова смрт је такође била разлог због ког сам желео да проучавам Библију, будући да ми је једна од најјачих мотивација била нада у ускрсење. Та нада је у мом срцу још увек веома снажна. Желим да будем међу првима који ће изразити добродошлицу оцу када буде ускрснуо у обећаном Рају на земљи (Откривење 20:12-14).

Уз помоћ Ридерсових, једног брачног пара Сведока, увидели смо да је Јеховина организација  једна велика породица. То се заиста показало тачним! Мала група Јеховиних сведока с којом смо сарађивали постала је скупштина у којој је било неколико породица. Морам да споменем и Роберта и Карол Енгелхарт, брачни пар који ме је усвојио у духовном смислу. Док сам био тинејџер, они су ми с пуно љубави али и на доследан начин пружали савете и смернице.

Љубав коју су показивали зрели хришћани испуњавала је велику празнину у нашем животу. Тако је било и након што сам се крстио. Живео сам у Оклахоми, а затим у Тексасу, и у свакој скупштини било је много хришћанске браће и сестара који су показивали љубав. Нека старија браћа су ми пружала смернице и охрабрење. Они су постали моји духовни очеви.

Поново на путу

Пре неколико година, мајка је заспала смртним сном. До краја живота била је реван истраживач Библије и веран хришћанин. Знам да ће се радовати када Бог буде вратио у живот особе које су му биле одане. Док очекујем тај дан, налазим утеху у чињеници да у Јеховиној организацији имам породицу.

Посебан благослов за мене је то што сам међу Божјим народом упознао моју супругу Едну. Након венчања, прилагодили смо своје околности тако да смо могли да започнемо с пуновременим делом поучавања библијским истинама. Да бисмо се издржавали, запослио сам се као телевизијски извештач. Био сам без икакве обуке или праксе. Па ипак, вештина коју сам стекао као учитељ Божје речи у скупштини Јеховиних сведока помогла ми је да добијем посао. С временом сам постао уредник вести на једној радио-станици. Међутим, мој циљ никада није био да стекнем популарност у медијима. Зато смо се Една и ја ставили на располагање да служимо као учитељи библијских истина где год да је постојала потреба.

Године 1987, позван сам да служим као покрајински надгледник, то јест да посећујем скупштине Јеховиних сведока. Као путујући старешина добровољац, сваке седмице посећујем другу скупштину и пружам духовној браћи и сестрама охрабрење и практичне смернице у нашем библијском образовном делу. Сада имам још већу духовну породицу. Иако моја супруга и ја немамо децу, у Јеховиној организацији добили смо много духовних синова и кћери.

На неки начин, необично је што после толико година још увек путујем од места до места. Некада сам путовао са циркусом, а сада као покрајински надгледник! С времена на време, запитам се да ли бих успео као акробата на трапезу. Да ли бих остварио дечачки сан да постанем мајстор троструког салта? Ипак, такве мисли брзо избледе када размишљам о земаљском рају који је Бог обећао (Откривење 21:4).

Истина је да сам се родио „с пиљевином у ципелама“. Али, имам на уму речи које су записане у Библији: „Како су дивне ноге оних који објављују добру вест о добрим стварима!“ (Римљанима 10:15). Предност помагања људима да упознају Бога већа је од било чега што сам могао да постигнем као извођач у циркусу. Јеховини благослови испуњавају ми живот!

[Слике на 19. страни]

Неки чланови наше циркуске „породице“, и отац са својом тубом

[Слика на 21. страни]

Данас са супругом Едном