Планине од мермера

Од дописника Пробудите се! из Италије

ВРХОВИ који се издижу изнад места Карара и Пјетрасанта изгледају као да су местимично прекривени снегом. Међутим, то је варка. На тим великим површинама некада су се налазили каменоломи, а беле мрље које се виде заправо су остаци мермерног стења. Ове планине се налазе у Тоскани, у средишњем делу северне Италије. Припадају Апуанским Алпима и у геолошком смислу су права реткост. Наиме, планински венци овог подручја формирани су од мермера. У свету не постоји ниједно друго место где се овај племенити материјал може наћи у толиким количинама.

Још од античких времена, човек одавде вади камен и користи га за израду стубова, плоча, подова и прелепих скулптура. Захваљујући великим наслагама мермера, искуству и стручности локалних радника, као и квалитетној технологији, ова област је постала позната као главни светски центар за трговину мермером. Поред камена који се вади на овом подручју, у луку Марина ди Карара из свих крајева света стиже мермер који се обрађује у овдашњим специјализованим погонима, а затим се извози широм света.

Древна традиција вађења мермера

Древни Римљани су користили мермер са овог подручја у грађевинарству и за прављење скулптура. Због своје лепоте, посебно је цењен бели мермер из Караре који се користи за израду статуа. Године 1505. овде је дошао Микеланђело да би изабрао блокове глатког мермера без шара или недостатака. Од њих је исклесао неке од скулптура које се убрајају међу његова најпознатија ремек-дела.

Методе вађења мермера вековима су остале скоро непромењене. Дрвени клинови зналачки су постављани у природне пукотине или удубљења у стенама. Када би се на њих сипала вода, они би се раширили, услед чега би се мермерни блок одвалио. Средином 18. века почео је да се користи експлозив. Међутим, он је тако разбијао стене да се у већини случајева могла користити само трећина добијеног мермера. Огромни комади преосталог камена — што су заправо мрље које личе на снег, споменуте на почетку — сведоче о тој некадашњој методи вађења мермера.

Транспорт великог мермерног стења низ стрме падине помоћу санки и ужади био је опасан посао. „Ако би дебело уже за које су биле привезане санке пукло“, објашњава се у једном делу, „то би значило сигурну смрт за надзорника, који је стајао испред мермерног блока и надгледао транспорт. Осим њега, тешко да би се извукли и сви они радници које би уже ударило попут неког огромног бича.“

Наравно, савремене методе су сасвим другачије. Провео сам један дан у области Караре и стекао одређени увид у то како се данас обрађује мермер. Желео бих да стечено знање поделим с вама.

Посета каменолому

У једном од многих специјализованих погона за обраду мермера у Карари упознајем се с Ђованијем, који ће бити мој водич. Овде се налазе стотине мермерних блокова, уредно наслаганих један на други и спремних за продају или обраду. Неке аутоматизоване машине секу блокове на плоче, а друге их глачају. Некада су се оба та посла радила ручно.

У посету каменолому идемо Ђованијевим возилом  с погоном на четири точка. Возимо опрезно по стрмим оштрим кривинама које воде до уске планинске долине по којој посвуда леже комади белих стена. Камиони, носивости скоро 30 тона, тешко се крећу низбрдо натоварени огромним мермерним блоковима.

Иза једне кривине видимо блештав бели низ великих степеника висине од 6 до 9 метара, који су усечени у планину. Ђовани нас довози на један од њих и стаје.

Поглед унаоколо открива да се налазимо у једном од многих каменолома у долини. На планинској страни јасно се могу видети голе беле површине, од којих су неке неколико стотина метара изнад нас. За овај призор с правом се каже да је ’упечатљив и у исто време страховит‘.

Тај посебан тренутак прекида звук булдожера који једним шиљастим наставком обара део степеника на ком се налазимо. Овај четвртасти блок, висине 6 метара чија основа има димензије 11 са 2 метра, пада на слој шута који је постављен да би ублажио његов пад. Али, како се добијају такви мермерни блокови?

Одговор пружа Ђованијев отац, Франко, који је читав свој радни век провео у каменоломима. Показује ми дугачак челични кабл који се покреће помоћу котура. Тај кабл вертикално сече задњи зид степеника на ком стојимо. Он објашњава да се најпре у предњем делу стене према жељеним димензијама избуши хоризонтална рупа пречника 8 центиметара. Затим се у горњем делу степеника избуши још једна рупа, овог пута вертикално. Рупе морају да се споје. Затим се кроз њих провлачи челични кабл с дијамантима који се веже у петљу, налик огромној огрлици. Електрични мотор великом брзином покреће затегнути кабл који сече мермер на жељени начин. Када се исеку и хоризонталне и вертикалне стране, блок се обара. Затим се помоћу истог кабла сече на делове чија је величина погоднија за транспорт. Сличне методе се користе и у оближњим подземним каменоломима, где се мермер сече у самом срцу ових планина.

Од необрађеног мермера у локалним фабрикама прави се читав низ производа — плочице, материјал за ојачавање и зидне облоге. Производи од мермера из Караре углавном се користе у грађевинарству.

У неким радионицама по наруџби се праве подови, као и бројни детаљи за уређење како ентеријера тако и екстеријера. Друге радионице су специјализоване за производњу украсних оквира за камине, опреме за купатила,  столова и томе слично. Локални производи од различитих врста мермера дивних боја и шара који су доступни на тржишту, широм света красиће јавне тргове и здања, приватне куће, као и места за обожавање, музеје, тржне центре, аеродроме и облакодере.

Примена мермера у индустрији је занимљива, али мене поред тога интересује примена мермера као украсног материјала и у уметности. Да бих сазнао нешто више о томе, поподне проводим у Пјетрасанти.

Радионице за обраду мермера

„Свратите у занатске радионице и занатлије ће вам радо показати своје вештине.“ Овај позив стоји у брошури Туристичког бироа у Пјетрасанти. Пјетрасанта је мало место с пријатељски настројеним становницима, тако да слободно могу да посетим неколико радионица које се налазе у средњовековном центру или у његовој близини, и да се дивим ономе што се у њима прави.

Овде срећем скулпторе из многих земаља, који су заокупљени стварањем смелих уметничких дела, док се овдашње занатлије, с рукама и лицем прекривеним белом прашином, концентришу на израду репродукција статуа помоћу гипсаних модела. Атељеи, то јест изложбено-продајни простори, препуни су дела класичне и модерне уметности и личе на музеје с мноштвом експоната.

Израда статуе је дуготрајан процес. Примера ради, блок тежак две тоне може се најпре обликовати помоћу машинске тестере. Затим, да би статуа добила коначан изглед, она се пажљиво клеше, што може трајати од три до пет месеци. У току тог процеса може се уклонити читава тона мермера. У основни алат некада су спадали чекићи, длета и турпије. Данас се скулптуре праве брже, захваљујући брусилицама и пнеуматским длетима, што су мање верзије машине за разбијање тротоара. Ипак, детаљима се треба позабавити ручно. Лепота финалног производа може вам одузети дах.

Нема много места у којима се очувала древна вештина израде скулптура од мермера. Ипак, захваљујући природним богатствима, вековној традицији ове вештине, као и уметницима који овде долазе да би стицали знање, област Караре и Пјетрасанте с правом се може назвати „великом академијом за обликовање мермера“.

[Слика на 24. страни]

Подземни каменолом

[Слике на странама 24, 25]

Кабл с дијамантима се користи за сечење мермерних блокова

[Слика на странама 24, 25]

Каменоломи у Карари, Италија

[Слика на 25. страни]

Мермерна статуа императора Августа, први век н. е.

[Извор]

Scala/Art Resource, NY

[Извор слике на 23. страни]

Studio SEM, Pietrasanta