Шта је витилиго?

Од дописника Пробудите се! из Јужноафричке Републике

Сибонгиле се понекад нашали на рачун свог кожног обољења. Она уз осмех каже: „Рођена сам као црнкиња, постала сам белкиња, а сад ни сама не знам шта сам.“ Заправо, Сибонгиле има витилиго.

Витилиго, познат и као леукодермија, настаје услед губитка ћелија које стварају пигмент. Последица тога је појава беличастих места на кожи. Код неких се ово обољење манифестује појавом само једне пеге, без даљњег напредовања. Међутим, код других се болест брзо шири по целом телу. Има и случајева да се она постепено шири у периоду од више година. Витилиго није заразан и не ствара бол.

Витилиго се најлакше може приметити код тамнопутих особа попут Сибонгиле. Код других он није тако уочљив. Осим тога, симптоми нису код свих заступљени у истој мери. Статистика показује да од овог обољења пати између један и два посто опште популације. Оно погађа људе свих раса, и мушкарце и жене подједнако. Његов узрок још увек није познат.

Иако за витилиго нема поузданог лека, постоји више ствари које се могу урадити како би се ублажили симптоми. Примера ради, код пацијената светле пути, пеге су уочљивије када је здрава кожа препланула. Зато ће се обољење мање примећивати ако се избегава излагање сунцу. За људе тамније пути, направљени су специјални козметички препарати који могу помоћи да се прикрију разлике у боји коже. Некима је помогла репигментација. Овај третман укључује вишемесечно лечење и коришћење специјалне опреме са ултраљубичастим зрацима. Има случајева да се код пацијената који су били лечени на овај начин, на неким деловима коже захваћене болешћу повратила нормална боја. Други се одлучују за депигментацију. Циљ овог поступка јесте да се боја коже изједначи тако што се помоћу лекова уништавају преостале ћелије које су одговорне за стварање пигмента.

Витилиго може проузроковати емоционалну патњу, нарочито уколико се рашири по лицу. Сибонгиле каже: „Недавно је двоје деце побегло вриштећи када су видели моје лице. Други се устручавају да разговарају са мном, јер мисле да имам неку заразну болест или да сам под клетвом. Када бих била у прилици, објаснила бих људима да се не морају плашити оних који имају витилиго. Он се не преноси ни додиром ни путем ваздуха.“

Сибонгиле не дозвољава да је њена болест спречи у томе да поучава друге библијској истини, до чега јој је као Јеховином сведоку веома стало. То укључује посећивање људи у њиховим домовима и разговарање с њима. Она каже: „Прихватила сам свој изглед и због тога се боље осећам. Једва чекам време када ће, у земаљском Рају који је обећао Јехова Бог, моја кожа бити као некада“ (Откривење 21:3-5).

[Слика на 22. страни]

Године 1967, пре појаве витилига