„Јехова, пронашао си ме!“

Испричала Нели Ленц

„Да ли сте ви Јеховини сведоци?“, упитала сам два човека који су свратили до наше куће. „Јесмо“, одговорили су. Узвикнула сам: „И ја сам!“ Имала сам само 13 година и нисам ишла на састанке у Дворану Краљевства. Моја мама и очух нису били Јеховини сведоци. Зашто сам онда рекла да ја јесам?

ДА НИЈЕ било Јеховиних сведока, можда не бих била ни рођена. Моја мајка је остала у другом стању док је живела у Монтреалу (Квибек, Канада). Имала је само 17 година. Њена породица је извршила снажан притисак на њу да абортира и она је пристала.

Да би отишла на абортус, мама је затражила слободан дан на послу. Њена шефица, иначе Јеховин сведок, очигледно је сазнала због чега је мама тражила одсуство с посла. Она јој је укратко објаснила колико је живот драгоцен (Псалам 139:13-16). На путу ка клиници, мама је размишљала о њеним речима. Одлучила је да не абортира. Када сам се 1964. родила, мајка ме је дала у сиротиште.

Први контакт с библијском истином

Када сам имала око две године, мајка се удала и она и њен супруг су ме узели из сиротишта. Док смо живели у Сент-Маргарет-ду-Лак-Масону, почели су да проучавају Библију с Јеховиним сведоцима и да присуствују скупштинским састанцима. Међутим, убрзо смо се преселили у Буазбријан и они су престали да проучавају.

Неколико година касније, наставили су студиј. Слушала сам како бих сазнала нешто о библијској нади у земаљски рај (Лука 23:43). Веома сам заволела Јехову.

Ипак, једног дана мама ми је рекла да су она и очух престали да проучавају са Сведоцима и да више нећемо ићи у Дворану Краљевства. У први мах ми се то допало. Пошто сам имала осам година, понекад су ми састанци били предугачки. Ипак, то вече сам желела да разговарам с Јеховом у молитви, али сам се бринула да ме неће слушати.

Наредне недеље по подне видела сам наше комшије које су биле Јеховини сведоци како иду у Дворану Краљевства на састанак. Заплакала сам и упитала Бога: „Зашто њихова деца могу да иду на састанке, а ја не?“ Ипак, речи из Псалма 33:18 показале су се истинитим: „Гле, око је Јеховино на онима који га се боје, и на онима који милост његову очекују.“

Поново у Дворани Краљевства

Три недеље касније, отишла сам до наших комшија и рекла госпођи Лилијан да желим да идем с њима на састанке. Она ми је објаснила да је то немогуће, пошто моја мајка није желела никакав контакт с Јеховиним сведоцима. Али ја сам била упорна. Зато ме је одвела кући и питала маму могу ли да идем с њима. На моје изненађење, мама се сложила. Рекла је да ће ме састанци поучити вредним начелима. Тако сам сваке недеље одлазила на састанак.

 На састанке сам ишла око три године. Али када сам напунила 11 година, мама и очух су се развели, тако да смо се нас две преселиле. Поново сам изгубила контакт са Сведоцима.

Неочекивани сусрет

Једног дана сам седела испред наше куће када су два Сведока — Еди Бесон и Дон Фишер — пришли и питали да ли су ми ту родитељи. Рекла сам им да нису, па су кренули даље. Потрчала сам за њима и онда је уследио разговор који сам описала на почетку.

Сасвим разумљиво, били су изненађени када сам рекла да сам и ја Јеховин сведок. Објаснила сам у каквој се ситуацији налазим и молила их да увече поново дођу. Касније сам рекла мами да ће доћи Сведоци, али она је постала веома узнемирена и рекла је да их неће пустити у кућу. Чак је мислила да оде пре него што они дођу. Плакала сам и молила је да остане. Баш када се спремала да изађе, зачуло се звоно на вратима. Био је то Еди Бесон. Замислите колико сам била радосна када је мама прихватила библијски студиј!

Коначно сам могла поново да идем на састанке! Међутим, након нешто мање од годину дана, мајка је опет престала да проучава. Овог пута ми је забранила да имам било какав контакт са Сведоцима и бацила је све њихове публикације које је могла да нађе. Некако сам успела да сакријем Библију, песмарицу, два увеза Куле стражаре, два Годишњака Јеховиних сведока и књигу Истина која води до вечног живота. a На последњем студију, питала сам Едија Бесона шта да радим, пошто сам пуно волела Јехову. Охрабрио ме је да сама проучавам и да се често молим. Уверио ме је да ће Јехова пазити на мене. Имала сам само 14 година.

Моји „састанци“

Од тада сам сваке недеље у својој соби одржавала састанке. И на почетку и на крају сам певала песму „Гледајмо на награду!“ пошто је то била једина песма Краљевства чију сам мелодију запамтила. Чак ни данас не могу да је запевам а да ми не потеку сузе. Проучавала сам по један студијски чланак из увеза Куле стражаре које сам имала. На крају „састанка“ сам се молила. На тај начин, иако више нисам имала контакт с Јеховиним сведоцима, осећала сам се близу Јехове.

Када сам напунила 17 година, мама и ја смо се преселиле у Монтреал. Те године су биле тешке јер је наш дом био све сем мирне луке.

Пронађена!

Једног дана, мама је од Јеховиних сведока добила књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. Када сам дошла кући, видела сам је на столу и почела да је прелиставам. Видевши да се у њој налази Божје име, Јехова, заплакала сам и у тихој молитви рекла: „Јехова, пронашао си ме!“

Требало је да ступим у контакт с мојом хришћанском браћом и сестрама. Али како? Мама ми је рекла да јој се чини да је један наш комшија Јеховин сведок. Тако сам при поласку на посао отишла до тог комшије и позвонила на врата. Изгледало је да сам га пробудила. Како се само изненадио када сам рекла да сам Јеховин сведок и да желим да се крстим! Побринуо се да једна хришћанска сестра по имену Жози Мирон проучава Библију са мном. Али, мама је опет почела да се противи. Рекла ми је да морам да напуним 18 година пре него што постанем Сведок.

Породица или Јехова?

Мој шеф је приметио да се ситуација у мојој кући погоршава. Често ме је звао да викенд проведем с њим и његовом супругом. Пошто волим коње, често смо сви заједно ишли на јахање. Били су ми као родитељи.

Једног дана шеф ми је рекао да су ме он и његова супруга пуно заволели и да би желели да се преселим код њих. Понудили су ми нешто што сам одувек желела — породицу  у којој влада љубав. Али постојао је један услов — морала сам да прекинем сваки контакт с Јеховиним сведоцима. Дали су ми недељу дана да размислим. Али није ми требао чак ни један дан. Одмах сам донела одлуку. Јехова ме никада није напустио, тако да ни ја нисам могла да напустим њега.

Служба Богу

Због проблема које сам имала код куће, преселила сам се код очуха. Он ме је подстакао да наставим с проучавањем и 17. децембра 1983, када сам имала 19 година, крстила сам се. Била сам веома срећна када сам на дан свог крштења видела Едија Бесона. Сада нимало није сумњао у то да сам Јеховин сведок!

Међутим, убрзо после тога, мој очух је променио став. Кад год би видео да се молим, он би говорио веома гласно и чак би бацао ствари на мене! Такође је инсистирао да наставим са школовањем што би ми онемогућило да испуним свој циљ да будем пионир, то јест пуновремени проповедник. На крају ми је рекао да одем из куће. Дао ми је чек на 100 долара говорећи да ћу, када га будем уновчила, схватити да Јехова не брине о мени.

Првог септембра 1986. постала сам пионир, а тај чек имам и дан-данас — неуновчен! Понекад је било тешко без аута служити као пионир на сеоском подручју. Али чланови локалне скупштине пружали су ми подршку и били су веома сусретљиви.

С временом сам се упознала с једним љубазним хришћанином по имену Рубен Ленц. Венчали смо се 1989. године. Рубен тренутно служи као скупштински старешина у Милтону (Онтарио, Канада), где живимо од 2002. Наш брак је један од највећих благослова које је Јехова излио на мене. Наставила сам с пуновременом службом до 1993, када смо добили прво дете, Ерику. Нешто више од три године касније, добили смо сина по имену Мика. Након дугих година самоће, Јехова Бог ме је богато благословио породицом која га воли колико и ја.

Иако је у мом детињству било периода када сам била одвојена од Јеховиног народа, никада нисам престала да се ослањам на Бога и да гајим наду у вечни живот у Рају (Јован 3:36). Веома сам захвална Јехови што ме је „пронашао“!

[Фуснота]

[Слика на 15. страни]

На шефовом коњу

[Слика на 15. страни]

Са супругом Рубеном и децом Ериком и Миком