Поучаван од малих ногу да волим Бога

ИСПРИЧАО АНАТОЛИЈ МЕЛНИК

Многи ме од миља зову Дека. Та реч ме такне у срце јер ме подсећа на мог деду, кога сам много волео и коме дугујем велику захвалност. Желео бих да вам испричам нешто о њему и о великом утицају који су он и бака имали на живот чланова наше породице, као и на живот многих других.

РОДИО сам се у Хлини, селу у северном делу данашње Молдавије. a У наш леп брдовит крај из Румуније су 1920-их година стигле путујуће слуге, познате као пилгрими. Родитељи моје мајке одмах су прихватили добру вест из Библије коју су пилгрими проповедали. Године 1927. њих двоје су постали Истраживачи Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали. У нашем малом селу скупштина Јеховиних сведока постојала је још пре почетка Другог светског рата 1939.

Када сам се родио 1936, сви моји рођаци већ су били Јеховини сведоци, изузев мог оца који је и даље припадао Православној цркви. Током Другог светског рата, отац је почео да размишља о сврси живота тако да се касније и сам предао нашем Створитељу, Јехови Богу, симболизујући то крштењем у води. Мој деда је знатно допринео духовном напретку наше породице. Много је волео Библију и напамет је знао стотине стихова. Сваки разговор је могао усмерити на Библију.

Често сам седео у дедином крилу и слушао га док је причао библијске приче. Веома сам му захвалан јер је у мене усадио љубав према Богу! Први пут сам кренуо у проповедање с дедом, када сам имао осам година. Користећи Библију показивали смо мештанима ко је Јехова и како могу да му се приближе.

Тлачење под комунизмом

Године 1947, под утицајем политике коју су водили комунисти и Православне цркве, власти у Молдавији почеле су да прогоне Јеховине сведоке. Код нас су долазили агенти тајне полиције, касније назване КГБ, као и локална полиција, и питали нас ко организује дело проповедања, одакле добијамо литературу и где одржавамо састанке. Говорили су да ће  зауставити дело Јеховиних сведока који, како су тврдили, „ометају развој комунизма у земљи“.

До тада је и мој отац, који је иначе био добро образован, развио снажну љубав према библијској истини. И он и деда су вешто одговарали на питања иследника тако да нису издали хришћанску браћу и сестре. Обојица су били храбри људи који су се с љубављу бринули за добробит суверника. Попут њих, и мајка је увек била смирена и сталожена.

Године 1948, отац је ухапшен и одведен. Никада нисмо сазнали због чега је био оптужен. Осуђен је на седам година робије у најбоље обезбеђеном затвору и на још две године изгнанства. На крају је послат у област Магадан на далеком североистоку Русије, више од 7 000 километара далеко од куће. Нисмо га видели девет година. Било је тешко живети без оца. Ипак, деда ми је пружао праву подршку.

У изгнанству

У ноћи 6. јуна 1949, у наш дом упала су два војника и официр. Рекли су нам да имамо два сата да напустимо кућу и да се сместимо у њихово возило. Нису нам пружили никаква даљња објашњења. Само су нам рекли да идемо у изгнанство и да се никада нећемо вратити. Тако сам заједно с мајком, дедом, баком и сухришћанима послат у Сибир. Тада сам имао свега 13 година. Након неколико седмица, стигли смо у мочварно подручје тајги, усред непроходних шума. То се подручје потпуно разликовало од мог родног краја који сам толико волео! Понекад смо плакали. Ипак, били смо уверени да нас Јехова никада неће напустити.

Мало село у које смо одведени састојало се од десет дрвених барака. Други Сведоци такође су били изгнани у села која су се налазила широм тог подручја тајги. Да би застрашиле мештане и изазвале предрасуде према нама, власти су рекле да су Сведоци људождери. Међутим, људи су убрзо увидели да је то лаж и да нема разлога да нас се плаше.

Прва два месеца по доласку, живели смо у једној старој бараци. Међутим, било је потребно да направимо бољу кућу пре него што наступи оштра зима. Уз помоћ деде и баке, мајка и ја смо направили једноставно склониште које је до пола било у земљи. Ту смо живели више од три године. Нисмо смели да напустимо село без дозволе, коју никада нисмо добили.

Касније ми је било допуштено да идем у школу. Учитељи и ученици су ми често постављали питања о мојим религиозним уверењима пошто су се она разликовала од њихових. Дедине очи би сијале од задовољства када бих дошао кући и испричао му како сам објаснио своја веровања.

Мало више слободе

Након смрти диктатора Стаљина 1953, живот нам је био мало лакши. Могли смо слободно да се крећемо ван села. То нам је омогућило да се дружимо са суверницима и да присуствујемо састанцима у селима где су били изгнани други Сведоци. Да не бисмо привлачили пажњу, састајали смо се у малим групама. До места састајања пешачили смо скоро 30 километара, понекад по снегу до колена на температури од 40 степени испод нуле. Следећег дана чекало нас је дуго путовање до куће. Током пута појели бисмо по кисели краставац и по неколико коцки шећера. Па ипак, били смо срећни, баш као што је то и Давид некада био! (Псалам 122:1).

Године 1955, своје предање Јехови симболизовао сам крштењем у води. Кратко пре тога, на скупштинском састанку у једном суседном селу, упознао сам Лидију, скромну тамнокосу девојку. Попут нас, и она и њена породица су као Сведоци протерани  из Молдавије. Лепо је певала и напамет је знала скоро свих 337 песама из песмарице коју смо тада користили. То ме је импресионирало зато што сам и ја волео нашу музику и песме. Године 1956, одлучили смо да се венчамо.

Писао сам оцу — пошто смо сазнали да је изгнан у Магадан — и одложили смо венчање док нисмо добили његов пристанак. Отац је ускоро био пуштен из радног логора и након тога нам се придружио. Испричао нам је како је уз Божју помоћ, заједно са сухришћанима преживео у изузетно тешким околностима у радним логорима. Та искуства су ојачала нашу веру.

Када је, недуго након очевог повратка, мајка правила уље за боје и лакове, десила се трагична несрећа. Велики лонац узаврелог уља преврнуо се и уље се просуло по њој. Умрла је у болници. Били смо скрхани од туге. Касније је отац престао толико да тугује и оженио се Татјаном, Сведокињом из оближњег села.

Проширење службе

Године 1958, Лидија и ја смо се преселили из Кизака, села где смо живели, у много веће село Либјаје, које је удаљено око 100 километара. Читали смо да хришћани у другим земљама проповедају од куће до куће. Зато смо и ми то почели да радимо у нашем месту. Наравно, Кула стражара и Пробудите се! били су забрањени. Ипак, ови часописи су до нас стизали тајним каналима из других места. У то време, добили смо обавештење да ћемо примати само часописе на руском. До тада смо примали и часописе на молдавском. Зато смо се марљиво трудили да још боље савладамо руски. Још увек се сећам наслова неких чланака, па чак и неких мисли из њих.

Да бисмо се издржавали, Лидија је радила у силосу за жито, а ја сам истоваривао вагоне дрвне грађе. Посао је био тежак, а наднице бедне. Иако су Сведоци били на гласу као савесни радници, нисмо примали новчане надокнаде нити премије. Званичници су отворено говорили: „Јеховиним сведоцима није место у комунистичком друштву.“ Ипак, радовали смо се што су се на нама као Исусовим следбеницима испуњавале његове речи: „Они нису део света, као што ни ја нисам део света“ (Јован 17:16).

Нови изазови

Године 1959, родила се наша ћерка Валентина. Кратко након тога, почео је нов талас прогонства. The Encyclopædia Britannica запажа: „Нову антирелигиозну кампању која је трајала од 1959. до 1964. започео је председник владе Никита Хрушчов.“ Чланови КГБ-а рекли су нам да је циљ совјетске владе да искорени сву религију, а нарочито Јеховине сведоке.

Када је Валентина имала непуних годину дана, позван сам у војску. Пошто се нисам одазвао на позив, био сам осуђен на пет година затвора због неутралности. Када ми је једном приликом Лидија дошла у посету, пуковник КГБ-а јој је рекао: „Из Кремља смо примили информацију да у року од две године у Совјетском Савезу неће бити ниједног Јеховиног сведока.“ Затим ју је упозорио: „Мораш се одрећи своје вере, иначе ћеш бити одведена у затвор.“ Пуковник је мислио да ће таквим претњама застрашити хришћанке које је називао „нејаком групицом“.

За кратко време, већина Сведока је завршила у затворима и радним логорима. Ипак, храбре хришћанке су наставиле с делом проповедања. Уз велики ризик, тајно су дотурале литературу у затворе и радне логоре. И Лидија се суочавала с таквим изазовима. Осим тога, често су јој се  удварали мушкарци који су желели да искористе то што сам био у затвору. Такође јој је речено да никада нећу изаћи. Ипак сам био ослобођен!

Ослобођење и пресељење у Казахстан

Године 1963, мој случај је поново размотрен и пуштен сам на слободу после три године проведене у затвору. Међутим, нигде нисмо могли да добијемо дозволу за боравак, тако да нисам могао да нађем посао. Закон је гласио: „Посао се не може добити без трајног боравка.“ У горљивој молитви затражили смо помоћ од Јехове. Затим смо одлучили да се преселимо у Петропавл, на северу Казахстана. Међутим, локалне власти су већ биле обавештене о нашем доласку и нису хтеле да нам дају дозволу за боравак и запослење у том граду. Слично прогонство подносило је и око 50 тамошњих Сведока.

С још једним брачним паром Сведока, кренули смо даље на југ и настанили се у малом граду по имену Шчучинск. Тамо није било Сведока тако да власти ништа нису знале о нашем проповедничком делу. Као поглавари породица, Иван и ја смо недељу дана тражили посао. За то време наше супруге су биле на железничкој станици, где смо проводили ноћ. Коначно смо нашли посао у фабрици стакла. Заједно смо изнајмили једну малу собу у коју су могла да стану свега два кревета и још понешто. Ипак, били смо задовољни.

Иван и ја смо се својски залагали на послу тако да су послодавци били веома задовољни. Пре него што сам по други пут позван у војску, директор фабрике је сазнао да ми моја библијски школована савест не дозвољава да прихватим војну обуку. На моје изненађење, он је ступио у контакт са одговорним војним лицем и рекао му да смо Иван и ја добри радници и да без нас фабрика неће моћи да ради. Тако нам је било дозвољено да останемо у фабрици.

Подизање деце и служење другима

Наша друга ћерка, Лилја, родила се 1966. Годину дана касније преселили смо се на југ Казахстана, у место под називом Бјелије Води близу границе са Узбекистаном, где је постојала мала група Сведока. Ускоро је тамо формирана скупштина и ја сам именован за председавајућег надгледника. Наш син Олег родио се 1969, а две године касније и Наташа, наше најмлађе дете. Лидија и ја никада нисмо заборавили да су деца наслеђе од Јехове (Псалам 127:3). Заједно смо се договарали како да их васпитавамо да воле Јехову.

Већина Сведока остала је у радним логорима чак до 1970-их. Многим скупштинама било је потребно вођство зрелих надгледника. Зато је Лидија прихватила већи део одговорности око васпитавања деце, преузимајући повремено улогу и мајке и оца, док сам ја служио као путујући надгледник. Посећивао сам скупштине у Казахстану, као и у суседним совјетским републикама Таџикистану, Туркменистану и Узбекистану. Истовремено сам радио како бих материјално збринуо породицу, а Лидија и деца су ми радо помагали.

Чак и ако сам понекад седмицама био одсутан, настојао сам да деци пружим очинску љубав и помоћ како би духовно напредовала. Лидија и ја смо се заједно горљиво молили Јехови да помогне нашој деци. Такође, разговарали смо с њима о томе како да савладају страх од човека и развију близак однос с Богом. Без несебичне подршке моје драге супруге не бих могао да испуним своје одговорности као путујући надгледник. Лидија и друге Сведокиње уопште нису биле „нејака групица“ како је тврдио онај војни официр. Оне су биле јаке — прави духовни дивови! (Филипљанима 4:13).

Године 1988, када су сва деца порасла, именован сам за сталног путујућег надгледника. Покрајина у којој сам служио обухватала је већину земаља централне Азије. Када је 1991. дело Јеховиних сведока законски признато у бившем Совјетском Савезу, тада су и друга способна, духовно зрела браћа почела да служе у тим бившим совјетским републикама у Азији. Данас у тим земљама служи 14 покрајинских надгледника, док је прошле године  Меморијалу Христове смрти присуствовало више од 50 000 људи!

Неочекивани позив

Почетком 1998, примио сам неочекиван телефонски позив из руске подружнице Јеховиних сведока. „Анатолиј, да ли сте ти и Лидија размишљали о пуновременој служби?“, питао ме је брат. Наравно да смо размишљали о тој предности, али за нашу децу. Заправо, наш син Олег је у то време већ око пет година служио у руској подружници.

Када сам рекао Лидији за позив који нам је упућен, она ме је упитала: „Али, шта да радимо с нашом кућом, баштом и стварима?“ Након молитве и разговора, одлучили смо да се ставимо на располагање браћи. Потом смо позвани да служимо у седишту Јеховиних сведока у Исику, близу великог града Алма Ате у Казахстану. Ту се библијска литература преводи на језике који се говоре на овом подручју.

Наша породица данас

Веома смо захвални Богу за то што нам је помогао да децу поучимо библијској истини! Наша најстарија ћерка Валентина се удала, а затим се 1993. са својим мужем преселила у Ингелхајм, у Немачкој. Имају троје деце и сва су Јеховини сведоци.

И наша друга ћерка, Лилја, има породицу. Са својим мужем, који служи као старешина у скупштини Бјелије Води, одгаја двоје деце и поучава их да воле Бога. Олег се оженио Наташом, једном хришћанком из Москве и сада заједно служе у руској подружници близу Санкт Петербурга. Наша најмлађа ћерка Наташа удала се 1995. и са својим мужем служи у једној руској скупштини у Немачкој.

Повремено се сви заједно окупимо као једна велика породица. У тим приликама наша деца причају својој деци како су „мама“ и „тата“ слушали Јехову и васпитавали их да га воле и да му служе. Примећујем да такви разговори помажу нашим унуцима да духовно напредују. Наш најмлађи унук подсећа на мене када сам био у његовим годинама. Понекад ми седне у крило и тражи да му испричам неку библијску причу. У очима ми заискре сузе када се сетим како сам и ја често седео у дедином крилу и како ми је он помогао да заволим нашег Величанственог Створитеља и да му служим.

[Фуснота]

[Слика на 11. страни]

С родитељима испред наше куће у Молдавији, мало пре очевог хапшења

[Слика на 12. страни]

С Лидијом у изгнанству 1959.

[Слика на 13. страни]

Лидија с нашом ћерком Валентином док сам био у затвору

[Слика на 15. страни]

Заједно с нашом децом и унуцима који такође служе Јехови!

[Слика на 15. страни]

С Лидијом данас