Замке тежње за лепотом

НА ОСНОВУ којих мерила се просуђује истинска лепота? „Лепота је у очима посматрача“, каже једна изрека. Заиста, на процењивање тога да ли је нешто лепо или није у великој мери утиче лично мишљење. Штавише, које ће гледиште о томе шта се сматра лепим бити популарно умногоме зависи од културе и од времена у ком се нешто посматра.

Џефри Собал, професор дијететике на Корнеловом универзитету у САД, истиче: „Током деветнаестог века, скоро у свим друштвима је владало мишљење да уколико је особа пунија то значи да припада високом друштвеном сталежу. Велик обим струка био је знак благостања и здравља, док је мршавост указивала на то да је особа веома сиромашна и да не може прибавити себи довољно хране.“ Дела многих уметника тог доба одражавају такво схватање, пошто су њихови модели — углавном жене — имали пуначке руке и ноге и широка леђа и бедра. Многа од тих дела приказивала су људе из стварног живота који су сматрани узорима лепоте.

Премда такво схватање још увек постоји, лепота укључује много више од тога колика је нечија телесна тежина. Чак се и у данашње време у неким културама на Јужном Пацифику пунији стас сматра нечим веома пожељним. У неким деловима Африке, будуће младе се шаљу на „фар- ме за гојење“, како се то у народу зове. То су места где се  обилно хране изузетно калоричним јелима јер се сматра да ће тако постати још привлачније. Власник једног ноћног клуба у Нигерији каже: „Просечна Африканка је пуначка... То је лепота коју она нуди. То је део наше културе.“ Пунији стас се цени и у многим традиционалним шпанским културама као обележје богатства и успеха.

Међутим, у многим другим подручјима влада сасвим супротно гледиште. Зашто? Према речима неких стручњака, развој трговине и индустријализација довели су до боље снабдевености храном и њене веће распрострањености, због чега су „ниже“ класе могле јести оно што је раније било доступно само богатима. Тако су људи постепено престали да на пунији стас гледају као на мерило лепоте. С друге стране, према неким религиозним веровањима, гојазност се повезује са прождрљивошћу те се стога сматра непожељном. На мишљење људи утицала су и научна сазнања о ризицима по здравље који су повезани с гојазношћу. Ови и други чиниоци допринели су томе да се мишљења у вези с тим шта се сматра лепим промене, тако да се сада већ деценијама у великом делу света мршавост приказује као идеал.

Медији играју велику улогу у унапређивању таквог схватања. Особе које се појављују на билбордима и телевизији углавном су витке, атлетски грађене. Својим изгледом оне преносе поруку да се коришћењем препарата које рекламирају постиже сигурност и успех у животу. Исту поруку преносе и филмске и ТВ звезде.

Како то утиче на обичне људе, укључујући и младе? У једном недавно објављеном чланку о томе шта људи мисле о свом изгледу стоји да ће „просечна девојка у Америци до завршетка средње школе провести уз телевизор преко 22 000 сати“. Већи део тог времена она углавном има прилику да посматра атрактивне жене „савршеног“ изгледа. У том чланку се даље каже: „Тиме што су стално изложене таквим сликама, жене повезују поседовање идеалног тела са престижом, срећом, љубављу и успехом.“ Стога не изненађује што је приликом једног истраживања, након посматрања изгледа манекена у модним часописима, 47 посто девојака сматрало да мора да смрша, а само 29 посто њих је стварно имало вишак килограма.

Модна индустрија такође снажно утиче на то шта ће људи сматрати лепим. Џенифер, једна венецуеланска манекенка која ради у граду Мексику, каже: „Твој посао је да добро изгледаш, а у данашње време то значи да будеш мршав.“ Француска манекенка Ванеса је изјавила: „Углавном нису други ти који од тебе захтевају да будеш мршав, већ то ти сам тражиш од себе. То је тренд у целом свету.“ Приликом једног анкетирања, 69 посто младих девојака је признало да на основу слика манекенки у часописима формирају своје гледиште о томе шта је добар изглед.

Али нису само жене подложне утицају пропагирања „идеалног изгледа“. Мексичке новине El Universal наводе: „Никада се раније на тржишту није могло видети толико  много производа намењених естетској нези мушкараца.“

„Идеалан изглед“ — да ли доноси и идеалне резултате?

У тежњи да постигну „идеалан изглед“, или да бар изгледају најбоље што могу, многи људи прибегавају естетској хирургији. Све је више метода које се користе у овој грани медицине и цене су све повољније. Како је настала естетска хирургија?

Као што стоји у енциклопедији Britannica, савремене методе пластичне хирургије потичу из времена након Првог светског рата, када је учињено много тога како би се озледе задобијене у рату које су изобличиле тело што боље залечиле. Од тада су ове методе постале драгоцено средство за корекцију тешких физичких оштећења проузрокованих пожаром, трауматичним догађајима, као и за корекцију урођених аномалија. Међутим, као што ова енциклопедија потврђује, пластична хирургија се често „примењује искључиво за корекцију физичког изгледа код здравих особа“. Примера ради, нос може бити коригован, наборана кожа с лица и врата уклоњена, такође је могуће смањити величину ушију, скинути масне наслаге са стомака и бедара, увећати неке делове тела, па чак и пупак учинити „привлачнијим“.

Међутим, шта рећи о људима који ризикују своје здравље само да би боље изгледали? С каквим се опасностима могу суочити? Анхел Пападопулос, секретар Мексичког удружења за пластичну, естетску и реконструктивну хирургију, каже да такве хируршке захвате понекад обављају људи који нису довољно стручни, што доводи до озбиљних последица. Неке клинике користе опасне супстанце, све са циљем да својим пацијентима помогну да што боље изгледају. Почетком 2003, у једним новинама је извештено о скандалу на Канарским острвима, где су услед нехигијенских услова у салонима лепоте стотине жена постале жртве естетских захвата који нису били безбедни. a

Мушкарци такође могу бити ухваћени у замку тежње за „идеалним изгледом“. Неки проводе многе сате у теретанама, практично користећи све слободно време како би обликовали своје тело и повећали мишићни тонус.  „Дугорочно гледано“, како стоји у часопису Milenio „због тога што су принуђени да доста вежбају, све више ће трпети њихове друштвене активности као и односи с другима.“ Под притиском да буду мишићави многи чак користе супстанце које им могу нашкодити, укључујући и стероиде.

Опседнутост физичким изгледом доводи до тога да неке младе жене постају жртве поремећаја у исхрани, као што су булимија и анорексија. Неки користе производе за мршављење којима се за кратко време постижу изванредни резултати, али чију употребу нису одобриле познате здравствене институције. Коришћење таквих производа може проузроковати озбиљне последице.

Опседнутост изгледом нема само физичке последице. Др Кетрин Филипс са Брауновог универзитета у САД, каже да се код људи који прекомерно брину о свом изгледу може развити психолошко обољење које се назива дисморфни телесни поремећај. Особе са овим поремећајем опседнуте су неким умишљеним недостацима у свом изгледу. Овај поремећај јавља се чак код сваке педесете особе. Они који пате од тога „могу толико себе убедити да су ружни да се чак изолују од пријатеља и вољених особа“, каже она. „Могу постати депресивни и развити самоубилачке намере.“ Докторка Филипс наводи пример једне лепе девојке која је имала готово неприметне акне на лицу, али је била убеђена да јој је лице пуно ожиљака. Пошто није желела да је други виђају такву, у осмом разреду је напустила школу.

Да ли је физички изглед заиста толико важан да особа треба да жртвује ментално и физичко здравље како би „идеално“ изгледала? Постоји ли нека далеко важнија лепота за којом човек треба да тежи?

[Фуснота]

[Истакнути текст на 5. страни]

Чак 69 посто девојака признаје да на њихово гледиште о томе шта значи добар изглед утичу слике манекенки у часописима

[Слика на 4. страни]

Рекламе снажно утичу на гледиште људи о физичкој лепоти

[Слика на 6. страни]

Неки су доживели озбиљне последице због бројних пластичних операција

[Слика на 7. страни]

Неки улажу огроман труд како би постигли жељени изглед