Лекари под стресом

„У моју ординацију ушао је млади брачни пар, пун наде да ћу моћи да учиним нешто за њиховог тек рођеног синчића. Када сам га прегледао, срце ме је заболело. Патио је од неизлечивог поремећаја. Можете ли да замислите како сам се осећао док сам родитељима саопштавао да њихово дете никада неће прогледати? Када сам их испратио из ординације, потпуно сам клонуо, савладан емоцијама. Али тренутак касније, ушао је следећи пацијент, очекујући да га дочекам са осмехом! То ми заиста тешко пада“ (специјалиста очне хирургије из Јужне Америке).

КАДА дођу у ординацију, пацијенти обично не размишљају о проблемима свог лекара. Они су углавном заокупљени оним што њих мучи. Стога, мало људи увиђа с каквим се стресом лекари свакодневно суочавају.

Наравно, сви се боримо са стресом и лекарски позив није једино стресно занимање. Међутим, пошто је скоро свако на неки начин укључен у однос лекар-пацијент, корисно је разумети стрес с којим лекари живе, као и то како он може утицати на њих.

Они који се определе за позив лекара почињу да се суочавају са стресом врло рано, још током школовања, док улажу велики труд да би се уписали на медицински факултет. Али и сам почетак студија обично проузрокује снажан удар на емоције који оставља неизбрисив траг. То је почетак процеса који може изменити студентова осећања и читаву његову личност.

Потресна искуства током студија

Већ током прве седмице студија, неки студенти медицине први пут улазе у салу за сецирање, што је за многе веома потресно. Многи од њих можда никад нису видели леш. Нага, смежурана тела, која су сецирана у различитој мери како би се видела анатомија, могу бити ужасан призор. Студенти морају наћи начин да се изборе са својим емоцијама. Многи прибегавају хумору, дајући сваком лешу неко смешно име.  Обичном посматрачу то може изгледати страшно безосећајно и увредљиво, али то помаже студентима да током рада не размишљају о особи чији се леш налази пред њима.

Следећи корак је пракса у болници. Већина људи не размишља о пролазности живота све док не дође у средње године. Али студенти медицине се још као младе особе сусрећу с неизлечивим болестима и смрћу. Један од њих је своје прво искуство у болници описао као „крајње одвратно“. Осим тога, како у богатим, тако и у сиромашним земљама, будући лекари могу бити прилично разочарани када схвате да због недостатка новца пацијенти често не могу да добију потребно лечење.

Како се лекари који тек почињу да раде боре са стресом? Да би спречило емотивно везивање за пацијенте, медицинско особље се труди да не размишља о њима као о особама. Уместо да каже да је некој особи потребна помоћ, медицинска сестра може рећи: „Докторе, у двојци имамо сломљену ногу.“ То може звучати необично уколико не разумете разлог за овакву изјаву.

Саосећање може водити до исцрпљености

Лекари су школовани да се баве конкретним проблемима, али за многе, већи део рада састоји се од разговора с пацијентима. Неки лекари сматрају да нису спремни да се суоче са емоцијама које се јављају у односу лекар-пацијент. Као што је речено у уводу овог чланка, већини лекара је најтеже када треба да саопште лоше вести. Неки од њих то морају да чине свакодневно. Особе које су у невољи имају потребу да изразе свој бол, а од лекара се очекује да слушају. Свакодневни контакт са забринутим, уплашеним људима може проузроковати велики замор, тако да неки лекари пате од потпуне физичке и емоционалне исцрпљености.

Присећајући се првих година бављења медицином, један породични лекар из Канаде је написао: „Био сам затрпан послом: свуда око мене били су људи којима је била потребна помоћ и моје време; узрујани људи који су желели олакшање; оболели којима је било потребно лечење; прорачунати људи који су били наметљиви и захтевни; људи су долазили код мене; људи су ме упорно звали да дођем код њих; људи су ми телефонирали док сам био код куће, и чак су ме будили. Људи, људи, људи. Желео сам да помогнем свима, али то је ипак било превише“ (из књиге Џона Холанда, A Doctor’s Dilemma).

Да ли се стрес смањује с годинама? Дуже бављење неким послом обично доноси већу одговорност. Често се одлуке које су питање живота и смрти морају донети сместа, можда на основу непотпуних информација. „Када сам био млад, то ме није забрињавало“, објашњава један лекар из Британије, „баш као што младе не забрињава то што опасно возе. Али, с годинама, живот сматрате све драгоценијим. Сада о одлукама у погледу лечења бринем више него икад.“

Како стрес утиче на лекаре? Навика да се емоционално дистанцирају од пацијената  може утицати и на њихов однос са члановима породице. Понекад је веома тешко одупрети се том нагињању. Неки лекари показују изузетну саосећајност док помажу пацијентима да изађу на крај са својим осећањима. Али, колико далеко могу ићи а да при том они сами не доживе физичку и емоционалну исцрпљеност? То је дилема с којом се лекари суочавају.

Изаћи на крај са „тешким“ пацијентима

Када причају о стресу који је повезан са односом лекар-пацијент, лекари често најпре спомену „тешке“ пацијенте. Можда сте се и ви сусрели са особама које одговарају следећем опису.

Најпре, ту су пацијенти који одузимају време лекару тако што надугачко и нашироко говоре о небитним стварима уместо да одмах објасне у чему је проблем. Затим, постоје захтевни пацијенти који без стварне потребе телефонирају лекару ноћу или током викенда, или пак инсистирају на лечењу које он не препоручује. Има и пацијената који су неповерљиви. Неки од њих траже додатне информације о свом обољењу, можда на Интернету, што може бити корисно. Али такво истраживање може проузроковати да изгубе поверење у стручњака ком су се обратили за помоћ. Лекар можда нема времена да с пацијентом подробно размотри предности и недостатке свега што је особа сазнала током свог  истраживања. Лекар може бити обесхрабрен када због неповерења пацијент није спреман да следи његова упутства. На крају, ту су и нестрпљиви пацијенти. Они прекидају лечење пре него што оно покаже резултате, можда тражећи савет на другом месту.

Међутим, у неким деловима света, највећи стрес лекарима не проузрокују пацијенти, већ адвокати.

„Одбрамбена“ медицина

У многим земљама се води све више судских процеса против лекара који су оптужени за несавесно лечење. У жељи да стекну богатство, неки адвокати подносе тужбе због безначајних ствари. „Због тога су премије за осигурање од одговорности које лекари плаћају вртоглаво порасле“, објашњава председник Америчког медицинског удружења. „Такви судски спорови проузрокују и друге веома озбиљне проблеме. Неправедна оптужба може нанети лекару велику штету — створити му непријатности, одузети време... проузроковати стрес и велику забринутост.“ То је неке лекаре чак навело да изврше самоубиство.

Због тога, многи лекари сматрају да треба да практикују такозвану „одбрамбену медицину“, тако што често доносе одлуке размишљајући о томе да ће једног дана можда морати да их бране на суду, а не о ономе што је најбоље за пацијента. „Сада је сасвим уобичајено да лекари свој рад заснивају на потреби да се заштите од могућих оптужби или судских спорова“, писало је у часопису Physician’s News Digest.

Пошто су лекари изложени све већим притисцима, многи од њих се питају шта доноси будућност. Исто питање постављају и многи пацијенти који виде да неке болести узимају све више маха упркос напрецима који су остварени на пољу медицине. Чланак који следи износи реално гледиште о томе шта будућност доноси лекарима и пацијентима.

[Оквир⁄Слика на 6. страни]

САРАЂУЈТЕ СА СВОЈИМ ЛЕКАРОМ

1. Мудро искористите време код лекара — унапред размислите о томе како ћете свој проблем објаснити подробно али сажето, почев од онога што вас највише забрињава

2. Немојте звати свог лекара ван радног времена, осим ако није у питању нешто хитно

3. Будите стрпљиви. Потребно је време да би се успоставила тачна дијагноза и одредило одговарајуће лечење

[Оквир⁄Слике на 7. страни]

’И РУТИНСКИ СЛУЧАЈЕВИ МОГУ ПРИЧИЊАВАТИ ЗАДОВОЉСТВО‘

„Између бављења медицином овде и у развијенијим подручјима постоји огромна провалија. Овде се лекарска професија сматра начином да се побегне од сиромаштва и због тога многи уписују студије медицине. Али има много лекара а мало посла, тако да су лекари врло мало плаћени за свој рад. Мало људи може себи приуштити преглед и лечење у приватној ординацији. Ја радим у једној старој болници чији кров прокишњава и у којој постоји само најосновнија опрема. Наше особље, које сачињавају два лекара и пет медицинских сестара, покрива подручје на ком живи 14 000 људи.

„Понекад пацијенти мисле да их нисам добро прегледао, али кад испред ординације чека још 25 пацијената, немате довољно времена за дугачке прегледе. Упркос свему, помагање пацијентима причињава ми задовољство, чак и кад се ради о рутинским случајевима. На пример, мајке често доносе своју недовољно исхрањену, дехидрирану децу која имају дијареју. Она имају замагљен поглед и тужан израз лица. Све што треба да урадим јесте да објасним мајци како да користи рехидрациони раствор, лекове против паразита и антибиотике. Након што терапија почне да делује, детету се враћа апетит. Недељу дана касније, оно изгледа сасвим другачије — очи му блистају, смеје се и живахно је. Због таквих искустава срећан сам што сам лекар.

„Још у детињству сањао сам о томе да помажем болесним људима. Али студије медицине утицале су на мене на неочекивани начини. Виђао сам како су људи умирали због тога што нису имали чак ни малу суму новца потребну за лечење које би им спасло живот. Морао сам да отврднем у емоционалном погледу, како ме туга не би савладала. Тек када сам из Библије сазнао шта је узрок људске патње, увидео сам да је Бог самилостан и вратила ми се способност да саосећам с другима. Поново сам могао да заплачем.“

[Слике]

Др Марко Виљегас ради у изолованом градићу у области реке Амазон, у Боливији