„Доктор Ливингстон, претпостављам?“

Од дописника Пробудите се! из Танзаније

„Дана 10. новембра 1871, под манговим дрветом које се налазило на овом месту срели су се Хенри М. Стенли и Дејвид Ливингстон“ (Натпис на плочи која се налази на споменику подигнутом у знак сећања на Дејвида Ливингстона, у Уџиџију, поред језера Тангањика, Танзанија.)

ПРОШЛО је више од једног века откако је Стенли изговорио чувени поздрав: „Др Ливингстон, претпостављам?“ Вероватно само мали број људи изван Танзаније разуме значај овог сусрета.

Стога је корисно посетити Ливингстонов меморијални музеј у Танзанији. Тамо нас срдачно дочекује наш водич, господин Мбинго. „На месту где је подигнут споменик, некада се налазило велико мангово дрво, под којим су се срели Стенли и Ливингстон“, објашњава он. Сада су тамо два огромна мангова стабла. „Видите“, наставља наш водич, „током 1920-их, примећено је да првобитно мангово дрво умире. Покушали су да га спасу, али безуспешно. Зато су у близини споменика засађене две нове саднице.“

Ко је био Ливингстон?

Док седимо у хладу једног од мангових стабала, господин Мбинго нам прича да је Дејвид Ливингстон рођен 1813. у малом шкотском граду Блантајру. „Иако је одрастао у сиромашној породици, успео је да се школује уз рад и да стекне звање лекара и мисионара.“ Сазнајемо да је Лондонско мисионарско друштво послало Ливингстона у Африку, где је провео 30 година и постао познат као истраживач и мисионар.

„Др Ливингстон је боравио у Африци у три наврата“, каже наш водич. „Први пут је то било 1841, када је дошао у Јужноафричку Републику. Четири године касније, венчао се с Мери Мофат, ћерком мисионара Роберта Мофата.“ Имали су четворо деце. Мада га је супруга пратила на многим путовањима, Ливингстон је проводио мало времена с породицом, будући да је био потпуно заокупљен истраживањима. Мери Ливингстон је умрла 1862. од маларије, док је пратила свог супруга на једној од његових експедиција.

У делу The New Encyclopædia Britannica пише: „Ливингстон је желео да унапређује хришћанство, трговину и просвећеност — тројство за које је веровао да ће одиграти пресудну улогу у отварању Африке према спољашњем свету — и то почев од граница Јужноафричке Републике према северу, па све до самог срца континента. Своју намеру је јасно изнео у чувеној изјави коју је дао 1853: ’Отворићу пут у унутрашњост или ме неће бити.‘“ Према томе, Ливингстон није путовао само да би ширио јеванђеље. Он се страствено залагао за укидање трговине робљем. Осим тога, постао је одушевљени истраживач и намеравао је да пронађе извор Нила.

 Међутим, Ливингстон је увидео да је унапређивање хришћанства, трговине и просвећености превелик задатак за једног човека. Године 1857, рекао је групи студената на Универзитету Кембриџ: „Знам да ћу за неколико година умрети у тој земљи, која је сада отворена. Немојте дозволити да се поново затвори! Враћам се у Африку да прокрчим пут за трговину и хришћанство. Да ли ћете ви наставити дело које сам започео? Остављам га вама.“

У сваком случају, Ливингстон је непрестано путовао широм централне Африке. Открио је, између осталог и огромне водопаде на реци Замбези, које је назвао Викторијини водопади, по краљици Викторији. Ове водопаде је касније описао као ’најдивнији призор који је видео у Африци‘.

Потрага

„Ливингстон је 1866. кренуо на своје последње путовање“, објашњава наш водич. „Међутим, почеле су невоље с његовом пратњом. Неки су га напустили и вратили се на Занзибар, где су почели да шире гласине да је Ливингстон умро. Али он је наставио путовање. У Уџиџију, на источној обали језера Тангањика, основао је базу за своје експедиције.

„Међутим, у Европи се скоро три године о Ливингстону ништа није знало. Веровало се да је мртав. Стога је издавач новина New York Herald послао новинара по имену Хенри Мортон Стенли да га пронађе — живог или мртвог. Наравно, Ливингстон је био жив и није се изгубио. Али очајнички су му биле потребне нове залихе намирница, опреме и осталог. Осим тога, био је прилично болестан. У новембру 1871, један од његових слугу дошао је до куће у којој је он становао, вичући: ’Мзунгу анакуја! Мзунгу анакуја!‘“, што на свахилију значи: „Долази бели човек!“

Стенли је тражио Ливингстона скоро осам месеци. Он је у Африку допутовао из Индије и 6. јануара 1871. искрцао се на острво Занзибар. Дана 21. марта кренуо је из Багамоја, града на источној обали Африке, са шест тона залиха и 200 унајмљених људи. Предстојало им је путовање од 1 500 километара, кроз неистражено подручје, што се показало као подухват пун опасности! Након обилних киша реке су се излиле. Стенли и његови људи патили су од маларије и других болести, као и од исцрпљености. Реке су биле пуне крокодила. Стенли је ужаснуто гледао како један од његових последњих магараца постаје њихов плен. Једном приликом, и сам је за длаку избегао да не заврши у чељустима крокодила! Упркос свему, био је чврсто  одлучан да оствари свој циљ. Охрабрио се када је чуо да један врло стар бели човек живи у околини Уџиџија.

Док се приближавао Уџиџију, Стенли се припремао за сусрет с Ливингстоном. У књизи Stanley, аутора Ричарда Хола, пише: „Стенли је био уморан и слаб, али је сматрао да би могао да покаже да је одважнији од [претходних истраживача] док са својом пратњом буде улазио у град. На крају крајева, био је то историјски тренутак — тренутак у ком ће он учествовати, али о ком ће и писати. Сви чланови експедиције обукли су најбољу одећу коју су имали. Стенли је ставио нову траку око свог тропског шлема, обукао чисто бело фланелско одело и добро изгланцао своје чизме.“

Следи Стенлијев опис онога што се затим десило: „Експедиција се напокон зауставила... Тамо је стајала група најугледнијих Арапа. Док сам им прилазио, приметио сам да се међу њима налази један белац, старији човек. Подигли смо шешире у знак поздрава и ја сам упитао: ’Доктор Ливингстон, претпостављам?‘, а он је одговорио: ’Да‘.“

Шта се потом десило

Стенли у почетку није намеравао да остане дуже — желео је само да интервјуише Ливингстона и да забележи његову причу. Међутим, њих двојица су се брзо спријатељили. Наш водич прича: „Стенли је остао с Ливингстоном неколико седмица, и за то време су заједно истраживали језеро Тангањика. Стенли је покушао да убеди Ливингстона да се врати у Европу, али он је желео да остане и пронађе извор реке Нил. Тако су се 14. марта 1872. њих двојица тешка срца растали. Стенли се вратио на океанску обалу, где је набавио потребне намирнице и послао их Ливингстону. Након тога, отпутовао је у Европу.“

Шта се десило с Ливингстоном? Наш водич објашњава: „У августу 1872, Ливингстон је изнова започео своју потрагу за извором Нила. Кренуо је на југ, у Замбију. Међутим, умор и болест су узели свој данак. Умро је 1. маја 1873. Његове слуге... балсамовале су његово тело, а срце и друге унутрашње органе сахранили су на тлу Африке. Затим су Ливингстонови посмртни остаци пренесени у око 2 000 километара удаљен Багамојо, где су их преузели мисионари. Организовано је да се пошаљу бродом на Занзибар, а потом у Британију. Ливингстоново тело донето је у Лондон 15. априла 1874. и након три дана сахрањено у Вестминстерској опатији. Било је потребно скоро годину дана да стигне на своје коначно почивалиште.“

Стенли се вратио у Африку да настави истраживање које је Ливингстон започео. Предводио је експедиције које су истраживале подручја око Викторијиног језера и језера Тангањика, као и дуж моћне реке Конго.

Храброст и одлучност људи попут Ливингстона и Стенлија, заиста су вредне дивљења. Енциклопедија Britannica пише о Ливингстону: „Његова открића — на пољу географије, технике, медицине и друштвених наука — права су ризница знања која је још увек предмет истраживања.“ Иако су Ливингстон и Стенли остали упамћени као двојица истраживача, а не као проповедник и новинар, захваљујући њиховом раду отворена су врата да се након више деценија у Африци почне ширити библијско спознање.

Мисионари Јеховиних сведока су на тај начин били у прилици да помогну стотинама хиљада Африканаца да прихвате библијску истину. У ствари, у Уџиџију, где је Стенли први пут срео Ливингстона, становништво је добро упознато с библијским образовним делом које обављају Јеховини сведоци. Стога, кад виде Сведоке на својим вратима, није необично да питају: „Јеховини сведоци, претпостављам?“

[Мапа на 23. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Викторијино језеро

Ливингстонова путовања

Кејптаун

Порт Елизабет

Куруман

Језеро Нгами

Лињанти

Луанда

Викторијини водопади

Келимане

Мозамбик

Микиндани

Читамбо

Језеро Тангањика

Њангве

Уџиџи, место у ком су се срели Ливингстон и Стенли

Стенлијева потрага за Ливингстоном, 1871.

Занзибар

Багамојо

Уџиџи, место у ком су се срели Ливингстон и Стенли

[Извор]

Карта: Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Слика на странама 22, 23]

Дејвид Ливингстон

[Извор]

Ливингстон: из књиге Missionary Travels and Researches in South Africa, 1858.

[Слика на странама 22, 23]

Хенри М. Стенли

[Слика на 23. страни]

Викторијини водопади

[Слика на 24. страни]

Један од Јеховиних сведока преноси библијску поруку у Уџиџију