Зечеви и крастаче освајају континент

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

ПОПРИШТЕ сукоба претворено је у избраздану, јалову пустош. Некада бујно земљиште сада је изровано дубоким рупама. Лешеви бораца расути су свуда унаоколо. Ови војници немају камуфлажну зелену одећу, чизме и бајонете, већ меко крзно и оштре зубе. То су дивљи зечеви, права пошаст за Аустралију.

Зечеви, зечеви, свуда зечеви

Најезда европских зечева отпочела је 1859. на крајњем југоистоку Аустралије. Били су увезени ради спортског лова, али убрзо у питању више није био спорт, већ очајнички покушаји да се смањи њихов број.

Иако му је требало 900 година да се одомаћи у Британији, европски зец се за само 50 година у Аустралији настанио на подручју већем од пола Европе. Одрасле женке окоте и по 40 младих годишње, тако да су зечеви сваке године освајали по 100 километара нове територије. У извештају Бироа за истраживање природе (BRS) стајало је: „Нигде у свету се није десило да нека врста сисара тако брзо освоји неку област.“ Последице су биле катастрофалне.

Зечеви једу храну других животиња и заузимају њихове јазбине. Сматрају се главним кривцима за истребљење бројних врста у одређеним подручјима. Чак су оптужени за уништавање шума. Као  што један истраживач објашњава, „они једу младице тако да када одрасло дрво умре, нема другог које би га заменило“. Када доспеју на неко мало острво, исход је кобан. „Зечеви су 1903. године донесени на острво Лајсан и до 1936. истребили су три ендемичне врсте птица и 22 од 26 врста биљака... Острво се до 1923. претворило у јалову пустару прекривену песком са свега неколико закржљалих стабала“, наводи BRS у свом извештају.

Оружје за масовно уништење

У Аустралији се прибегавало одстрелу, хватању у замке и тровању зечева. Чувена Заштитна ограда против зечева, која се протеже 1 830 километара државом Западна Аустралија, подигнута је у покушају да се заустави њихова најезда. a Али, чинило се да ништа није могло да заустави ту армију.

Онда је 1950. извршен противнапад, и то биолошким оружјем — вирусом миксоматозе. Тај вирус је знатно смањио број зечева, којих је у то време по проценама било запрепашћујућих 600 милиона. Миксоматоза, коју преносе комарци и буве, погађа једино зечеве и за само две године усмртила их је око 500 милиона. Међутим, они су брзо постали отпорни на вирус и наставили су да се размножавају невероватном брзином. До 1990-их, било их је око 300 милиона. Био је неопходан нови одбрамбени систем.

И лоша и добра вест

У Аустралији је 1995. почело да се примењује друго биолошко оружје — зечје хеморагично обољење. Оно се најпре појавило у Кини 1984. године. До 1998, проширило се и по Европи и убрзо је покосило 30 милиона питомих зечева у Италији. Ово обољење било је лоша вест за узгајиваче зечева у Европи, а у исто време добра вест за аустралијске фармере, јер је за прва два месеца од њега угинуло 10 милиона зечева. Изгледа да овај вирус делује само на зечеве, који угину 30 до 40 сати након инфекције, без видљивих знакова патње. До 2003, њихов број у сувим областима Аустралије смањен је за барем 85 посто.

У једном националном парку у држави Јужна Аустралија, број орхидеја се за мање од пет година повећао осмоструко јер више није било зечева да им једу лишће. Часопис Ecos извештава да је у другим деловима те државе дошло до „знатног обнављања жбунова... у областима где је владала болест“. У неким подручјима је након истребљења зечева опао и број увезених грабљивица, као што су лисице и дивље мачке. Еколози и фармери су задовољни ефикасношћу  овог новог оружја, пошто су зечеви аустралијску економију годишње коштали чак 350 милиона евра. Међутим, тек ће се видети да ли ће зечеви постати отпорни и на овај вирус.

Од сјајног витеза до ружне крастаче

Иако су научници можда победили у борби против дивљих зечева, изгледа да сада имају још већи проблем у виду новог освајача — џиновске (тршчане) краставе жабе. Попут зеца, ни овај напасник се није ушуњао на континент, већ је намерно увезен. Зашто?

Почетком 20. века, две врсте тршчаног жишка угрожавале су опстанак индустрије шећерне трске у Аустралији, која тренутно остварује годишњи приход од 1,2 милијарде евра. Године 1935. владало је мишљење да ће жаба Bufo marinus, то јест џиновска крастача, водоземац величине песнице са репутацијом да тамани бубе, спасти одгајиваче шећерне трске. Упркос упозорењима неких научника, крастача је увезена из Јужне Америке преко Хаваја и пуштена у поља шећерне трске у Квинсленду.

Међутим, она није ни погледала тршчаног жишка и постала је одметник. Ове жабе су отровне у свим стадијумима, од јаја до одраслих јединки. Како се развијају из пуноглаваца у крастаче, испод коже им расту посебне жлезде које, када се крастача узнемири, луче веома отровну беличасту слуз. Џиновске крастаче су познате по томе што убијају гуштере, змије, дивље псе, па чак и крокодиле који су довољно глупави да их прогутају. Брзо се размножавају и тренутно их има у кругу од 900 километара од места где су првобитно пуштене. Пропорционално их има чак 10 пута више него у Венецуели, њиховој постојбини. Попут библијске пошасти, оне преплављују поља, улазе у домове и завлаче се у ве-це шоље. Освајајући 30 километара годишње, сада су стигле до подручја које би могло да се опише као рај за крастаче — Национални парк Какаду у оквиру Северне територије, који се налази на листи Светске културне и природне баштине. Аустралијска влада троши на милионе евра за финансирање истраживања у циљу заустављања најезде крастача, али још није пронађено ефикасно решење. Битка још траје, али за сада крастаче побеђују.

Шта је узрок проблема?

Када екосистем није нарушен, број живих бића контролише се природним путем. Међутим, када се преместе из природног окружења, наизглед безопасна створења могу се размножити тако брзо да проузрокују катастрофу.

Први европски досељеници у Аустралији нису имали у виду огромну штету коју ће изазвати увезене биљке и животиње. Истина, многе од њих су се показале корисним. Аустралијанци сада чак потпуно зависе од неких увезених биљака и животиња попут оваца, говеда, жита, пиринча и тако даље. Ипак, зечеви и џиновске крастаче служе као отрежњавајући подсетници да је опрез преко потребан када људи одлучују да ли да се умешају у задивљујуће сложени екосистем наше планете.

[Фуснота]

[Слика на 26. страни]

Херој је постао одметник — инвазија џиновске крастаче се наставља

[Извор]

U.S. Geological Survey/photo by Hardin Waddle

[Слика на 26. страни]

Жедни освајачи на појилу на острву Ворданг, у заливу Спенсер, Јужна Аустралија

[Извор]

By courtesy of the CSIRO

[Извори слика на 25. страни]

Зечеви: Department of Agriculture, Western Australia; крастача: David Hancock/© SkyScans