Срећна што могу да учиним више

ИСПРИЧАЛА КЛЕР ВЕВИ

ОСТРВО Мадагаскар, које је око 400 километара удаљено од источноафричке земље Мозамбик, претежно је планинско подручје прекривено густим кишним шумама. Родила сам се у источном делу острва, у малом селу Бетуку II. Када сам имала 15 година, преселила сам се ради даљег школовања у приобални град Махенуру. Било је то 1987.

Тамо сам живела са својим старијим братом Селестином, који је почео да проучава Библију с Јеховиним сведоцима. Две године касније постала сам Сведок. Била сам одлучна да што потпуније служим Јехови Богу.

Напрезањем до циљева

Један од првих циљева био ми је да помогнем својој породици која је живела у Бетукуу II. Стално сам у молитви говорила Јехови о својој жељи. Али, могла сам да идем кући само током школских распуста. Било је то напорно путовање од неких 100 километара. Првих 40 километара могла сам користити превоз, али осталих 60 морала сам да препешачим уском планинском стазом.

Прелазила сам преко многих стрмих брда, а неки делови неравне стазе толико су уски да човек једва може да прође. Ако бих кренула рано ујутру и пешачила до сумрака, обично бих успевала да пређем око 40 километара. Носила бих више од 15 килограма ствари — нешто на глави, нешто на леђима, а остатак у рукама. Углавном сам носила библијску литературу коју сам давала рођацима и другим заинтересованим особама. Тако сам добила надимак „она која носи пуно пртљага“.

Упркос мом одушевљењу, породица у почетку није желела да слуша о мојој новопронађеној вери. Ипак, убрзо су променили став и постављали су толико много питања да смо понекад одлазили на спавање тек у два ујутро.

Незаборавна посета

Крајем 1990, дошла сам кући на распуст. Био је 24. децембар и породица је била срећна,  мислећи да желим да прославим Божић с њима. Када сам им објаснила зашто им се нећу придружити у божићним прославама, њихова радост се претворила у разочарање. Било им је непријатно јер су морали све да објашњавају другима, будући да су сви у селу били веома блиски. Осетила сам потребу да преузмем иницијативу и сама објасним своја нова веровања. Али како?

Осећала сам се несигурно, поготово зато што сам била тако млада. Питала сам се да ли би било на месту да причам о својој вери када се наредног дана цело село буде окупило у цркви. Дуго и усрдно сам се молила Јехови и тражила његово вођство. Затим сам свог старијег брата Пола, који је био учитељ веронауке у цркви, питала: „Да ли би било у реду да сутра у цркви објасним присутнима зашто не славим Божић?“ Разговарао је о томе са другима и они су се сложили.

Следећег дана, када се служба завршила, позвали су ме у цркву. Још једном сам се помолила Јехови и понела са собом нешто библијске литературе. Након уводних речи, захвалила сам свима што су ми помогли да развијем дубоко поштовање према Библији. Објаснила сам да сам након пресељења у град наставила да је проучавам. Рекла сам да сам открила многе библијске истине за које претходно нисам знала.

Искористила сам прилику да објасним библијску наду у вечни живот на рајској земљи (Псалам 37:29; Откривење 21:3, 4), разлог због чега ће неки верни људи бити узети са земље на небо (Јован 14:2, 3; Откривење 5:9, 10; 14:1, 3), као и библијско учење да мртви нису ничега свесни и да се налазе у стању које је слично сну, па да према томе не могу патити (Проповедник 9:5, 10; Јован 11:11-14, 38-44). Такође сам указала да први хришћани нису славили Божић и да је та прослава паганског порекла.

После мог излагања, многи су рекли да је оно што сам испричала истина. Неки су чак постављали додатна питања. Показала сам им публикације које сам донела и објаснила им да су то помоћна средства за проучавање Библије која су издали Јеховини сведоци. Рекла сам да ћу радо помоћи свакоме ко жели да проучава Библију. Многи су узели литературу.

Изненађујуће откриће

Једна жена коју сам тада видела први пут у животу, пришла ми је и рекла: „Моја сестра, која живи у једном другом селу, припада истој религији као и ти.“ Изненађена, упитала сам: „Где она живи?“

„У Андренумафени“, одговорила је. То село је око 30 километара удаљено од мог.

Рекла сам јој да њена сестра вероватно припада некој другој религији, пошто се сви Сведоци из околине међусобно познају. Међутим, она је упорно тврдила да њена сестра верује у исто оно о чему сам ја говорила у цркви. Замолила сам је да ми да њено име и адресу. Желела сам да одмах одем тамо. Ипак, мајка ме је наговорила да сачекам дан-два, пошто је то био напоран пут, који сам опет морала прећи пешке. Два дана касније мој брат Чарлс и ја кренули смо у Андренумафену.

Чим смо стигли, питали смо мештане: „Има ли овде Јеховиних сведока?“  Разочарала сам се када су нам рекли: „Овде постоје само католичка, пентекостална и независна црква.“

Али, једна жена је рекла: „Ако тражите Јеховине сведоке, вероватно вам требају Марселин и њена породица.“ Управо тако је она жена с којом сам разговарала рекла да јој се зове сестра!

Неко је отишао по Марселин. Убрзо је дошла, али изгледала је помало уплашено. Цело село се окупило, јер су мислили да смо неки службеници који су хтели да је испитују. Касније сам сазнала да су она и њена породица имали проблеме у селу због тога што су упражњавали ’неисправну религију‘.

Марселин нас је повела у страну, даље од мноштва, како бисмо могли да разговарамо. Када сам је питала да ли је Јеховин сведок, она је потврдила. Онда је донела књигу Истина која води до вечног живота, коју су Јеховини сведоци некада користили као помоћно средство за проучавање Библије, као и нека ранија издања Куле стражаре. Сва су била стара и похабана. „Који часопис сте проучавали прошле недеље?“, питала сам.

„Само ове имамо“, одговорила је, „тако да их проучавамо увек изнова.“ Тек тада сам јој рекла да сам и ја Сведок. Како је само била срећна! Када сам изразила жељу да упознам онога ко је водио састанке, објаснила је да он живи у другом селу, још удаљенијем од овог.

Још једно дивно откриће

Сутрадан смо Марселин и ја кренуле да посетимо тог човека. Био је пријатно изненађен нашим доласком. Испоставило се да је он дошао из Томасине, приобалног града преко 200 километара североисточно. Неколико година раније изненада је изгубио посао тако да је с породицом морао да се врати овде. По повратку, почео је да проповеда и да води библијске студије, као и да организује састанке.

Тај Сведок и његова породица су се одушевили када су видели неколико последњих издања Куле стражаре које сам донела. Показала сам им и књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи, коју смо тада користили као главно помоћно средство за проучавање Библије.  Био је то први пут да су је видели. Наредне недеље сам поново дошла у Андренумафену како бих присуствовала њиховом састанку. Подстакла сам их да ступе у контакт с Бетелом у главном граду Антананаривоу, пошто се није знало за ту малу групу.

Почев од јануара 1991, из Махенуруа сам у Андренумафену ишла скоро сваког месеца и носила им нова издања Куле стражаре и друге публикације. Био је то пут од неких 130 километара у једном смеру, од чега сам око 80 километара пешачила уз и низ стрма, кршевита брда, кроз густе шуме, а када је падала киша, упадала сам у дубоко, клизаво блато.

Како се повећавао број оних којима су били потребни часописи, као и друга литература, мој пртљаг је постајао све тежи. Ипак, по повратку са сваког путовања, осећање великог задовољства и среће било је више него довољна награда за уложени труд и упалу мишића. Одушевљење тих особа новим публикацијама и њихова позитивна реакција на библијске истине причињавали су ми велико задовољство!

Пуновремена служба

Првог септембра 1992, наименована сам за пионира, како Сведоци називају своје пуновремене слуге. Проповедала сам у Махенуруу, али сам путем писама одржавала контакт с рођацима у Бетукуу II. С временом, започели смо студиј на тај начин. Питали су ме да ли бих се вратила у село да им помогнем. Била сам спремна да то учиним, али сам најпре хтела да будем сигурна да заиста желе да проучавају Библију и духовно напредују. Зато сам још неко време наставила с пионирском службом у Махенуруу.

Крајем 1993, имала сам предност да у Антананаривоу присуствујем двонедељној школи за пионире. Затим сам позвана да будем специјални пионир, што значи да сам могла добити доделу у било ком делу земље. Оклевала сам да прихватим тај позив пошто сам желела да помогнем рођацима, који су живели далеко од најближе скупштине. Зато сам наставила да служим као пионир у Махенуруу.

Касније, када је у посети био путујући надгледник, питала сам га да ли да се вратим да помогнем рођацима. Тада је већ постојала скупштина у Андренумафени и он је предложио да одем тамо како бих била у тој скупштини и проповедала на подручју Бетукуа II. Од 1. септембра 1994, то је била моја нова додела. Истог месеца, мој брат Пол, који је био учитељ веронауке, присуствовао је обласном конгресу. Убрзо је у Андренумафени било 30 објавитеља, а недељом је на састанак долазило у просеку 65 особа.

Пешачење се наставља

Кратко након што сам се вратила у Бетуку II, четворо моје рођене браће и сестара почели су да учествују у делу проповедања, а затим су се и крстили. Након пресељења, редовно сам ишла у Анусибе Аналу по литературу и часописе. То је значило да сам имала да пешачим око 50 километара у једном смеру. Иако је то било исцрпљујуће путовање, радост коју сам осећала посматрајући духовни напредак у тој области чинила је све вредним труда.

Данас у Бетукуу II постоји напредна скупштина и на састанку недељом у просеку буде 45 особа. Сви моји ближи рођаци сада су Сведоци и већина је у општој пионирској служби. Један од млађе браће је специјални пионир. Првог новембра 2001. и ја сам постала специјални пионир и добила сам доделу у селу Антанамбау-Манампуци. Бетуку II сам напустила радосна.

Када сам 1987. почела да учим о библијским истинама, на Мадагаскару је било мање од 3 000 Сведока. Сада нас има преко 14 000. Попут многих, захвална сам што сам имала предност да учиним више у помагању другима. Захвална сам Јехови што је благословио труд који сам уложила.

[Слике на 24. и 25. страни]

Често сам пешачила 60 километара до родног села носећи више од 15 килограма литературе

[Слика на 25. страни]

Мој старији брат Пол

[Слика на 26. страни]

Мој брат Чарлс

[Слика на 26. страни]

Са неким члановима породице. Сви на фотографији сада су Јеховини сведоци