Венеција — „град на води“

ПОКРЕНИ

Венеција — „град на води“

Од дописника Пробудите се! из Италије

„Величанственог ли града на води. Његове широке и уске улице походи море, док се уз његове мраморне палате привија слано морско растиње“ (Самјуел Роџерс, енглески песник, 1822).

ОВАЈ ’величанствени град‘ је Венеција. Као некадашњи главни град велике републике, Венеција се могла похвалити вишевековном доминацијом великим подручјима на копну и превлашћу над морем. Како је и зашто овај град подигнут „на води“? На чему се заснивала његова слава? Како је дошла свом крају и шта је преостало од пређашњег сјаја Венеције?

Неприступачан терен

Венеција, смештена усред лагуне на северозападном делу Јадранског мора, простире се на 118 острва. Реке које се у близини уливају у море доносе пуно муља у плитке приобалне воде. Игра струја и плиме и осеке формирала је ланац пешчаних спрудова затварајући мирну лагуну дугу око 51 и широку чак 14 километара. Три уска излаза на море омогућавају надирање и до метар високе плиме, као и одвијање поморског саобраћаја. Један извор наводи: „Вековима је лагуна била задња станица за густ трговачки саобраћај који се одвијао Јадранским морем и низ реке и путеве из правца средње и северне Европе.“

Изучаваоци су закључили да је град настао негде између петог и седмог века н. е., када су варвари почели да навиру са севера, спаљујући и пљачкајући све пред собом. Људи су бежали пред њима и многи су уточиште пронашли на не баш приступачним, али безбедним острвима лагуне.

Древни документи указују на то да су прве грађевине овде подигнуте на темељима од дрвених стубова забијених у блато и повезаних танким гранама и трском. Касније су становници Венеције градили куће од камена на темељу сачињеном од хиљада дрвених стубова. У међувремену, група острва Риалто, која је касније постала центар града, често је била плављена и није представљала довољно стабилно, а ни довољно велико тло за осетан прилив досељеника. Требало је повећати површину острва примитивним системима исушивања земљишта. Тако су ископани канали за бродове и острво је ојачано како би могло да поднесе тежину грађевина које ће се изградити. Канали са мостовима који омогућавају пешацима да прелазе с једног острва на друго, постали су улице.

Настанак и успон републике

Након пада Западног римског царства, острва лагуне су потпала под утицај Византијског царства, чији је главни град био Константинопољ, сада Истанбул. Међутим, заједнице у лагуни су се побуниле и стекле независност. Тако се Венеција нашла у ситуацији која је описана као необичан „положај [једног] малог независног... војводства, територијално изолованог између два велика царства“, Франачког и Византијског. Тај необичан положај омогућио је да се град развије и постане велики „трговачки посредник“.

У вековима који су уследили, Венеција је показала своју војну снагу у рату с великим силама Средоземља, међу којима су били и Сарацени, Нормани и Византинци. Венеција је из свих тих окршаја изашла као најјача, али тек пошто је помогла да 1204. у четвртом крсташком рату буде уништен њен најљући ривал Константинопољ. Она је већ имала развијено тржиште на приобаљу Црног и Егејског мора, као и у Грчкој, Константинопољу, Сирији, Палестини и на Кипру и Криту. Зато је искористила пад Византијског царства да велики део дотадашњег тржишта претвори у колоније.

„Господарица Средоземља“

Још у 12. веку, из огромног бродоградилишта у Венецији сваких неколико сати излазила је по једна потпуно опремљена галија. Производили су се стакло и скупоцени материјали — чипка, брокат, дамаст и сомот. Локални и страни трговци донели су са запада оружје, коње, ћилибар, крзно, дрвну грађу, вуну, мед, восак и робове. Из исламских средоземних земаља увезени су злато, сребро, свила, зачини, памук, боје за тканину, слоновача, парфеми и много чега другог. Градске власти су пажљиво опорезивале сву робу која је долазила на њихово тржиште или се извозила.

Украшена делима чувених архитекти и уметника, као што су Паладио, Тицијан и Тинторето, Венеција је описана као la serenissima — „најсветлија“, то јест „величанствена“. Зато се с правом могло рећи да је она „господарица Средоземља... најбогатији и најнапреднији трговачки центар цивилизованог света“. Тако је то било вековима. Њена моћ почела је да слаби тек у 16. веку, када су главни трговачки путеви били усмерени преко Атлантика до Новог света.

Колоније Венеције, расуте по Средоземљу, никада нису биле географски а ни друштвено повезане, нити су биле уједињене под једном владавином. Зато је њихов губитак био неизбежан. Околне силе су Венецији отимале један по један посед, све док коначно Наполеон I није освојио сам град и предао га Аустрији. Године 1866, Венеција је постала део Италије.

Нестваран град

За многе, обилазак Венеције је попут повратка у прошлост двеста или триста година. Овде влада посебна атмосфера.

Једна одлика града је мир. Пешачка зона у уским уличицама углавном је одвојена од воденог саобраћаја, док се на неким местима протеже дуж канала или га опкорачује карактеристичним лучним каменим мостовима. Једина моторна возила су чамци, пошто су улице „поплочане“ водом. Град је невероватно сликовит. Трг св. Марка са базиликом, звоник и предивни докови, где се зелена лагуна купа у сунцу, веома су инспиративни за уметнике.

Препуне баште кафића на главном тргу привлаче како туристе тако и мештане. Овде можете уживати у пићу или сладоледу док слушате музику малих оркестара класичне музике. Док седите посматрајући пролазнике и дивите се изврсној архитектури која вас окружује, без иједног аутомобила на видику, може вам се заиста учинити да сте се вратили у прошлост.

Онима који се интересују за уметничке вредности, овај град заиста има шта да понуди. У његовим бројним палатама, музејима и црквама налазе се слике многих познатих уметника. Али, неки посетиоци се једноставно задовољавају тиме да шетају уским улицама и посматрају необичне призоре. Мноштво продавница туристима нуди производе по којима је град чувен — чипку и везене ствари са острва Бурано и изврстан кристал и стаклене предмете са острва Мурано. Возећи се вапоретом, то јест моторним чамцем, што представља посебан доживљај, можете брзо стићи до ових острва и видети како ти производи настају.

Монументалне палате са луковима у облику шиљка сведоче о давнашњем утицају оријенталне културе. Чувени мост Риалто на Великом каналу, главном градском путу, и сјајне црне гондоле које нечујно клизе испод њега привлаче пажњу посетилаца.

Борба за опстанак не престаје

Два века након пада „величанствене републике“, Венеција се још увек бори за опстанак, али у једној другачијој бици. Због превисоких цена некретнина, мањка посла и мало модерних објеката, број становника у историјском центру града је са 175 000, колико је износио 1951, до 2003. године опао на свега 64 000. Сложени друштвени и економски проблеми захтевају решење. Између осталог, поставља се питање како ће се и да ли ће се уопште оронули град моћи обновити.

Током 1920-их, подигнута је нова индустријска зона на копну у нади да ће поспешити локалну економију. Кроз лагуну је прокопан дубок канал како би танкери могли да дођу до рафинерија. Развој индустрије је допринео отварању нових радних места, али се такође сматра одговорним за загађење и настанак опасних високих плима acqua alta (висока вода), које све чешће и чешће плаве велики део историјских знаменитости града.

Добро је познато да је деликатан природни механизам који чине животна средина лагуне и кретање њених вода, пресудан за опстанак града. Још 1324, Венецијанци су се латили колосалног инжењеријског подухвата да скрену реке које су претиле да загуше лагуну муљем. У 18. веку, направили су насипе како би зауставили Јадран у његовим освајачким походима на лагуну.

Изгледа да је сада ситуација тежа него икада. Иако се гаји нада да је коначно решен проблем спуштања тла, до чега је дошло услед коришћења подземних вода у индустрији, ниво мора у целом свету наставља да расте. Осим тога, подручје лагуне је смањено исушивањем тла и равнотежа је нарушена. Високи водостај је дуго представљао претњу, али никада као сада. На почетку 20. века, Трг св. Марка је био плављен пет до седам пута годишње. Век касније, само током 2000. године, то се десило 80 пута.

Изузетно историјско и уметничко наслеђе Венеције, као и проблеми с којима се она суочава, привлаче међународну пажњу. Доносе се посебни закони с циљем да се град заштити од високог водостаја и да се животна средина сачува, а да се при том не угрози функционисање његове луке и свакодневни живот становника. Међутим, још увек није пронађено најбоље решење.

Око канала су подигнути већи насипи, нека подручја су добро поплочана како вода не би избијала на површину, а више нема проблема ни са одводним каналима када дође acqua alta. Најспорнија је градња система покретних баријера дуж улаза у лагуну, које би се подизале приликом високог водостаја.

То је заиста веома обухватан посао. ’Величанствени град на води‘ сведочи о сјајној прошлости, али као што су многи писци запазили, постоји опасност да буде претворен у „музеј у ком се посетиоци неће обазирати на потребе његових становника или ће их чак истерати“. Венеција је дуго водила борбу с проблематичним природним окружењем, али сада би „одбрана града од вода била узалудна осим ако не би била пропраћена друштвеном и економском обновом града и насељавањем, што би довело до његовог процвата и оживљавања“.

[Мапа на 16. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Венеција

[Слика на 16. страни]

Мост Риалто на Великом каналу

[Слика на странама 16, 17]

Сан Ђорђо Мађоре

[Слика на 17. страни]

Санта Марија дела Салуте

[Слика на 18. страни]

Ресторани на Великом каналу

[Слика на 19. страни]

Поплављен Трг св. Марка

[Извор]

Lepetit Christophe/ GAMMA

[Извори слика на 16. страни]

ПРОБУДИТЕ СЕ!