Капоера — плес, спорт или борилачка вештина?

Од дописника Пробудите се! из Бразила

„Равнотежа и гипкост акробатике, грациозност и снага плеса, брзина и вештина борбе, и ритам музике.“

ТАКО је један писац описао суштину бразилске вештине која се зове капоера. Према једном аутору, капоера је постала „прави глобални феномен“.

Кореограф и истраживач Едвард Лунда назива је „јединственим спојем плеса, борилачке вештине, игре и ритуала“. The New Encyclopædia Britannica користи израз „народна игра“. Како се капоера изводи? Играчи и гледаоци формирају круг, унутар ког „два човека окренута један према другом, уз пратњу беримбоа (једне врсте жичаног инструмента), симулирају задавање и блокирање удараца, баш као у правој борби“.

Око порекла капоере води се поприлична расправа. Ипак, многи истраживачи сматрају да она потиче од афричких племенских плесова и ритуала. У Бразил је очигледно доспела у ери трговине робљем. Деценијама су тај плес изводили робови — упркос настојањима робовласника да угуше афричку културу.

Један бразилски писац пише да након укидања ропства у Бразилу 1888, за „ослобођене робове није било места у постојећем друштвено-економском систему“. Због тога су многи бивши робови постали чланови банди, примењујући вештину капоере у жестоким уличним тучама. Наоружане ножевима и палицама, те банде су људима утеривале страх у кости.

Часопис Planet Capoeira потврђује да се на улици изводила „опасна врста“ овог плеса. Он објашњава: „Учитељи капоере избацили су све грациозне покрете који нису били примењиви у правој борби. Примера ради, ударци ногом били су нижи и усмерени ка телу уместо ка глави. Руке су се користиле за различите варке и ударце у тело, а прстима се изводио напад у пределу очију противника. Није било музичке пратње, премета преко главе нити акробација, осим оних које су биле корисне за борбу.“ Због свега овога, не изненађује што је 1890. капоера била забрањена у целој земљи. Онима који су кршили забрану следила је затворска казна, затим до 30 удараца бичем, па чак и депортација.

Мануел дос Реис Машадо, међу поклоницима капоере познат као Местре Бибма, отворио је 1930-их школу те вештине. Наравно, то није смео да обелодани, пошто је капоера још увек била законом забрањена. Године 1937, након одобрења бразилског председника Жетулиа Варгаса, капоера је добила статус националног бразилског спорта. Процењује се да се данас два и по милиона Бразилаца бави овом вештином, која се може научити у многим јавним институцијама, као што су школе, универзитети и војне академије.

 Народна игра или борилачка вештина?

Премда капоера по неким покретима подсећа на плес, многи је и даље сматрају борилачком вештином. Аугусто, који ју је научио од свог оца, уверен је да „она подстиче на насиље и крши начела мира и љубави, без обзира на то што личи на плес“. Он запажа: „У тренутку беса, применом капоере лако можете повредити некога.“ Чак и када извођачи настоје да избегну физички контакт, један покрет у погрешном тренутку може довести до озбиљних повреда.

Осим тога, многи сматрају да капоера има снажан религиозни призвук. Педро Мораис Триндаде, учитељ капоере из бразилске државе Баија, описује је као „спој тела и духа“, и додаје: „Ако на капоеру гледате само као на спорт, умањујете њену историјску вредност и принципе на којима се заснива.“ Едмилсон, из Нитероја у држави Рио де Жанеиро, који се капоером бавио осам година, запажа: „Неке чуле [песме] и ритуали који се изводе уз капоеру очигледно су повезани са спиритизмом.“

Након пажљивог испитивања библијских начела, Едмилсон и Аугусто, споменут раније, престали су да се баве капоером. Ту одлуку су донели јер сматрају да је њихово духовно и физичко здравље сувише драгоцено да би га изложили ризику. Иако су некада уживали у заразном ритму и грациозним покретима капоере, они су установили да се она не може ускладити с Библијом, која људе подстиче да се ’више не уче боју‘ (Исаија 2:4).

[Слика на 23. страни]

Капоера се изводи уз пратњу „беримбоа“ и „атабака“, традиционалних бразилских музичких инструмената