Сакупљање кишнице — некад и сад

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИНДИЈЕ

ВЕЋ хиљадама година, вода увек изнова пролази исти природни кружни ток — она испарава с копна и из мора, сакупља се у виду облака и затим враћа на тло путем падавина. Овај користан процес обезбеђује обиље воде за све људе на земљи. Зашто онда човечанство муче огромни проблеми повезани с недостатком воде? Постоје ли нека практична решења? Да бисмо добили одговор на то питање, осмотримо ситуацију с водом у Индији.

 Ова земља која има више од милијарду становника налази се на критичној граници када су у питању залихе воде. Одакле Индија добија воду? Један део потиче с далеког севера, са Хималаја, од снегова и глечера који се у пролеће топе, снабдевајући реке водом. Али већи део индијског потконтинента зависи од монсунских киша, које једном годишње натапају исушену земљу, пуне бунаре и језера, као и корита моћних река које теку широм земље. Монсунске кише у Индији су ћудљиве — описују их као ’једну од најзагонетнијих појава која људима задаје највише главобоље јер измиче свим прорачунима. Њихов долазак је веома тешко предвидети, упркос свим модерним технолошким достигнућима, од сателита до моћних суперкомпјутера‘.

Сезона монсуна углавном траје три до четири месеца, али током тог периода киша не пада равномерно — већи део падавина излива се у кратким интервалима у виду снажних пљускова. Услед тога, у вештачким језерима ниво воде прелази дозвољену границу. Реке се изливају плавећи поља и домове. Пошто су шуме проређене због ширења индустрије и градских насеља, на многим подручјима нема довољно дрвећа чије би корење упило драгоцену влагу и омогућило да падавине постепено натапају тло. Услед тога, бујице спирају површински слој тла, које постаје огољено. У језерима и барама се таложи муљ, због чега постају плићи и могу да задрже мање воде. На тај начин се практично изгуби велики део драгоцене кишнице.

Сезона монсуна се затим завршава. У наредних годину дана биће сунчано, с месецима неподношљиве врућине! Због тога земља брзо остаје без влаге, а поља постају сасушена и испуцала. Узавреле речне бујице претварају се у слабашне потоке који теку кроз пространа речна корита пуна песка. Водопади нестају. Приликом копања бунара иде се све дубље и дубље како би се дошло до подземног водоносног слоја, а горња граница подземне воде опада. Када су падавине оскудне, наступа суша, жетва је слаба, стока умире а људи са села одлазе у градове, још више отежавајући проблеме с водом који постоје у градским срединама.

Али није увек било тако. Житељи древне Индије увидели су да је најбоље да се не ослањају само на реке и језера који могу пресушити након што прођу монсунске кише. Развили су вештину сакупљања кишнице, користећи је за најважније потребе и складиштећи је за период кад кише престану.

Потреба за сакупљањем кишнице данас

С обзиром на то да живимо у време напредне технологије, када се граде огромне бране, вештачка језера и канали за наводњавање — којих у Индији има много — могло би се помислити да скоро нико неће бити заинтересован за древне методе сакупљања кишнице. Осим тога, већина њих је пала у заборав откако људи могу добити воду на сеоским чесмама или у својим домовима. Па ипак, интересовање за те методе није безразложно. Огромни пројекти везани за рационално коришћење водених богатстава током протеклих 50 година нису успели да удовоље све већим потребама становништва, нити да следе брзу промену из једног скоро потпуно земљорадничког у  индустријализовано друштво. Постојеће залихе воде нису довољне да се иде у корак с растућим потребама.

Сада еколози и власти сматрају да треба подстаћи људе да се лично укључе у акцију рационалног коришћења воде. Сви су подстакнути да сакупљају кишницу — у домовима, фабрикама, школама и на свим местима где је корисно направити мање залихе воде. У ствари, у многим индијским градовима и државама законом је прописано да нове зграде морају имати објекте за сакупљање кишнице!

Милиони литара кише падну на подручја где се она не искористи, већ једноставно испари или отече у море. У стварање залиха кишнице, које се темељи на принципу сакупљања воде тамо где пада, укључени су сви. За разлику од воде из вештачких језера и канала, која се плаћа и стога представља велики издатак за сиромашне, ова вода је бесплатна!

Преузимање вођства

У жељи да допринесу решењу проблема, многи Индијци су се укључили у акцију очувања водених богатстава. Неки од њих су добили међународна признања и награде. Примера ради, Раџендра Синг је 2001. године добио престижну Магсајсај награду за допринос развоју друштва. Да би остварио свој циљ, он је основао једну невладину организацију и преко ње је успео да оживи скоро потпуно замрлу реку Аравари у држави Раџастан. То је био прави благослов за то подручје на ком живи 8 посто становника Индије са залихама воде од само 1 посто. Током 15 година, Синг и његови сарадници садили су дрвеће и изградили 3 500 џохада, традиционалних резервоара за сакупљање воде, што је довело до процвата тамошњих сеоских подручја. И други се труде да допринесу очувању залиха воде и мада њихов рад није толико познат јавности, сазнање да имају удела у томе причињава им задовољство.

Индустријалци увиђају колико сакупљање кишнице доприноси бољем снабдевању водом у градовима. У једној фабрици у предграђу Бангалора, на југу Индије, постављен је једноставан, јефтин систем за сакупљање кишнице са кровова. Киша која се раније сливала на аутопут и тако била изгубљена, сада се усмерава у један резервоар капацитета 42 000 литара. Током сезоне монсуна, дневно се сакупи и прочисти 6 000 литара воде која се потом употребљава за прање судова и чишћење фабричке мензе. Стога се у ту сврху више не користи вода из градског водовода.

’То је само кап у мору‘, могли бисте рећи. Али замислите да у банци имате рачун на који се новац уплаћује једном годишње. Да бисте подмирили своје свакодневне потребе, морате да подижете новац са рачуна, али постепено ви почињете да узимате више него што се уплаћује. Једног дана бићете у минусу. Међутим, уколико неколико месеци годишње будете радили и добијали солидну плату, бићете у прилици да допуните свој рачун. Сада примените исто начело на очување залиха воде. Ако бисте ви, као и милиони других, радили на томе да допуните своју малу „уштеђевину“, то јест залихе воде, какав би био резултат? Извори су богатији, горња граница подземне воде расте, у подземном водоносном слоју има више воде. Уз то, имате залиху коју можете користити током сушног периода. Не заборавите да су залихе воде ограничене; кад она нестане, не можете је позајмити као што је то случај с новцем.

Трајно решење

Наша планета пружа обиље свега што је потребно њеним становницима. Међутим, човекова похлепа и кратковидост су током векова довеле до тога да милиони људи живе у изузетно тешким условима. Упркос труду искрених појединаца, очигледно је да људи немају моћ да у потпуности реше проблеме везане за животну средину. На срећу, Створитељ наше планете је обећао да ће ’уништити оне који уништавају земљу‘ и да ће обновити равнотежу кружног тока воде, како би ’по пустињи провреле воде и потоци по беспућу‘. Заиста, „светлосна варка постаће језеро, земља сасушена извор воде“. То ће заиста бити време освежења! (Откривење 11:18; Исаија 35:6, 7).

 [Оквир⁄Слике на 21. страни]

Оживљавање древних метода за сакупљање кишнице

ВОДА С КРОВА: Једноставан и јефтин метод. Кад киша пада, вода се слива низ благо искошене кровове, преко олука доспева у цеви кроз које тече до посебних металних буради. За пречишћавање кишнице користе се филтери направљени од жичане мреже, песка, шљунка и дрвеног угља. Вода се затим усмерава у резервоаре који се налазе испод или изнад земље. Резервоари се херметички затварају, како би се спречило да у њих продру ваздух, сунчева светлост и органске материје. Претходно се додаје стипса која спречава замућивање воде и средство које убија бактерије. Тако пречишћена вода може се користити за заливање башта, за испирање тоалета и прање одеће. Уз додатну обраду, може се користити и за пиће. Вишак воде се може усмерити у бунаре или дубоко под земљу, како би се подигао ниво подземних вода. Ово је метод који се у градским срединама најчешће користи.

НОЛЕ: Поток или речица преграђује се каменим зидовима како би се направиле бране. Дуж обала се сади дрвеће које баца сенку и смањује испаравање. У мале резервоаре убацују се лековите биљке које пречишћавају воду.

РЕЗЕРВОАРИ ЗА ФИЛТРИРАЊЕ, РАПАТИ: Мали резервоари за чување кишнице изграђени на песковитом или каменитом тлу. Један део воде се користи, док остатак отиче и доспева до водоносног слоја који утиче на ниво воде у бунарима.

БАНДАРЕ: Подземна спремишта чија је намена сакупљање изворске воде која се потом усмерава у градски водовод.

КАНАТИ: Вертикални ровови у брдовитим подручјима кроз које кишница доспева у подземне канале. Одатле, захваљујући природном паду, вода тече до удаљених бунара.

СПОЈЕНИ РЕЗЕРВОАРИ: Путем сливника, кишница се усмерава у међусобно повезане резервоаре. Када се они који се налазе на већој висини препуне, вода из њих отиче у већи број нижих резервоара.

[Извор]

UN/DPI Photo by Evan Schneider

[Извор слике на 19. страни]

UN/DPI Photo by Evan Schneider

[Извор слике на 20. страни]

Љубазношћу: S. Vishwanath, Rainwater Club, Bangalore, India