Савладао сам тешкоће у служби Богу

ИСПРИЧАО ИВАН МИКИТКОВ

„Ако останеш у нашем граду, ускоро ћеш поново доспети у затвор“, упозорио ме је службеник совјетског Комитета државне безбедности (КГБ). Већ сам провео 12 година на одслужењу затворске казне. Моји родитељи су били озбиљно болесни и била им је потребна моја помоћ. Шта да урадим?

РОЂЕН сам 1928. у селу Цаулу у Молдавији. Када ми је било годину дана, мој отац Александар, отпутовао је у град Јаши у Румунији где је упознао Истраживаче Библије, како су се тада звали Јеховини сведоци. Када се вратио у Цаул, причао је својој породици и комшијама о оном што је од њих сазнао. Убрзо је у Цаулу основана мала група Истраживача Библије.

Као најмлађи од четворо деце, заправо четири сина, од најранијег детињства био сам окружен људима који су ценили духовне ствари и тако ми пружали добар пример. С временом сам увидео да ће служење Јехови изазвати противљење других, и да неће бити нимало лако. У сећању су ми остале упечатљиве слике тога како је полиција више пута претраживала нашу кућу покушавајући да нађе скривену библијску литературу. Све то ме није застрашило. Из Библије сам сазнао да је и сам Божји Син, Исус Христ, био прогоњен, а такође и његови ученици. Током наших састанака често смо се подсећали на то да Исусови следбеници треба да очекују прогонство (Јован 15:20).

Ојачан да се суочим с прогонством

Скупштини у Цаулу је 1934, када сам имао само шест година, прочитано писмо у ком су биле описане патње које су подносила наша браћа у нацистичкој Немачкој. Били смо подстакнути да се молимо за њих. Премда сам тада био веома мали, никада нисам заборавио то писмо.

Четири године касније, суочио сам се са својим првим испитом беспрекорности. У школи, за време часа веронауке, православни свештеник је захтевао од мене да ставим крст око врата. Када сам то одбио, позвао је сву децу из разреда да покажу своје крстове које су носили као знак тога да су одани чланови цркве. Показујући на мене, свештеник их је питао: „Да ли у свом разреду желите неког као што је он? Нека подигну руке сви који то не желе.“

Пошто су се ђаци плашили свештеника, сви су подигли руке. „Видиш“, рекао је он, окренувши се према мени, “нико не жели да се дружи с тобом. Сместа да си напустио ову школу.“ Неколико дана касније, директор школе је дошао код нас кући. После разговора с мојим родитељима, питао ме је да ли желим и даље да идем у школу. Рекао сам му да желим. „Све док сам ја директор“, одговорио је, „ићи ћеш у школу и свештеник то неће моћи да спречи.“ Баш као што је и обећао, све док је он био директор, свештеник ми није правио проблеме.

 Прогонство се појачава

Године 1940, подручје на ком смо живели, које се тада звало Бесарабија, постало је део Совјетског Савеза. Сви који су били политички активни и утицајни у друштву депортовани су 13. и 14. јуна 1941. у Сибир. Јеховини сведоци нису били обухваћени овом депортацијом. Па ипак, од тада смо били обазривији приликом одржавања наших састанака, као и у служби проповедања.

Крајем јуна 1941, нацистичка Немачка извела је изненадни напад великих размера на Совјетски Савез, с којим је до тада била у савезништву. Убрзо потом, румунске снаге су се вратиле у Бесарабију. Тако смо поново доспели под власт Румуније.

У суседним местима, Сведоци који су одбили да служе у румунској војсци били су ухапшени и већина је осуђена на 20 година заробљеништва у радним логорима. Отац је био позван у полицију, где су га брутално претукли због тога што је Сведок. Ја сам такође био на силу одвођен из школе да бих присуствовао црквеној служби.

Године 1944, дошло је до преокрета тока Другог светског рата. У марту те године Совјети су за кратко време заузели северну Бесарабију. До августа су окупирали целу земљу. У то време сам имао око 16 година.

Ускоро су сви физички способни мушкарци из нашег села били регрутовани у совјетску војску. Али Сведоци су се и даље држали свог неутралног става. Зато су били осуђени на по десет година затвора. Капитулацијом Немачке, у мају 1945. завршен је Други светски рат у Европи. И поред тога, многи молдавски Сведоци остали су у затворима све до 1949. године.

Тешко послератно време

После завршетка рата 1945, Молдавију је погодила тешка суша. Упркос томе, совјетска влада је непрестано захтевала од сељака да као порез дају велики део својих производа. То је довело до ужасне глади. Све до 1947, често сам виђао лешеве по улицама Цаула. Мој брат Јефим је умро, а ја сам због глади неколико недеља био толико слаб да сам се једва кретао. Период глади је с временом прошао, тако да смо ми Сведоци који смо преживели наставили с нашом службом. Ја сам проповедао у нашем месту, а мој брат Василе, који је био седам година старији од мене, проповедао је у околним селима.

Пошто су Сведоци били све активнији у служби, власти су почеле помно да мотре на нас. Наше дело проповедања као и то што смо одбијали да учествујемо у политици и да идемо у војску, пало је у очи совјетским властима, те су почеле да претресају наше домове тражећи библијску литературу и да нас хапсе. Неки Сведоци из суседних скупштина депортовани су 1949. у Сибир. Због тога смо настојали да будемо опрезнији док смо обављали нашу службу.

Негде у то време, озбиљно сам се разболео и моје стање се све више погоршавало. Лекари су на крају рекли да имам туберкулозу која је захватила кости због чега ми је 1950. десна нога стављена у гипс.

Депортовани у Сибир

Док ми је нога још била у гипсу, моја породица и ја смо 1. априла 1951. ухапшени и заједно с другим Сведоцима депортовани у Сибир. a Пошто нисмо имали довољно времена да се спакујемо, успели смо да понесемо само нешто мало хране. То смо врло брзо потрошили.

На крају, након што смо око две недеље провели у возу, стигли смо у Асино, место у области Томск. Истерали су нас из вагона као стоку. Иако је било ужасно хладно, пријало нам је што смо могли удахнути свежег ваздуха. У мају, када се лед на рекама почео топити, пребачени смо бродом у Торбу, удаљену око 100 километара. Тамо се у сибирској тајги, то јест субарктичкој шуми налазило једно шумско газдинство, у ком смо почели с принудним радом. Било нам је речено да ћемо ту остати до краја живота.

Иако тежак рад у шумском газдинству није исто што и боравак у затвору, били смо под сталном присмотром. Наша породица је  спавала у једном вагону. Да бисмо се заштитили од предстојеће зиме, тог лета смо градили куће — биле су то једноставне земунице с једним делом изнад земље.

Због гипса на нози био сам поштеђен рада у шуми и додељено ми је да правим ексере. Захваљујући том послу могао сам да радим на тајном умножавању Куле стражаре и друге библијске литературе. На неки начин литература је редовно кријумчарена из западне Европе, која је била хиљадама километара далеко.

Ухапшен и затворен

Гипс ми је скинут 1953. У међувремену, иако сам се трудио да будем опрезан, КГБ је сазнао за моје активности повезане с духовним стварима, укључујући и умножавање библијске литературе. Због тога сам, заједно с још неким Сведоцима, био осуђен на 12 година затвора у логору. Међутим, током суђења, сви смо били у прилици да дамо одлично сведочанство о нашем Богу Јехови и његовој намери пуној љубави за човечанство.

На крају су нас послали стотине километара источније, у различите логоре близу Иркутска. Ти логори су били намењени за издржавање казне оних који су сматрани државним непријатељима Совјетског Савеза. Од 8. априла 1954. па до почетка 1960. био сам у 12 таквих радних логора. Након тога сам пребачен 3 000 километара на запад, у огроман мордовијски комплекс логора, који се налазио око 400 километара југоисточно од Москве. Тамо сам имао посебну прилику да будем заједно с верним Сведоцима из многих делова Совјетског Савеза.

Совјети су приметили да када се Сведоцима дозволи да се слободно друже с другим затвореницима, неки од њих такође постану Сведоци. Зато су у мордовијском комплексу, који се састојао од већег броја радних логора и протезао се око 30 километара у дужину, покушали да нас изолују од осталих затвореника. Преко 400 Сведока било је смештено заједно у један логор. Неколико километра даље, око 100 Сведокиња је било у другом логору.

Ја сам био прилично ангажован око помагања у организовању хришћанских састанака у нашем логору, као и око умножавања библијске литературе коју смо добијали тајним каналима. По свему судећи, управа логора је сазнала за то. Кратко после тога, у августу 1961, осуђен сам на годину дана затвора у озлоглашеном старом затвору Владимир, око 200 километра североисточно од Москве. У том затвору је до фебруара 1962. био и амерички пилот Франсис Гари Пауерс, чији је авион оборен 1. маја 1960. док је шпијунирао Русију.

Док сам био у овом затвору, добијао сам тек толико хране да ме одржава у животу. Успео сам да преживим то време гладовања, пошто сам још у младости научио шта значи глад, али било ми је тешко да издржим ужасно хладну зиму 1961/62. Цеви од грејања су попуцале, тако да је у мојој ћелији температура била прилично испод тачке смрзавања. Један доктор је приметио у каквом сам лошем стању и побринуо се да ме пребаце у мало бољу ћелију на неколико недеља док не прође тај најгори период зиме.

 Ојачан да издржим кушњу

Након више месеци проведених у заточеништву могу се појавити негативне мисли које човеку одузимају снагу. Затворске власти су се надале да ће се управо то и десити. Непрестано сам се молио Јехови и он ме је јачао својим духом, а такође су ми помагали библијски стихови о којима сам размишљао.

Током одслужења казне, лично сам се уверио у истинитост речи апостола Павла који је рекао да смо ’притиснути у сваком погледу, али не толико притешњени да не можемо да се помакнемо‘ и да смо ’збуњени, али нисмо у потпуности без излаза‘ (2. Коринћанима 4:8-10). То је нарочито био случај док сам боравио у затвору Владимир. После годину дана, враћен сам у логорски комплекс у Мордовији. Тамо сам одслужио своју 12-годишњу казну и изашао 8. априла 1966. Када сам био ослобођен, окарактерисали су ме као „непоправљивог“. За мене је то била званична потврда да сам остао веран Јехови.

Често ме питају како смо успевали да добијамо и умножавамо библијску литературу у совјетским логорима и затворима, упркос настојањима да нас спрече у томе. То је за многе остало тајна, као што је запазила једна жена из Летоније, која је четири године провела у женском логору Потма као политички затвореник. „Сведоци су на неки начин стално добијали прилично велике количине литературе“, написала је након свог ослобођења 1966. „Изгледало је као да су анђели ноћу летели изнад логора и бацали им литературу“, закључила је она. Заиста, само смо уз Божју помоћ могли обављати наше дело!

Период релативне слободе

Након што сам изашао из затвора, браћа која су предводила у делу проповедања замолила су ме да се преселим у западну Украјину, близу Молдавије, како бих помагао нашој молдавској браћи. Међутим, као бивши затвореник био сам под присмотром КГБ-а, тако да нисам могао много да учиним. Две године касније, због претње поновним затварањем, преселио сам се у совјетску републику Казахстан, где су власти ретко легитимисале грађане. Затим сам се 1969. поново вратио у Украјину како бих бринуо о родитељима који су били тешко болесни. Тамо ми је, у Артемивску, граду који се налазио северно од Доњецка, официр КГБ-а претио да ће ме поново послати у затвор, као што сам споменуо на почетку.

Испоставило се да је само хтео да ме застраши. Није било довољно доказа на основу којих би ме осудили. Био сам чврсто решен да наставим своју хришћанску службу, али КГБ би ми био за петама практично где год бих се налазио. Стога сам остао уз своје родитеље и наставио да бринем о њима. И отац и мајка су остали верни Јехови све до смрти. Отац је умро у новембру 1969, а мајка је живела све до фебруара 1976.

Када сам се вратио у Украјину било ми је 40 година. Док сам бринуо о родитељима, био сам у истој скупштини у којој је била и једна млада жена по имену Марија. Када су, попут моје породице, почетком априла 1951. она и њени родитељи изгнани из Молдавије у Сибир, имала је само осам година. Рекла је да јој се допада како певам. То је био почетак нашег пријатељства. Иако смо обоје били доста заузети службом проповедања, ипак смо успевали да издвајамо време како бисмо се добро упознали. На крају је 1970. године пристала да се уда за мене.

Убрзо је на свет дошла наша ћерка Лидија. Године 1983, када је она имала десет година, један бивши Сведок ме је издао КГБ-у. До тада сам скоро десет година служио као путујући надгледник широм источне Украјине. Они који су се противили нашем хришћанском делу скупили су људе који су лажно сведочили на суђењу, тако да сам осуђен на пет година затвора.

У затвору сам био изолован од других Сведока. Упркос томе, нико није могао да спречи моју комуникацију с Јеховом који ми је давао снагу. Осим тога, користио сам прилике да сведочим другим затвореницима. Након што сам одслужио четири године казне, ослобођен сам и поново сам био са својом супругом и ћерком које су остале верне Јехови.

 Повратак у Молдавију

Провели смо још једну годину у Украјини, а потом смо се за стално вратили у Молдавију, где је постојала потреба за зрелом и искусном браћом. У то време је руководство Совјетског Савеза дозвољавало већу слободу кретања. Године 1988, стигли смо у град Бељци, где је Марија живела пре него што је протерана, 37 година раније. У том другом по величини граду у Молдавији, 1988. било је око 375 Сведока, а сада их има преко 1 500! Иако смо живели у Молдавији, и даље сам служио као путујући надгледник у Украјини.

До марта 1991, када је наша организација законски призната у Совјетском Савезу, хиљаде људи је било разочарано због неуспеха комунизма. Многи су били збуњени и без праве наде за будућност. Након што је Молдавија стекла независност као суверена република, наше комшије, од којих су неки раније чак учествовали у прогонству Сведока, постали су и те како заинтересовани за библијску истину! После изгнанства 1951, у Молдавији је остало релативно мало Сведока, али сада их у овој малој земљи са око 4 200 000 становника има преко 18 000. Предивна искуства која смо доживели заиста су засенила сву патњу коју смо поднели у прошлости!

Због слабијег здравља морао сам средином 1990-их да прекинем да служим као путујући надгледник. Понекад се осећам обесхрабрено због свог здравља. Па ипак, увидео сам да Јехова зна шта нам је потребно да бисмо се духовно подигли. Он нам у право време пружа охрабрење које нам је потребно. Када бих имао прилику да поново бирам свој животни пут, изабрао бих исто. У ствари, волео бих да сам могао да будем још одважнији у служби и још активнији и енергичнији.

Сматрам да ме је Јехова благословио и да све његове слуге уживају у благословима, без обзира у каквим околностима се налазе. Имамо чврсту наду, живу веру и засигурање да ће нам Јехова ускоро, у новом свету, подарити савршено здравље.

[Фусноте]

[Слика на странама 20, 21]

Наш дом у изгнанству у Торби (Сибир, 1953). Отац и мајка (лево), мој брат Васил и његов син (десно)

[Слика на 21. страни]

У заробљеничком логору, 1955.

[Слика на 23. страни]

Марија (доле лево) са Сведокињама у Сибиру, када је имала око 20 година

[Слика на 23. страни]

Са нашом ћерком Лидијом

[Слика на 23. страни]

На дан нашег венчања, 1970.

[Слика на 23. страни]

Марија и ја данас