Одлучна да остварим свој циљ

ИСПРИЧАЛА МАРТА ЧАВЕЗ СЕРНА

Једног дана, када сам имала 16 година, онесвестила сам се док сам радила по кући. Када сам дошла себи, налазила сам се у кревету. Била сам сметена, имала сам јаку главобољу и неколико минута нисам ништа ни видела ни чула. Уплашила сам се. Шта ми се то дешава?

МОЈИ забринути родитељи одвели су ме код лекарке, која ми је преписала витамине. Рекла је да ми се то десило због недостатка сна. Неколико месеци касније, имала сам други, а затим и трећи напад. Консултовали смо се с другим лекаром, који је мислио да је проблем на нервној бази и преписао ми лекове за смирење.

Али, напади су постали све чешћи. Изгубила бих свест, пала и повредила се. Понекад бих се угризла за језик и уста. По доласку свести, имала сам ужасне главобоље и мучнину. Цело тело ме је болело и углавном нисам могла да се сетим шта се десило пре напада. Често ми је за опоравак требало дан или два лежања у кревету. Па ипак, веровала сам да је тај проблем само привремен и да ће убрзо све бити у реду.

Како је то утицало на моје циљеве

Док сам још била дете, моја породица је почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима. Поучавао нас је један брачни пар специјалних пионира, то јест пуновремених слугу који сваког месеца много сати проводе преносећи другима библијске истине. Видела сам да им њихова служба доноси радост. Када сам учитељици и друговима из разреда причала о библијским обећањима, и ја сам почела да осећам ту радост.

Недуго затим, многи чланови моје породице постали су Јеховини сведоци. Заиста сам уживала у проповедању добре вести! Када сам имала седам година, поставила сам циљ да и ја постанем специјални пионир. Велики корак у том правцу начинила сам са 16 година, када сам се крстила. Тада су напади почели да се јављају.

Пионирска служба

Упркос здравственим проблемима, осећала сам да бих могла да служим као пуновремени јеванђелизатор. Али пошто сам имала отприлике два напада недељно, неки из скупштине су мислили да не би требало да преузимам тако велику одговорност на себе. Била сам тужна и обесхрабрена. Међутим, касније је у нашу скупштину дошао један брачни пар који је служио у мексичкој подружници Јеховиних сведока. Сазнали су да желим да будем пионир и пуно су ме охрабрили. Уверили су ме да болест не мора да ме спречи да будем пионир.

Тако сам 1. септембра 1988. почела да служим као општи пионир у мом родном месту Сан Андрес Чијаутла. Сваког месеца сам проводила много сати у проповедању добре вести. Када сам због напада морала да останем код куће, писала сам писма о библијским темама и тако подстицала људе на мом подручју да проучавају Библију.

Дијагноза

У то време су моји родитељи издвојили велику суму новца да би ме одвели код једног неуролога. Тај лекар  је установио да имам епилепсију. Захваљујући лековима које сам тада почела да узимам, око четири године нисам имала нападе. У међувремену, похађала сам Школу пионирске службе. Било је то веома охрабрујуће и повећало је моју жељу да служим на подручју где постоји већа потреба за јеванђелизаторима.

Родитељи су знали колико сам желела да проширим службу. Пошто је моје стање било релативно стабилно, дозволили су ми да одем у Зитакуаро, у држави Мичоакан, неких 200 километара од куће. Дружење с другим пионирима на тој додели помогло ми је да стекнем још веће цењење за пуновремену службу.

Међутим, након две године у Зитакуару, напади су почели поново да се јављају. Разочарана и тужна, вратила сам се код родитеља јер ми је требала медицинска нега. Отишла сам код једног неуролога који је утврдио да ми лекови које сам узимала оштећују јетру. Почела сам да тражим алтернативе, пошто више нисмо могли да плаћамо прегледе специјалиста. Стање ми се све више погоршавало и морала сам да прекинем с пионирском службом. Након сваког напада, било ми је све горе. Али када сам читала Псалме и разговарала с Јеховом у молитви, осећала сам да ми он пружа утеху и снагу (Псалам 94:17-19).

Остварење циља

Током најгорег периода, имала сам два напада дневно. Онда је дошло до прекретнице. Један лекар ми је преписао другачију терапију за епилепсију, и од тада су напади били све ређи. Тако сам 1. септембра 1995. поново постала општи пионир. Здравље ми се стабилизовало, па сам након две године без иједног епилептичног напада предала молбу да служим као специјални пионир. То је значило да бих проводила још више времена у служби и да бих могла бити позвана где год се укаже потреба. Замислите како сам се осећала када сам добила наименовање! Остварила сам циљ који сам поставила још као дете.

Првог априла 2001, почела сам да служим на својој новој додели у једном малом планинском селу у држави Идалго. Сада служим у једном градићу у држави Гванахуато. Морам да водим рачуна о томе да редовно узимам лекове и да се довољно одмарам. Пазим и на исхрану, посебно што се тиче масти, кофеина и конзервиране хране. Такође се трудим да ме не обузму емоције као што су љутња или претерана забринутост. Премда је потребно да будем дисциплинована, то ми веома користи. Откако сам специјални пионир, имала сам само један напад.

Пошто нисам у браку и немам породичне одговорности, налазим велико задовољство у специјалној пионирској служби. Велику утеху ми доноси сазнање да ’Јехова није неправедан да заборави наше дело и љубав коју показујемо према његовом имену‘. Он нас заиста пуно воли јер не тражи од нас нешто што му не можемо дати! То ми помаже да будем реална, јер ако би ми се здравље погоршало и ако бих због тога морала опет да прекинем с пионирском службом, знам да ће Јехова и даље бити задовољан док год му служим целом душом (Јеврејима 6:10; Колошанима 3:23).

Нема сумње да ме јача то што свакодневно разговарам с другима о својој вери. То ми такође помаже да у мислима чврсто држим благослове које ће у будућности Бог излити на нас. Библија обећава да у новом свету неће бити болести, ’нити ће више бити туге, ни вике, ни боли. Пређашње ствари ће проћи‘ (Откривење 21:3, 4; Исаија 33:24; 2. Петрова 3:13).

[Слике на 26. страни]

Када сам имала око 7 година (горе); са око 16 година, кратко након крштења

[Слика на 27. страни]

Док проповедам с пријатељицом