Природне катастрофе и људски фактор

КАДА се један аутомобил добро одржава, он може да послужи као безбедно превозно средство. Али уколико се њиме неисправно рукује или се не одржава, то возило може представљати опасност. На неки начин, исто се може рећи за планету Земљу.

По мишљењу извесног броја научника, промене у Земљиној атмосфери и океанима које су последица људске активности претвориле су нашу планету у опасно место. Оне изазивају све чешће и све разорније природне катастрофе. Нико не може са сигурношћу рећи шта доноси будућност. „Налазимо се усред великог експеримента који не можемо да контролишемо, на јединој планети коју имамо“, писало је у уводном чланку о климатским променама који је објављен у часопису Science.

Да бисмо боље схватили како би људска активност могла утицати на учесталост и снагу природних катастрофа, потребно је да сазнамо нешто о природним појавама које их изазивају. На пример, шта проузрокује снажне олује као што су урагани?

Планетарни регулатори топлоте

Земљин климатски систем може се упоредити с машином која „прерађује“ и дистрибуише соларну енергију. Пошто тропска подручја  добијају највише сунчеве топлоте, долази до температурних разлика које изазивају кретање ваздушних маса у атмосфери. a Услед ротације Земље, маса влажног ваздуха која је у покрету ствара депресије, то јест подручја ниског атмосферског притиска. Те депресије се затим могу претворити у олује.

Ако посматрате правац кретања тропских олуја запазићете да се оне углавном крећу од екватора — на север или на југ — према хладнијим областима. На тај начин, олује служе и као огромни регулатори топлоте, помажући да се избегну климатски екстреми. Али, када температура у горњем слоју океана — који утиче на загревање климатске машине — пређе 27 степени Целзијуса, тропске олује могу добити довољно енергије да постану циклони, урагани или тајфуни — што су различити називи за суштински исту појаву.

С обзиром на број жртава, најгора природна катастрофа у историји САД догодила се 8. септембра 1900. године, када је снажан ураган изненада погодио острвски град Галвестон у Тексасу. Олујни таласи однели су између 6 000 и 8 000 живота у граду, плус 4 000 у околини и уништили су око 3 600 домова. У ствари, ниједна грађевина у Галвестону није остала читава.

Као што је споменуто у претходном чланку, у последње време било је више снажних олуја. Научници покушавају да установе да ли је то повезано са глобалним загревањем, услед ког би олујни системи могли добијати више енергије. Међутим, промене временских прилика могле би бити само један показатељ глобалног загревања. И друге потенцијално штетне последице постепено избијају на видело.

Подизање нивоа мора и нестајање шума

Према једном уводном чланку из часописа Science, „ниво мора у свету се током протеклог столећа повећао за 10 до 20 центиметара, и може се очекивати даљњи пораст“. У каквој би вези то могло бити са глобалним загревањем? Истраживачи указују на два могућа механизма. Као прво, постоји могућност да глобално загревање изазове отапање леда из поларних области и глечера, што би утицало на повећање количине воде у океанима. Други фактор је термална експанзија — како температура воде у океанима расте, они се шире.

Последице подизања нивоа мора већ се могу запазити на мајушним острвима Тувалу у Тихом океану. У часопису Smithsonian примећује се да подаци сакупљени на атолу Фунафути откривају да је „током претходне деценије“ ниво мора тамо растао „у просеку за 5,6 милиметара годишње“.

У многим деловима света, пораст становништва подразумева убрзано ширење градова, више сиротињских насеља и интензивније уништавање животне средине. Све то може проузроковати разорније природне катастрофе. Осмотримо неке примере.

 Хаити је острвска држава која има велики број становника и дугу историју уништавања шума. Али, у једном недавно објављеном новинском извештају наводи се да, колико год да су економски, политички и социјални проблеми на Хаитију озбиљни, ништа не представља толику претњу по опстанак ове земље као нестајање шума. Ова опасност је на трагичан начин постала очигледна 2004, када су се услед јаких киша појавиле бујице блата које су однеле на хиљаде живота.

Азијски часопис Time истиче да су „глобално загревање, изградња брана, нестајање шума и њихово крчење како би се добиле нове обрадиве површине“, фактори услед којих природне катастрофе у јужној Азији постају све разорније. Нестајање шума води и до друге крајности — пошто влага брже испарава из тла на ком нема дрвећа, то може довести до већих суша. Током недавних година, у Индонезији и Бразилу су услед суша избили незапамћени пожари у шумама које су иначе превише влажне да би гореле. Међутим, временске неприлике нису једини узрок природних катастрофа. Многе земље се налазе у областима где избијају катастрофе чији се узрок налази дубоко под земљом.

Кад се тло затресе

Земљина кора се састоји од тектонских плоча различите величине које се непрекидно крећу у односу једна на другу. Услед сталног померања у Земљиној кори, сваке године се може догодити неколико милиона земљотреса. Наравно, већина њих је тако слаба да се и не примети.

Сматра се да око 90 посто свих земљотреса избије дуж раседа који се налазе на границама тектонских плоча. Иако су ређи, земљотреси који избију унутар плоча понекад могу бити веома разорни. Према проценама, најсмртоноснији земљотрес у историји био је онај који је 1556. године погодио три кинеске провинције. Према неким тврдњама, однео је чак 830 000 живота!

Земљотреси могу проузроковати и друге појаве са смртоносним последицама. Примера ради, 1. новембра 1755, земљотрес је  сравнио са земљом португалски град Лисабон, који је у то време имао 275 000 становника. Али то није био крај ужаса. Потрес је изазвао пожаре и из оближњег Атлантског океана подигао 15 метара високе цунамије који су јурнули према граду. Све у свему, било је више од 60 000 жртава.

Међутим, и у случајевима као што је овај, на размере катастрофе донекле утиче и човек. Један чинилац је густина насељености у високоризичним подручјима. „Скоро половина великих светских градова сада лежи у трусним подручјима“, каже стручњак Ендру Робинсон. Додатни чинилац су грађевине, то јест материјал од ког су изграђене и квалитет њихове конструкције. Нажалост, изрека „Људе не убијају земљотреси, већ зграде“, показала се истинитом у великом броју случајева. Али, какав избор имају људи који су и сувише сиромашни да би градили куће које могу одолети земљотресима?

Вулкани — градитељи и рушиоци

„Док читате ове речи, у свету ће вероватно избити бар 20 вулканских ерупција“, пише у једном извештају америчког Института Smithsonian. У глобалу, према теорији о тектонским плочама, земљотреси и вулкани ће избијати у сличним подручјима — у раседима (посебно океанским), у Земљиној кори, на местима где магма кроз пукотине избија из омотача (подручја испод коре), као и у зонама субдукције, где се једна плоча подвлачи под другу.

Због броја ерупција, као и њиховог избијања у близини насељених подручја, вулканска активност у зонама субдукције представља највећу опасност за људе. Дуж Пацифичког руба, који је познат и као Ватрени појас, начичкане су стотине таквих вулкана. Мањи број се налази и на такозваним врућим тачкама, далеко од граница тектонских плоча. Изгледа да су Хавајска, Азорска, Галапагоска и Друштвена острва резултат вулканске активности на врућим тачкама.

Вулкани су током историје имали и још увек имају важну улогу у обликовању наше планете. Према једном универзитетском веб-сајту, чак „90% свих континената и океанских басена настало је захваљујући вулканској активности“. Али због чега су неке ерупције страховито разорне?

Ерупција вулкана почиње избијањем магме из ужарене унутрашњости Земље. Из неких вулкана лава полако тече и углавном се не креће толико брзо да би изненадила људе. Али други вулкани експлодирају, ослобађајући при том више енергије него нуклеарна бомба! Фактори који доприносе томе укључују састав и вискозитет растопљеног материјала који „храни“ вулкан, као и количину гасова и вреле воде који се налазе у том материјалу. Док се магма приближава површини, заробљена вода и гас се брзо шире. Уз одговарајући састав магме, ефекат је прилично сличан ономе што се дешава када отворите конзерву газираног напитка коју сте претходно промућкали.

 На сву срећу, ерупцијама вулкана често претходе догађаји који служе као упозорење. То је био случај пре ерупције вулкана Мон Пеле на карипском острву Мартиник, 1902. године. Међутим, пошто је у оближњем градићу Сан Пјер ускоро требало да се одрже избори, политичари су наговарали људе да остану, упркос томе што су се градом ширили вулкански пепео, болест и страх. Чак је већина продавница данима била затворена!

Осмог маја славило се Христово узашашће и многи су отишли у католичку катедралу да се моле за спас од вулкана. Тог дана, нешто после осам ујутро, Мон Пеле је експлодирао, избацујући ужарену масу пепела, угљевља, вулканског стакла, стења и врелих гасова чија се температура кретала од 200 до 500 степени Целзијуса. Смртоносни црни облак сјурио се низ планину, прекрио град и усмртио скоро 30 000 људи. Истопио је црквено звоно и спалио бродове у луци. Била је то најсмртоноснија ерупција у 20. веку. Па ипак, да су људи реаговали на знакове упозорења, не би било толико жртава.

Да ли ће природних катастрофа бити све више?

Према Светском извештају о катастрофама за 2004, који је издала Међународна федерација Црвеног крста и Црвеног полумесеца, број катастрофа изазваних геофизичким и временским факторима повећао се током протекле деценије за више од 60 посто. „То указује на дугорочне тенденције“, наводи се у том извештају, који је објављен пре 26. децембра, када су се у Индијском океану појавили катастрофални цунамији. У једно можемо бити сигурни — уколико број становника у ризичним подручјима настави да расте, а шуме да нестају, тешко да има разлога за оптимизам у погледу будућности.

Поред тога, многе индустријски развијене земље настављају да избацују у атмосферу све више штетних гасова који изазивају ефекат стаклене баште. У једном уводном чланку у часопису Science речено је да се одлагање смањења емисије штетних гасова „може упоредити са одбијањем да се узме лек за инфекцију која је узела маха: То дефинитивно значи да ће касније морати да се плате већи трошкови“. Указујући на те трошкове, један канадски извештај о смањењу разорности катастрофа, навео је: „Са сигурношћу се може рећи да су климатске промене најобухватнији и најдалекосежнији проблем везан за природну средину с којим се међународна заједница икада суочила.“

Међутим, међународна заједница тренутно не може да се сложи чак ни око тога да ли људске активности доприносе глобалном загревању, а камоли да реши тај проблем. Та ситуација дозива у мисли библијску истину: „Не може човек... да управља корацима својим“ (Јеремија 10:23). Па ипак, као што ћемо видети у следећем чланку, ситуација није безнадежна. У ствари, садашњи проблеми, укључујући и бурна збивања у људском друштву, пружају додатни доказ да се ближи крај невољама.

[Фуснота]

[Оквир⁄Слика на 6. страни]

КАД НА ЊИВИ НЕ РАСТЕ САМО КУКУРУЗ

ГОДИНЕ 1943, један мексички фармер је приметио да на његовој фарми расте још нешто осим кукуруза. Обилазећи њиве, на једној од њих је запазио велике пукотине. До следећег дана појавио се мали вулкан. Током наредне седмице његова купа достигла је висину од 150 метара, а годину дана касније, била је висока 360 метара. С временом је ова вулканска купа, која се налази на надморској висини од 2 774 метра, достигла висину од 430 метара. Вулкан је добио име Парикутин и био је активан до 1952, када је изненада утихнуо. Од тада се није догодила ниједна ерупција.

[Извор]

U. S. Geological Survey/Photo by R. E. Wilcox

[Оквир⁄Слика на 8. страни]

БОГ ЈЕ САЧУВАО НАРОДЕ ОД КАТАСТРОФЕ

ГЛАД се такође убраја у природне катастрофе. Једна од првих глади о којима постоји писани извештај погодила је древни Египат, у време Јаковљевог сина Јосифа. Владала је седам година и захватила је и Ханан и друге земље. Али током тог периода људи нису масовно умирали од глади јер је Јехова седам година раније прорекао ту катастрофу. Такође је открио да ће јој претходити седам изузетно родних година у Египту. Под надзором богобојазног Јосифа који је Божјим вођством био постављен над целим Египтом и надгледао расподелу хране, Египћани су сакупили толико жита да се „преста бројити“. Захваљујући томе, било је довољно хране не само за њих већ и за људе „из свих земаља“, укључујући и Јосифову породицу (Постање 41:49, 57; 47:11, 12).

[Слике на 7. страни]

ХАИТИ 2004. Дечаци носе воду за пиће кроз поплављене улице. Интензивно крчење шума допринело је појави огромних бујица блата

[Извори]

Позадина: Sophia Pris/EPA/Sipa Press; уметнута слика: Carl Juste/Miami Herald/Sipa Press

[Слика на 9. страни]

Многе земље настављају да избацују у атмосферу штетне гасове који изазивају ефекат стаклене баште

[Извор]

© Mark Henley/Panos Pictures