Од луксуза до потребе — прича о сапуну

МАЛО је толико коришћених и толико корисних производа као што је сапун. Од најранијег детињства до дубоке старости, он је саставни део наше свакодневице. Од када је у далекој прошлости први пут произведен, сапун је од луксузног производа постепено постао свакодневна потреба.

Један хемичар из 19. века изјавио је да је количина сапуна коју троши нека нација тачан показатељ њеног здравља и просвећености. Данас се он сматра неопходним за одржавање хигијене и доброг здравља. Како је овај важан производ постао део свакодневног живота?

Древна времена

Постоји врло мало доказа о употреби сапуна у личној хигијени из периода пре наше ере. Истина, у Јеремији 2:22, према библијском преводу Даничић-Караџић, стоји: „Да се измијеш салитром и узмеш много сапуна.“ Па ипак, постоје разлози за сумњу да се то односи на сапун какав је данас нама познат — било да је он у течном или чврстом стању. Један савремени превод овог библијског стиха гласи: „Да се лужином опереш“, чиме се указује на једно базно средство за чишћење које се веома разликује од данашњег сапуна.

Грци, а касније и Римљани, за купање су углавном користили парфимисана уља. Вештину прављења сапуна можда су научили од Келта. У свом делу Познавање природе, римски писац из првог века Плиније Старији користи галску реч saipo, из које је, како се верује, изведена реч „сапун“.

Иако су у средњем веку Италија, Шпанија и Француска постале центри производње сапуна, још увек је било врло мало записа о коришћењу сапуна. Упркос настојањима да се започне с масовном производњом, изгледа да се сапун у Европи врло мало користио. Када је 1672. један немачки џентлмен послао једној племкињи на поклон пакет италијанског сапуна, сматрао је прикладним да приложи детаљно упутство за употребу тог мистериозног производа!

Почеци производње

Једно од првих детаљних упутстава за производњу сапуна потиче из 12. века и налази се у једној збирци пословних тајни намењеној занатлијама. Током година, хемијски процес за његову производњу у основи је остао непромењен. Уља и масти из разних извора кувају се с базном каустичном содом при чему се добија чврсти сапун. Овај процес се назива сапонификација.

Разумљиво је да је квалитет сапуна зависио од употребљених сировина. У почетку су се користили пепео дрвета и животињске масти. Од ових састојака су први амерички досељеници производили браон, пихтијасто меки сапун за свакодневну употребу. Топљени лој  — говеђа или овчија маст — тада је био главни састојак и сапуна и свећа, тако да су трговци често производили и продавали и једно и друго. Додавање соли на крају кувања омогућавало им је да добију тврде, лако преносиве коцке, у које су ради мириса додавали лаванду, зимзелен или ким.

Сапуни произведени у јужној Европи обично су прављени од маслиновог уља. Произвођачи из хладнијих области наставили су да користе лој. Неки су чак употребљавали рибље уље. Иако су се могли користити за прање веша, ови сапуни нису били баш пожељни за купање! Али, масти и уља су само један део приче о сапуну.

Од домаће радиности до индустрије

Базе неопходне за производњу сапуна вековима су се добијале из пепела одређених биљака, на пример алги. У Шпанији је паљена сланица и тако је добијан базни пепео зван бариља. Комбиновањем с домаћим маслиновим уљем правио се веома квалитетан бели сапун назван кастиљански сапун.

У 18. веку порасла је међународна потражња за поташом, то јест калијум-карбонатом коришћеним за производњу сапуна, стакла и барута. a Око 1790, француски хирург и хемичар Никола Леблан развио је процес производње база из обичне соли. Касније су хемичари успели да добију каустичну соду из јаког сланог раствора. Све то је допринело настанку индустрије за производњу сапуна.

Сапун стиче добар глас

Крај 19. века био је период значајних реформи обележених настојањима да се људи едукују о здрављу и хигијени. Па ипак, сапун је углавном још увек био непривлачна браон маса прошарана остацима сирове базе који су иритирали кожу. Још увек се ручно правио и кувао у казанима. Продаван је у коцкама које је продавац секао по дужини и неупаковане продавао на меру.

Неки сапуни су стварали богату пену, али су отпуштали уље које се лепило за прсте и с временом би ужегли. Произвођачи, који су се трудили да што више удовоље купцима, почели су да користе адитиве као што је цитронела како би одвратан мирис прикрили пријатним мирисом који подсећа на лимун.

Уследио је даљњи напредак. Све популарнији постајали су сапуни од биљних уља, који су имали боље карактеристике. Револуција у транспорту пружила је произвођачима велики избор луксузних састојака. Западна Африка је постојбина уљане палме. Из њеног меснатог плода екстрахована је супстанца слична маслацу која је постала један од основних састојака сапуна и других козметичких производа. Са пацифичких острва стигла је копра — сушено  језгро кокосовог ораха од ког се добија кокосово уље. Са егзотичним састојцима који су пристизали из удаљених делова света, сапун је почео да стиче све бољи глас.

Произвођачи су разумели природну жељу за чистоћом. Требало је убедити потрошаче да им је сапун неопходан. Убрзо су се ти производи и њихов учинак путем рекламе повезивали са стварима као што су мед, сунчева светлост и снег. Други су користили чувена уметничка дела како би њихове рекламе, као и сапун, пружиле слику префињености и културе. До краја 19. века, сапун се продавао широм света. Постао је инспирација за рекламну индустрију. Рекламни слогани за сапун су се 1894. чак појавили на полеђини поштанских марки на Новом Зеланду. Сада је сапун био на добром гласу.

Савремена производња

У раној индустријској производњи кување сапуна се обављало у огромним казанима без поклопца. Вешти радник је контролисао тај процес помоћу мистрије. По начину на који је сапун клизио са загрејане мистрије, могло се проценити да ли је потребно додати још неки састојак или урадити нешто друго.

Данас се производња сапуна састоји из три главна корака. Први је сапонификација, хемијска реакција између разних уља (или масти) и базе. Тако настаје мешавина чистог сапуна и глицерина која садржи око 30 посто воде. Понекад овај корак укључује кување у казану, али већина савремених произвођача користи компјутеризоване системе за сапонификацију. Други корак је сушење помоћу топлоте, вакуума и распршивања, чиме се чисти сапун претвара у мале грануле које садрже свега око 12 посто воде. Током трећег и завршног корака, гранулама се додају мирис, боја и други додаци који ће сапун начинити препознатљивим. Комади сапуна се затим пресују, при чему добијају познати облик. Да би се удовољило данашњим купцима, сапуни за домаћинство имају воћне мирисе и садрже биљне екстракте, захваљујући чему употреба сапуна постаје „природно“, освежавајуће искуство!

Иако је у разумевању хемије детерџената и у њиховој производњи остварен велики напредак, традиционални сапун је и даље популаран. Мало је оних који се неће сложити да је сапун неопходан за одржавање хигијене и доброг здравља. Зато делује чудно што је сада, у времену толике прљавштине у моралном и духовном смислу, физичка чистоћа приступачнија него икада пре. Ипак, спољашња чистоћа је највреднија када одражава чистоћу унутрашње особе.

[Фусноте]

[Слика на 12. страни]

Први амерички досељеници праве сапун

[Слика на 13. страни]

„Мехурићи“, слика сер Џона Милеја коришћена за рекламирање сапуна

[Слика на 13. страни]

Традиционална производња сапуна кувањем у казану

[Извори слика на 13. страни]

Горе: Victoria & Albert Museum, London/Art Resource, NY; доле: © Jeff Greenberg/Index Stock Imagery