Проливање крви у име Христа

ПОКРЕНИ

Проливање крви у име Христа

Од дописника Пробудите се! из Мексика

„Током мисе, свештеници су узвикивали са проповедаоница: ’Синови свете Мајке Цркве, у бој! Влада жели да нам одузме цркве!‘“ (Педро Розалес Варгас, сведок догађаја).

ШТА би могло да наведе вернике да узму оружје у руке да би бранили своју веру? Шта се може десити када људи ради религије прибегну насиљу? Одговоре на ова питања можемо добити ако сазнамо нешто о мексичкој Кристеро побуни, која је позната и као Кристерос, по онима који су учествовали у њој.

Дело Enciclopedia Hispánica објашњава: „Кристерос је назив за мексичке католике који су се 1926. године побунили против владе председника Плутарка Елијаса Калеса, због мера које је предузео против цркве, као што је затварање религиозних објеката.“ Тадашња влада је побуњенике назвала кристерос, због њиховог ратног поклича „Живео Христ краљ!“ Али, корени овог сукоба сежу много дубље.

Корени сукоба

Током периода реформи који је почео средином 19. века, донесени су закони који су коначно одобрени 1917. године. Један од циљева реформе била је „национализација некретнина у власништву цркве“ (Historia de México). Влада је донела поменуте законе да би онемогућила Католичкој цркви да неконтролисано гомила земљу и богатство. Њихово ступање на снагу изазвало је оштру реакцију свештенства. Влада је узвратила хапшењем извесног броја свештеника.

Један од циљева Мексичке револуције (1910-1920) био је давање земље сиромашнима. У складу с тим, нови закони су предвиђали аграрну реформу — одузимање земље великим земљопоседницима и дељење сиромашнима. Свештенство је намеравало да се умеша пошто су нови закони погађали истакнуте чланове клера који су поседовали огромна имања. Мада је тврдила да се не противи прерасподели земље, црква се залагала за то да се проблем реши на другачији начин од оног који је влада предлагала.

Међутим, неки су сматрали да црква само жели да заштити интересе великих земљопоседника, међу којима су били и богати чланови клера. С друге стране, поједини свештеници су се залагали за то да се земља подели сиромашнима. Тај раскол унутар цркве само је још више проширио јаз између цркве и државе.

Почетком 1925, нови председник Мексика, Плутарко Елијас Калес, почео је озбиљно да спроводи одредбе новог устава које су се односиле на цркву. Примера ради, наложио је многим католичким свештеницима из других земаља да напусте Мексико. Осим тога, ухапшен је мексички надбискуп јер је изјавио да ће се свештенство борити против антиклерикалних одредби устава. Конфисковани су и неки црквени објекти. Многи људи су сматрали да је сврха свега тога била да се спречи да велике суме мексичког новца заврше у Ватикану.

У јулу 1926, мексички бискупи су лично наредили да се привремено обустави служба у црквама. Држава је овај потез схватила као политичко лукавство чији је циљ био да се народ побуни против владе. У сваком случају, прекидање службе у црквама било је варница која је запалила трагичну Кристеро побуну.

Избија рат

На подстицај свештенства, хиљаде католика је кренуло у одбрану своје религије, носећи заставе са ликом Девице од Гваделупа. Мада су неки кристероси очекивали да ће се свештенство дићи у одбрану цркве, велика већина бискупа и свештеника није учествовала у сукобу из страха од владине одмазде. Потражили су уточиште у домовима богаташа, држећи се подаље од сукоба док су се обични људи борили у крвавој религиозној побуни.

Међутим, неки свештеници су активно подупирали једну или другу страну. Према делу La Cristiada (том 1 — La guerra de los cristeros), око 100 католичких свештеника супротставило се кристеросима, док је њих 40 било за оружану борбу. Пет свештеника је чак учествовало у самим сукобима.

Последице побуне биле су ужасне. У многим областима завладала је крајња беда. Многобројни извештаји сведоче о томе да су кристероси на силу одводили младе људе у борбу. Осим тога, и кристероси и владине трупе упадали су у домове тражећи храну. Војници обеју страна учествовали су у злочинима као што су силовања и убиства.

И кристероси и владине трупе сносе кривицу за бруталност, укључујући и убијање многих недужних људи. Суморне бројке пружају представу о ономе што се десило — током трогодишњег оружаног сукоба убијено је најмање 70 000 људи.

Крај рата

Након што је у јуну 1929. постигнут формални споразум између Католичке цркве и владе, окончано је непријатељство, а до августа борбе су престале. Пошто кристероси нису учествовали у преговорима, било им је несхватљиво то што се црква подложила влади коју су многи сматрали безбожничком. Озлојеђени али послушни наредбама свештенства, кристероси су одустали од борбе и вратили се својим кућама. Влада је обећала да ће бити толерантнија и дозволити да се служба у црквама настави. Међутим, закони који су наметали извесна ограничења религиозним организацијама и даље су остали на снази.

Кристеро побуна је описана као покушај дела свештенства да поврати моћ коју је Католичка црква имала пре него што су донети реформски закони. Упркос побуни, ти закони су у Мексику остали на снази све до 1992, када је изгласан нови закон о религиозним организацијама. Иначе, према тим организацијама и даље влада прилично неповерење. Свештеницима и другим црквеним лицима још увек је забрањено да учествују у политици, и мада религиозне организације сада могу да поседују имовину, црквена имовина стечена пре 1992. и даље је власништво државе. Међутим, и поред тог закона, многи мексички свештеници укључени су у политичка збивања.

Шта је постигнуто?

Да ли су кристероси постигли нешто добро када су узели оружје да би бранили своју веру? Марија Валадез, која је преживела недаће тог доба, каже: „Било је то узалудно и бесмислено крвопролиће.“ Педро Розалес Варгас, цитиран у уводу, говорио је о тужним последицама тог рата: „Људи су убијали једни друге, чак и своје сувернике. Ја сам остао сироче јер су ми убили оца.“

Болна поука Кристеро побуне није спречила избијање других религиозних сукоба, као што су они у Северној Ирској и у бившој Југославији. Такве трагедије се могу избећи само уколико се живи у складу с Христовим учењима. Исус је заповедио својим следбеницима да се не мешају у политику, да ’не буду део света‘ (Јован 17:16; 18:36). Када је апостол Петар силом покушао да спречи његово хапшење, Исус му је рекао: „Врати свој мач на његово место, јер сви који се за мач хватају од мача ће и погинути“ (Матеј 26:52).

Како прави хришћани поступају када су угњетавани?

Да ли то значи да прави хришћани не треба ништа да учине када је њихова слобода вероисповести угрожена? Не. Када су у првом веку хришћани били прогоњени, они су се бранили користећи законска средства која су им била на располагању. Износили су тај проблем пред судове. Мада су понекад затварани, нису се одрицали своје вере нити су правили компромисе у погледу своје политичке неутралности (Дела апостолска 5:27-42).

Први Исусови следбеници ни под којим околностима нису узимали оружје да би бранили своја верска права. Прави хришћани не убијају припаднике других религија, а камоли своје сувернике, већ се чврсто држе поуке свог Учитеља: „По томе ће сви знати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом“ (Јован 13:35).

[Слика на 12. страни]

Свештеник с двојицом кристероса

[Извор]

[Слика на 13. страни]

Председник Плутарко Калес

[Извор]

[Слика на 13. страни]

Неки од побуњеничких вођа

[Извор]

ПРОБУДИТЕ СЕ!