Зашто је сарадња толико важна

„Ниједно живо биће није свет за себе — свако је директно или индиректно у некој вези с другим живим бићима“ („Symbiosis — An Introduction to Biological Associations“).

ЖИВИ свет је права мрежа сачињена од узајамно повезаних и међусобно зависних организама. Важну улогу у тој сложеној мрежи играју и људи. Не морате ићи далеко да бисте се уверили у то — доказ пружа са̂мо ваше тело. У вашем дигестивном тракту нечујно ради читава армија корисних бактерија које вам помажу да останете здрави тако што уништавају штетне уљезе и поспешују варење хране, као и стварање неопходних витамина. За узврат, ви као домаћин обезбеђујете бактеријама храну и повољне услове за живот.

Сличне заједнице постоје и у животињском царству, нарочито код преживара као што су говеда, јелени и овце. Бураг, први део њиховог желуца који се састоји од више делова или комора, дом је читавог екосистема бактерија, гљивица и протозоа. Путем ферментације, ти микроорганизми разлажу целулозу, влакнасти угљени хидрат који се налази у биљкама, при чему се добијају различите хранљиве материје. Бактерије помажу при варењу чак и инсектима који једу целулозу, као што су неке врсте буба, бубашваба, шећераша, термита и оса.

Овакво блиско удруживање различитих организама назива се симбиоза, што значи „заједнички живот“. * „Такве заједнице су неопходне за развој сваког животног облика“, каже Том Вејкфорд у својој књизи Liaisons of Life. Осмотримо накратко тло, где настају многи животни облици.

 Тло — попут живог организма!

Здраво тло је комплексна средина погодна за раст и живот мноштва различитих организама. У само једном килограму земље може се наћи знатно више од петсто милијарди бактерија, око милијарду гљивица и до петсто милиона вишећелијских организама, од инсеката до црва. Многи од тих организама раде на истом задатку, разлажући материје органског порекла — као што су труло лишће и животињска балега — при чему издвајају азот, који затим трансформишу у облике које биљке могу апсорбовати. Они такође претварају угљеник у угљен-диоксид и друга једињења која су биљкама потребна за фотосинтезу.

Махунарке као што су луцерка, детелина, грашак и соја у посебној су вези с бактеријама, дозвољавајући им да „инфицирају“ њихово корење. Бактерије не оштећују биљке, већ подстичу корење да ствара сићушне квржице на којима се оне насељавају. Колонија бактерија се затим увећава до 40 пута и постаје бактероид. Бактерије претварају азот у једињења која махунарке могу да искористе, а биљке им за узврат обезбеђују храну.

Гљивице или плесни такође играју значајну улогу у процесу раста биљака. У ствари, свако дрво, жбун и травка има тајну подземну везу с гљивицама. И ови организми такође запоседају корење, помажући биљкама да апсорбују воду и важне минерале као што су гвожђе, фосфор, калијум и цинк. С друге стране, гљивице апсорбују угљене хидрате из биљке пошто због недостатка хлорофила нису у стању да саме производе храну.

Орхидеја је једна од биљака које у великој мери зависе од гљивица. У дивљини, њихов заједнички живот почиње већ од сићушног семена орхидеје коме је потребна помоћ да би проклијало. Поред тога, гљивице помажу одраслој биљци тако што повећавају ефикасност њеног иначе слабо развијеног кореновог система. Према речима Тома Вејкфорда, гљивица „формира разгранат и ефикасан систем за сакупљање хране чиме се у потпуности задовољавају орхидејине потребе за хранљивим материјама. За узврат, [гљивица] добија мале количине витамина и азотних једињења од биљке. Међутим, орхидејина великодушност има одређене границе. Она контролише раст гљивице помоћу природних фунгицида које користи уколико гљивица из свог пребивалишта у корењу почне да се шири даље и да ствара колоније на њеној стабљици.“

Код биљака цветница, везе испод површине тла само су део приче; оне стварају и друге везе које је лакше запазити.

Помоћ при опрашивању

Кад пчела слети на цвет, она улази у симбиотско партнерство са својим домаћином. Пчела се гости нектаром и поленом, док цвет добија полен са других цветова исте врсте. На тај начин се биљке цветнице размножавају. Након што су опрашени, цветови престају да производе храну. Како инсекти знају да је „ресторан“ затворен? Цветови им то „саопштавају“ на различите начине. На пример, губе мирис, латице им опадају, мењају свој нагиб, правац раста или боју тако што можда постају тамнији и без сјаја. Нас људе би ово могло разочарати, али биљка на тај начин заправо показује велику „љубазност“ према марљивим пчелама. Оне сада могу да се усредсреде на остале биљке које чекају да буду опрашене и још увек нуде нектар и полен.

У неким подручјима је током недавних година нагло опао број инсеката опрашивача, нарочито пчела. То не слути на добро, будући да 70 посто биљака цветница зависи од опрашивања које врше инсекти. Надаље, 30 посто наше хране добија се од биљака које опрашују пчеле.

 Мрави пољопривредници

Неке врсте мрава такође граде симбиотске везе с биљкама. Биљка домаћин пружа мравима дом и храну, а они је опрашују, разносе њено семе, снабдевају је хранљивим материјама или штите од биљождера, било да су то други инсекти или сисари. Једна врста мрава која се настањује у шупљем трњу акације чак уништава опасне биљке пузавице на које наиђе док патролира подручјем око дрвета. Акација им изражава захвалност за ту изванредну услугу тако што их части слатким нектаром.

С друге стране, неки мрави више воле „сточарство“. Они узгајају лисне ваши које луче слатку медљику када их мрави нежно такну својим пипцима. О лисним вашима се у књизи Symbiosis каже следеће: „Мрави чувају ове инсекте као стоку, добијају од њих храну и штите их од грабљиваца.“ Баш као што један фармер преко ноћи затвара своје краве у шталу, тако мрави често увече односе лисне ваши у сигурност свог гнезда и враћају их на „пашу“ ујутро, и то обично на млађе листове који пружају више хране. Треба имати на уму да се не ради о само неколико ваши. Једна једина колонија мрава може имати „крда“ од више хиљада ваши!

 Мрави брину и о неким врстама лептира док се они налазе у стадијуму гусенице. Примера ради, велики плави лептир Maculinea arion гради симбиозу са црвеним мравима. У ствари, без њихове помоћи овај лептир не би могао да се потпуно развије. Као гусеница, он борави у мравињаку и своје домаћине награђује тако што лучи слатку течност којом се они хране. Касније, када напусти своју чауру, лептир оставља мравље гнездо сигурно и неоштећено.

Љубитељи опасности

Да сте птица, да ли бисте у своје гнездо донели живу змију? „Никад!“, кажете ви. Па ипак, утина, једна врста сове, ради управо то — у своје гнездо доноси слепу змију. Али, та врста змије не представља опасност за тек излегле птиће. Она једе мраве, муве и друге инсекте, као и њихове ларве и лутке. Према једном извештају из часописа New Scientist, птићи који одрастају у гнезду са слепом змијом „брже напредују и имају више изгледа да преживе“ од оних који су одгајани без присуства овог живог усисивача.

Птица позната као ћурликовац нема змију у гнезду, али воли да полаже јаја у близини гнезда никог другог до нилског крокодила — рептила који једе неке птице! Међутим, уместо да постане плен, ћурликовац служи као стражар. Уколико њеном или крокодиловом гнезду запрети нека опасност, ова птица испушта упозоравајуће крике. Када их чује, крокодил се журно враћа кући.

Чистачи на услузи

Да ли сте икада видели птице као што су чапље говедарке или бивољи чворци како стоје на леђима антилопа, крава, жирафа или волова и кљуцају их? Њиховим домаћинима то не смета — ове птице им заправо чине велику услугу, јер једу ваши, крпеље и друге паразите које сами не могу да уклоне. Оне такође једу инфицирано ткиво и црвиће. Бивољи чворци чак својим  оглашавањем упозоравају домаћине на могућу опасност.

Будући да нилски коњи већи део времена проводе у води, о њиховој чистоћи не брину само пернати „пријатељи“, већ и они који имају пераја. Кад је нилски коњ у води, једна риба из породице шарана „усисава“ алге, одумрли слој коже и паразите — практично све што нађе на телу животиње. Ова риба чак чисти зубе и десни нилског коња! Код њега има посла и за друге врсте риба: неке му чисте ране, док друге користе своје дуге рилице које увлаче између његових ножних прстију и допиру до других тешко доступних места.

Наравно, и на рибљим крљуштима се купе непожељни „гости“ којих се треба решити. Понекад проблем представљају љускари, бактерије, гљивице и ваши, а понекад оштећено или оболело ткиво. Да би решиле тај проблем, морске рибе обично иду на места где се окупљају мале рибе и остали чистачи. Тамо шарени главочи, усначе и рачићи чистачи пружају својим клијентима услугу темељног чишћења, за шта бивају награђени оброком. Око великих риба понекад се окупи читав тим чистача!

Рибе којима је потребно чишћење стављају то до знања на различите начине. На пример, неке заузму необичан положај — глава доле, реп горе. Или широм отворе своја уста и шкрге, као да кажу: „Дођите. Нећу вас угристи.“ Чистачи им радо прискачу у помоћ, чак и ако је клијент застрашујући грабљивац попут мурине или морског пса. Током чишћења, неке рибе мењају боју, можда да би помогле чистачима да лакше запазе паразите. Морске рибе које живе у акваријуму у ком нема риба чистача, „брзо буду прекривене паразитима и оболе“, наводи се у књизи Animal Partnerships. „Али чим риба чистач стигне у акваријум, она ступа у акцију, а остале рибе, као да знају шта се дешава, одмах стану у ред за чишћење.“

Што више учимо о хармонији и сарадњи која постоји у живом свету око нас, осећамо све веће страхопоштовање. Попут музичара у оркестру, сваки организам има одређену улогу и доприноси томе да симфонија живота — укључујући и људски живот — буде не само могућа већ и пријатна. То је изванредно сведочанство о постојању интелигентног и ненадмашног Створитеља! (Постање 1:31; Откривење 4:11).

Једини узрок несклада

Заиста је тужно што људи често не показују спремност да живе у хармонији с природом. За разлику од животиња које су углавном вођене инстинктом, на људе утиче мноштво чинилаца, почев од љубави и других пожељних одлика, па до мржње и похлепног користољубља.

С обзиром на то да људима по свему судећи све више управља задње поменуто, многи страхују за будућност наше планете (2. Тимотеју 3:1-5). Али, они заборављају да постоји Створитељ. Испуњење Божје намере за Земљу неће само обновити равнотежу у природи, већ ће довести и до чудесне хармоније међу свим створењима, укључујући и људе.

[Фуснота]

[Оквир⁄Слика на 7. страни]

Двојни организам

Љускасте сиве или зелене мрље које виђате на стенама и стаблима дрвећа вероватно су лишајеви. Према неким изворима, постоји чак 20 000 врста лишајева! Мада на први поглед изгледају као један организам, ради се заправо о симбиози једне гљиве и једне алге.

Зашто су се ова два организма ујединила? Гљива не може сама да производи храну. Зато се она помоћу микроскопских нити везује за алгу која путем фотосинтезе производи шећере. Алга излучује неке од тих шећера, а гљива их апсорбује. За узврат, алга од свог домаћина добија влагу и заштиту од прејаке сунчеве светлости.

Један научник је духовито описао лишајеве као „гљиве које се баве земљорадњом“. Оне су веома успешне у томе, будући да се у књизи Liaisons of Life наводи да лишајеви „на нашој планети покривају десет пута већу површину него тропске кишне шуме“. Од Северног до Јужног пола могу се наћи практично свуда, па чак и на леђима инсеката!

[Оквир⁄Слике на 8. страни]

Корал — чудесан пример симбиозе

Корални гребени су сачињени од полипа и алги. Алге продиру у сваку пору полипа и дају коралима њихову блиставу боју. Будући да често премашују полипе у тежини (понекад су чак трипут теже од њих), оне доприносе томе да корал више личи на биљку него на животињу! Главна функција алги је да врше фотосинтезу органских једињења, од чега 98 посто дају свом домаћину као „станарину“. Полипима је та храна неопходна да би преживели, као и да би изградили своје кречњачке скелете од којих с временом настају корални гребени.

Алгама ова заједница користи на најмање два начина. Као прво, отпадни продукти полипа су за њих извор хране — угљен-диоксида, азотних једињења и фосфата. Као друго, чврсти скелет полипа пружа им заштиту. Алгама је такође потребна сунчева светлост — зато корални гребени расту у бистрој води кроз коју сунчеви зраци лако продиру.

Када је корал изложен неповољним условима, као што је пораст температуре воде, полипи одбацују алге и губе боју. Последица може бити одумирање услед недостатка хране. Током недавних година, научници су запазили алармантан пораст избељивања корала широм света.

[Оквир⁄Слике на 8. и 9. страни]

Лекција из сарадње

Два млазна авиона су летела небом један иза другог, као птице у збијеној формацији. Али, није се радило о рутинском лету, већ о научном експерименту који се темељио на посматрањима пеликана. Истраживачи су установили да пеликани који лете у формацији добијају додатну силу узгона од пеликана који лете испред њих. Услед тога, број откуцаја срца им је 15 посто мањи у односу на број откуцаја кад лете сами. Да ли би се исти принципи аеродинамике могли користити и у ваздухопловству?

Да би то установили, инжењери су авион за тестирање опремили врхунским електронским уређајима који су омогућили пилоту да летилицу држи на одређеној путањи, не одступајући од ње више од 30 центиметара у односу на авион који је летео око 90 метара испред њега. (Видите слику.) Какав је био резултат? Његов авион се суочио са 20 посто мањим отпором ваздуха него иначе и потрошио је 18 посто мање горива. Истраживачи верују да би ова открића могла имати примену како у цивилном тако и у војном ваздухопловству.

[Извори]

Авиони: NASA Dryden Flight Research Center; птице: © Joyce Gross

[Слике на 5. страни]

У бурагу краве налази се читав екосистем бактерија, гљивица и протозоа (увеличани приказ на уметнутој слици)

[Извор]

Уметнута слика: Melvin Yokoyama and Mario Cobos, Michigan State University

[Слика на 7. страни]

Пчеле помажу при опрашивању биљака цветница

[Слика на странама 8, 9]

 Крава и чапља говедарка

[Слика на 10. страни]

Риба лептир с малом рибом чистачем

[Слика на 10. страни]

Рачић чистач на морској саси