Изазов обезбеђивања хране за градове

„Задатак обезбеђивања хране за градове у свету представља све већи проблем који изискује добру сарадњу произвођача, превозника, менаџера продаје и мноштва продаваца“ — ЖАК ДИЈУФ, ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР ОРГАНИЗАЦИЈЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА ЗА ИСХРАНУ И ПОЉОПРИВРЕДУ (ФАО ).

СТРУЧЊАЦИ за дистрибуцију хране чак кажу да би поузданост снабдевања градова лако могла постати „највећи хуманитарни проблем“ 21. века.

Поузданост снабдевања храном дефинише се као „могућност да сви људи, у било ком тренутку, имају приступ довољној количини хране потребној за активан и здрав живот“. Тренутно, укупне залихе хране у свету могле би да задовоље потребе светског становништва — кад би биле одговарајуће расподељене. Али, како сада ствари стоје, од неисхрањености пати око 840 милиона људи. Многи од њих живе у граду. Осмотрите неколико аспеката овог проблема.

Велеградови незајажљивог апетита

Услед ширења градова, околна поља која су некад служила за пољопривредну производњу све се више користе за изградњу станова, индустријских постројења и путева. Зато се појас плодног тла око градова све више смањује што утиче и на производњу хране. Она је у граду често слаба или је уопште и нема, док месо пристиже из удаљених сеоских подручја. У многим земљама у развоју, путеви који се користе за транспорт пољопривредних производа од газдинстава до градова нису добри. То значи дуже време транспорта, више хране која пропада и, на крају, веће цене за потрошаче, од којих су многи веома сиромашни.

 Неки градови у земљама у развоју већ су велики, а по свему судећи биће још и већи. Наиме, предвиђа се да ће Мумбај (који се раније звао Бомбај) до 2015. имати 22,6 милиона становника, Њу Делхи 20,9 милиона, Мексико 20,6 милиона, а Сао Пауло 20 милиона становника. Процењује се да град с десет милиона становника — као што је Манила или Рио де Жанеиро — мора да обезбеди чак 6 000 тона хране дневно.

То је сложен и тежак посао, нарочито у подручјима где се бележи брз раст градског становништва. Примера ради, град Лахоре, у Пакистану, има не само високи наталитет (2,8 посто) већ и оно што се дефинише као „алармантно“ висока стопа миграције из сеоских подручја. У многим земљама у развоју милиони придошлица сливају се у већ пренатрпане градове у потрази за бољим условима живота, бољим послом, квалитетнијим производима и бољим јавним службама. Због такве миграције, предвиђа се да ће у догледној будућности број становника Даке, града у Бангладешу, годишње расти за један милион, па чак и за више. Данас две трећине становника Кине живи на селу, док ће према проценама, до 2025. већина живети у градовима. Надаље, очекује се да ће до исте године у индијским градовима живети 600 милиона људи.

Услед миграције становништва у градове, потпуно се мења структура многих делова света. Примера ради, 1960. у градској средини у западној Африци живело је свега 14 посто становништва. Године 1997. тај број је износио 40 посто, а процењује се да ће до 2020.  он порасти на 63 посто. Слично томе, предвиђа се да ће се у североисточној Африци у року од једне деценије градско становништво удвостручити. Такође, процењује се да ће у земљама у развоју у блиској будућности 90 посто укупног раста становништва бити забележено у већим местима и градовима.

Појачање снабдевања градског подручја како би се нахранила сва та гладна уста огроман је посао. То изискује усклађеност више хиљада пољопривредника, пакера, возача камиона, трговаца и испоручилаца, као и коришћење хиљада возила. Међутим, у неким градовима повећана потражња за храном надмашује капацитет производње околних подручја. Штавише, у већини градова у земљама у развоју, обим посла у делатностима попут транспорта и објектима попут складишта, пијаца и кланица, већ је постао превелик.

Распрострањено сиромаштво

У областима где је сиромаштво распрострањено, проблем прехрањивања растућег становништва још је већи. У многим великим градовима у земљама у развоју, као што су Дака, Фритаун, Гватемала, Лагос и Ла Паз, проценат сиромашног становништва већ износи 50 посто или више.

Када се ради о снабдевању таквог становништва, аналитичари праве разлику између доступности хране и приступачности њене цене. Храна се можда може наћи на пијацама — другим речима, може бити доступна — али то је мала утеха за градску сиротињу уколико цена није приступачна. Запажа се да међу оним градским становницима чији приходи расту долази до повећања потражње за све разноврснијим прехрамбеним производима, а уједно и до њихове потрошње. С друге стране, градска сиротиња тешко може приуштити себи довољно хране како би задовољила своје потребе и жеље. Сиромашне породице на храну обично морају да потроше између 60 и 80 посто својих укупних примања.

Трошкови би се можда могли смањити када би се храна куповала у већим количинама. Ипак, то је немогуће ако људи једноставно немају довољно новца. Многа домаћинства не могу задовољити чак ни основне потребе за храном, услед чега неминовно долази до неисхрањености. Неисхрањеност која погађа градове супсахарске Африке, да споменемо само један регион, означена је као „озбиљан и веома распрострањен проблем“.

Ризику су нарочито изложене придошлице из сеоских подручја које се тешко прилагођавају градској средини — наиме, самохране мајке, нижи државни службеници чија плата касни због недостатка новца, инвалиди, стари и болесни. Такве ризичне категорије становништва обично живе у удаљеним насељима у којима нема ни основних услова за живот — струје, воде, канализације, путева, нити могућности за одлагање смећа — и у којима велики број људи живи у привременом стамбеном простору који уз то можда и није безбедан. Милиони који се у условима попут ових боре да саставе крај с крајем веома су подложни свим мањкавостима система за снабдевање. Они често живе далеко од најближе пијаце и немају другог избора него да скупо плаћају неквалитетну храну. Њихов положај је заиста тежак.

Несигурни и нездрави услови

У многим подручјима није необично да до наглог ширења градске средине дође неплански и незаконито. Као последица тога настаје једна нездрава и несигурна околина с пуно  криминала. „Градске власти у земљама у развоју“, наводи Feeding the Cities, публикација коју је издала Организација УН за исхрану и пољопривреду, „често улажу велики труд како би пронашле решења за проблеме који настају услед брзог раста популације у средини која је адекватна за живот само малог броја становника.“

У већем делу Африке, пијаце често ничу неплански. Трговци почињу да продају своју робу где год постоји потражња. Пијаце које настају на тај начин не задовољавају чак ни основне предуслове.

У Коломбу, на Шри Ланки, постојеће пијаце за трговину на велико и мало смештене су на неодговарајућим локацијама и на њима се стварају велике гужве. Возачи камиона се жале да су им потребни сати да возилом дођу до главне пијаце и да се врате. Такође је неодговарајућ и паркинг простор, као и простор за утовар и истовар робе.

На другим местима, пијаце се лоше одржавају и слабо су организоване. Нехигијенски услови који су последица све већих количина органског и неорганског отпада представљају опасност по здравље. „Ти проблеми“, каже градоначелник једног града у јужној Азији, „доприносе константном погоршању квалитета живота.“

Озбиљност проблема који се тичу хигијене и животне средине може се приказати резултатима једног испитивања производа  животињског порекла који се продају у једном граду у југоисточној Азији. Тамо је уобичајено да месо буде „изложено на голом тлу, у контакту с прашином и прљавом водом“. Салмонела се налазила у 40 посто узорака свињског меса и 60 посто говеђег меса, док је 100 посто узорака говеђег меса било заражено бактеријом под називом E. coli. Осим тога, у узорцима су пронађени и трагови тешких метала, као што су олово и жива.

Реагујући на неодговарајућ, непоуздан или пак нередован приступ залихама хране, становници градова, попут многих у Каноу, у Нигерији, настоје да искористе сваку слободну обрадиву површину која им је доступна. Међутим, многи од њих немају законско право на ту земљу. Тиме ризикују да буду истерани, а усеви које с тешком муком узгајају уништени.

Оливио Арђенти, стручњак ФАО за безбедност хране у граду, описује стање које је затекао током посете једном градском пољопривредном добру у Мексику, у близини реке у коју се излива канализација из оближњег села. Локални пољопривредници су користили воду из те реке за заливање поврћа, а њен муљ за припремање земљишта за сетву. „Питао сам градске власти да ли су свесни опасности“, пише Арђенти, „и они су рекли да нису у могућности да учине било шта зато што немају ни финансијска ни техничка средства.“ Такви проблеми постоје у многим земљама у развоју.

Градови се боре с проблемима

Списак проблема с којима се суочавају градови који се убрзано шире изгледа бескрајан. Међународне организације, урбанисти и власти предузимају све што могу како би их решили. Њихова стратегија обухвата подстицање производње хране на селу и обезбеђивање одговарајућег приступа тој храни, као и изградњу нових путева, пијаца и кланица. Они сматрају да је неопходно подстицати на приватно улагање у објекте намењене за складишта, да пољопривредницима, трговцима и превозницима треба омогућити лакше добијање кредита и да треба донети одговарајуће прописе који ће се односити на трговину и одржавање хигијене.  Међутим, аналитичари примећују да упркос свем уложеном труду многе локалне власти не виде те проблеме и не предузимају одговарајућу акцију. Чак и када то учине, средства која им стоје на располагању недовољна су како би се ухватили у коштац с њима.

Услед крајње озбиљности проблема који погађају градове, посебно оне у земљама у развоју, издата су хитна упозорења. Према Институту за међународну политику снабдевања храном, са седиштем у Вашингтону, „градско становништво ће наставити да расте, а ти проблеми [глад, неисхрањеност и сиромаштво] наставиће да расту с њим — уколико моментално не предузмемо акцију“. Говорећи о будућности градова у сиромашнијим земљама, Џенис Перлман, председница Пројекта за велеградове, међународне мреже организација посвећених проналажењу решења за проблеме урбане средине, каже: „Никада до сада није постојала потреба да се обезбеди храна, смештај, посао и превоз за тако много људи у тако густо насељеним подручјима, уз тако озбиљна ограничења у погледу финансија и услова који владају у животној средини. Градови ускоро више неће имати капацитета да подржавају живот људи.“

Ипак, постоје добри разлози за веровање да ће проблеми око снабдевања и дистрибуције хране ускоро бити решени.

[Оквир на 5. страни]

РАСТ ГРАДСКЕ ПОПУЛАЦИЈЕ

◼ Процењује се да ће у наредних 30 година скоро сав раст становништва бити концентрисан на градско подручје.

◼ Предвиђа се да ће до 2007. у градовима живети више од половине светске популације.

◼ Очекује се да ће у свету градско становништво расти у просеку за 1,8 посто годишње, што значи да ће се за 38 година оно удвостручити.

◼ Предвиђа се да ће се број градова с пет или више милиона становника повећати са 46 у 2003. на 61 у 2015.

[Извор]

Извор: World Urbanization Prospects — The 2003 Revision, United Nations Department of Economic and Social Affairs, Population Division

[Оквир на 6. страни]

НЕКИ УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ НЕПОУЗДАНОГ СНАБДЕВАЊА ХРАНОМ

◼ „Добро је потврђено да кад год у свету дође до наглог скока цена хране, то има за последицу политичке немире и друштвену нестабилност у градској средини“ (Жак Дијуф, генерални директор Организације УН за исхрану и пољопривреду).

◼ Године 1999, урагани Џорџ и Мич погодили су подручје Кариба и Средњу Америку, проузрокујући велика разарања, прекид нормалних активности и несташице хране.

◼ Протести због високих цена горива у Еквадору 1999. и Британији 2000. изазвали су озбиљан прекид у снабдевању храном.

◼ У невоље које доноси рат спадају и несташице хране.

[Оквир⁄Слика на 7. страни]

ЈЕДНА МЕЂУ МИЛИОНИМА

КОНСУЕЛО са својих тринаесторо деце живи у једном бесправно подигнутом насељу (приказаном на слици горе) у предграђу Лиме, у Перуу. Троје њене деце има туберкулозу. „Живели смо на планини“, каже она, “али једне ноћи се стотине људи из нашег села преселило у град. Мислили смо: ’У Лими ће наша деца стећи образовање и имати ципеле. Живот ће им бити бољи.‘“ Сељани су накупили сламу и једне ноћи се преселили у град где су од тог материјала направили куће. Ујутру је било толико много бесправно насељених станара да власти нису могле да их иселе.

Консуелина кућа има велику рупу на крову и блатњав под. „Узгајам ове кокошке које продајем богатим људима“, каже она, мислећи на живину око њене куће. „Желела сам да ћерки купим ципеле. Али сада нам новац треба за болницу и лекове.“

Једина храна коју Консуело има јесу неколико главица црног лука. Посао је тешко наћи, тако да она нема довољно новца чак ни да редовно купује воду. У њеном сиротињском дому нема ни текуће воде ни тоалета. „Користимо овај лонац. Онда ноћу пошаљем децу да га негде испразне“, објашњава она. „Принуђени смо да то радимо.“

Консуело нема никакву подршку од свог мужа, кога ретко виђа. Иако је тек у својим тридесетим, изгледа много старије. „Њене мале тамне очи на благо отеченом лицу тупо зуре“, каже ауторка која ју је интервјуисала. „У њима нема наде.“

[Извори]

Извор: In Context

AP Photo/Silvia Izquierdo

[Оквир⁄Слика на 9. страни]

„ДА ЛИ ДА СЕ ПРЕСЕЛИМ У ГРАД?“

ОНАЈ ко размишља о пресељењу у град треба да узме у обзир неке чиниоце. „Једна од ствари која највише привлачи јесте очекивање да ће живот у граду бити бољи у односу на оно што пружа сеоска средина“, наводи се у публикацији Feeding the Cities, коју је издала Организација УН за исхрану и пољопривреду. Међутим, „то побољшање вероватно неће наступити одмах, а можда чак ни у оквиру једне генерације“.

Чињеница је да се многи, након што се из села преселе у град, суоче с бескућништвом, незапосленошћу и још већим сиромаштвом него пре, и све то у једној непознатој средини. Зато ако размишљате о таквом кораку, да ли сте сигурни да ће вам то омогућити да издржавате своју породицу? Посао у граду, ако га уопште и има, често је слабо плаћен. Да ли бисте због притиска да се много ради како би се преживело ви и ваша породица занемарили активности које сматрате важним? (Матеј 28:19, 20; Јеврејима 10:24, 25).

Неки родитељи су направили тај избор, оставивши породицу код куће. Да ли је то мудро? Хришћански родитељи имају обавезу да се старају за материјалне потребе своје породице, али како би раздвајање утицало на породицу у емоционалном и духовном погледу? (1. Тимотеју 5:8). Да ли би отац на успешан начин могао да одгаја своју децу „у дисциплини и усмеравању размишљања у складу с Јеховиним“? (Ефешанима 6:4). Да ли би раздвајање изложило мужа и жену искушењима моралне природе? (1. Коринћанима 7:5).

Наравно, доношење било какве одлуке је лична ствар. Пре него што то учине, хришћани пажљиво треба да одвагну све чиниоце и да се моле Јехови за вођство (Лука 14:28).

[Слике на странама 8, 9]

Градови се боре с нехигијенским условима и густим саобраћајем

Индија

Нигер

Мексико

Бангладеш

[Слика на 8. страни]

У многим сиромашним градским породицама чак и деца морају да раде

[Извори слика на 8. страни]

Индија: © Mark Henley/Panos Pictures; Нигер: © Olivio Argenti; Мексико: © Aubrey Wade/Panos Pictures; Бангладеш: © Heldur Netocny/ Panos Pictures; фотографија испод: © Jean-Leo Dugast/Panos Pictures