Бескућништво — који су његови узроци?

„ШИРОМ света има преко 100 милиона бескућника“, извештавају Уједињене нације. Ако је тај податак тачан, то значи да скоро сваки 60. становник планете нема адекватан кров над главом! Али и поред тога, тешко је утврдити прави обим овог проблема. Зашто?

Дефиниција бескућништва прилично се разликује од једног до другог дела света. Приступ и циљ оних који се баве овим проблемом утиче на начин на који га дефинишу. С друге стране, њихова дефиниција утиче на статистичке податке који се објављују. Зато је тешко, ако не и немогуће, добити тачну слику овог проблема.

У књизи Strategies to Combat Homelessness, коју је издао Центар Уједињених нација за људске насеобине, бескућништво се дефинише као стање „непоседовања прихватљивог смештаја. Оно обухвата све услове становања који не одговарају ономе што се може сматрати прихватљивим“ у друштву у ком бескућници живе. Неки могу живети на улици или становати у оронулим или напуштеним зградама, док други могу наћи заклон у дому за незбринуте. Други пак привремено бораве код својих пријатеља. У сваком случају, иста студија наводи: „Особа се може сврстати међу бескућнике ако се налази у стању у ком се за њу ’нешто мора учинити‘, будући да живи у крајње неповољним околностима.“

Процењује се да у Пољској, земљи са око 40 милиона становника, има чак 300 000 бескућника. Нико тачно не зна колико их је, зато што се о њима не води евиденција на неком за то одређеном месту, и зато што се они стално селе. Неки сматрају да се прави број креће негде близу пола милиона!

Пошто је бескућништво веома раширено, можда се с тим проблемом суочава и неко кога знате. Тешкоће које су повезане с тим намећу бројна питања. Како је дошло до тога да остану без одговарајућег крова над главом?  Како успевају да преживе? Ко им помаже? И шта бескућницима доноси будућност?

Бескућништво — проблем који се понавља

Сабрина a је самохрана мајка из Харлема, једне сиромашне њујоршке четврти. Напустила је средњу школу након првог разреда. Она живи са своје троје деце у једном градском прихватилишту за бескућнике који су дуго без смештаја. Борави у једној соби са своја три сина — један има десет месеци, други три године, а трећи десет година. Ту врсту помоћи у виду смештаја обезбеђују градске власти за особе које немају сигурно место за живот.

Сабрина је пре десет година отишла из стана своје мајке. Након тога је живела са својим момком, затим је боравила код пријатеља и рођака, а кад се ситуација погоршала, потражила је склониште у градским прихватилиштима. „Зарађујем тако што повремено радим, већином плетући косу муштеријама“, каже Сабрина, „али углавном живим од социјалне помоћи.“

Парадоксално је то што су њени проблеми, како пише у часопису Parents, почели када је у једном хотелу добила добар посао као собарица. Док је тамо радила, зарађивала је превише да би имала право на социјалну помоћ али недовољно да би покрила трошкове — станарину, храну, одећу, превоз и да би подизала децу. Зато је имала проблема с плаћањем кирије и газда је настојао да је избаци из стана. На крају је напустила посао и за кратко се преселила у једно прихватилиште за хитне случајеве док није добила стан у ком сада живи.

„Мојој деци је све то тешко пало“, каже Сабрина. „Мој најстарији син је до сада ишао у три школе. Требало би да буде у петом разреду, али је пао једну годину... Веома често смо морали да се селимо.“ Она је на листи чекања за стан од државе.

У поређењу са онима који немају апсолутно никуда да оду, може изгледати да Сабрина има среће. Међутим, има и оних бескућника који на живот у прихватилишту не гледају благонаклоно. Према извештају Пољског одбора за помоћ друштву неки се „плаше дисциплине и правила у прихватилиштима“, и не желе да прихвате помоћ која им се пружа. Примера ради, од оних који живе у домовима за незбринуте очекује се да раде и да се уздржавају од алкохола и дроге. Међутим, нису сви спремни да прихвате такве услове. Зато се, у зависности од доба године, бескућници могу видети како спавају на железничким станицама, у шахтама и подрумима, као и на клупама у парковима,  испод мостова и у индустријским зонама. Сличне сцене се могу видети свуда по свету.

У једној књизи која се бави овом темом наводи се мноштво чинилаца који доприносе проблему бескућништва у Пољској. У њих спадају губитак посла, дуг и породични проблеми. За старије, инвалиде и особе заражене ХИВ-ом нема довољно одговарајућег смештаја. Многи бескућници пате од менталних или физичких болести, или имају проблем зависности, нарочито од алкохола. Већина жена које су бескућници напустила је свог мужа или је побегла од њега. Неке од њих су избачене из куће или се баве проституцијом. Стиче се утисак да се иза сваког случаја крије тужна прича.

Жртве околности

Станислава Голиновска, стручњак за друштвено-економска питања, каже: „Овде [у Пољској] не постоји ниједан случај да је особа сама изабрала да буде бескућник... Уместо тога, то је последица различитих неуспеха у животу, који су довели до слома и губитка воље за животом.“ Изгледа да бескућништво погађа људе који се, из овог или оног разлога, осећају неспособно да изађу на крај са својим проблемима. С друге стране, неки су пуштени из затвора, након чега су установили да су им вандали уништили кућу. Други су избачени из куће. Многи су изгубили кров над главом услед неке природне катастрофе. b

Једно истраживање је открило да је скоро половина бескућника у Пољској живела с породицом и брачним другом, иако су се често суочавали с породичним проблемима. Многи су избачени из куће или су били приморани да оду због великих тешкоћа. Само је 14 посто њих добровољно донело одлуку да оде.

Након неког времена проведеног у прихватилишту, неки поново бивају у стању да брину о себи и да пронађу смештај. Код других, ситуација је сложенија. Они остају бескућници делом због неке менталне или физичке болести, злоупотребе алкохола или  дроге, недостатка воље за рад, лоших радних навика, недостатка одговарајућег образовања, а делом и због комбинације тих фактора. У Сједињеним Државама, око 30 посто бескућника редовно користи услуге система који обухвата прихватилишта, болнице и, нажалост, затворе, што једна непрофитна организација назива „системом бескућништва“. За оне који константно зависе од тог система каже се да користе чак 90 посто друштвених средстава која су намењена за решавање проблему бескућништва.

Помоћ за бескућнике?

Нека прихватилишта организују различите службе с циљем да се бескућницима помогне да савладају тај проблем. Појединцима се може помоћи да добију социјалну помоћ, финансијску подршку из других извора, правну помоћ, подршку при поновном успостављању веза са својом породицом или могућност да науче основне вештине. Центри за младе у Лондону пружају савете што се тиче исхране, кувања, здравијег начина живота и налажења посла. Савети се пружају с циљем да се особама помогне да стекну самопоштовање и мотивацију, као и већу независност како би могли да нађу стан и да га сами плаћају. Такве мере сигурно заслужују похвалу.

Међутим, прихватилишта не пружају увек баш онакву помоћ каква је бескућницима по њиховом мишљењу најпотребнија. Јацек, бескућник из Варшаве, објашњава да човек у прихватилишту не може научити како да се сналази у спољашњем свету. Он сматра да станари прихватилишта, тиме што се друже и разговарају искључиво једни с другима, нагињу ка томе да развију „искривљен начин размишљања“. Он каже: „Прихватилиште у ком смо изоловани од спољашњег света постаје као дом за незбринуту децу у ком живе одрасли.“ По његовом мишљењу, многи станари „не размишљају на исправан начин“.

 Према једној пољској студији, најболније осећање које бескућници доживљавају јесте усамљеност. Као последица финансијских проблема и ниског положаја у друштву, они често пате и од осећаја безвредности. Неки налазе утеху у алкохолу. Јацек каже: „Пошто немају никакву наду да ће доћи до промене, многи овде полако губе веру да се ишта може урадити како бисмо поправили нашу тешку ситуацију.“ Они се стиде свог изгледа, сиромаштва и своје беспомоћности, као и једноставне чињенице да су бескућници.

„Било да говоримо о људима који живе у импровизованим склоништима на улицама Бомбаја [Мумбаја] и Калкуте, о лондонским бескућницима грубог изгледа који спавају на улици, или о деци са бразилских улица“, каже Франсис Џегеди, стручњак за питања која се тичу становништва, „бескућништво је толико тежак и тужан проблем да га је тешко и замислити, а камоли носити се с њим.“ Затим додаје: „Шта год да проузрокује овај феномен, стално се намеће питање зашто овај свет, поред свег свог богатства, мудрости и технолошког знања, одаје утисак да је неспособан да изађе на крај с проблемом бескућништва?“

Очигледно је да је свим бескућницима потребна подршка — и то не само материјална већ и она која ће излечити њихово срце и подићи њихов дух. Таква подршка може ојачати људе да се суоче с многим проблемима који доводе до бескућништва и да их савладају. Али, где бескућници могу пронаћи такву врсту помоћи? И каква нада постоји за то да ће трагедија бескућништва једном заувек бити прекинута?

[Фусноте]

[Оквир⁄Слика на 6. страни]

Последице тешке беде

Стотине хиљада људи живи на улицама индијских градова. Процене од пре неколико година показују да само у Мумбају у импровизованим склоништима на улицама живи око 250 000 људи. Једини заклон обично им пружа церада разапета између стубова и околних објеката. Зашто живе ту уместо у становима на периферији које би могли себи да приуште? Зато што они раде као ситни трговци, улични продавци, возачи рикши или скупљачи старог гвожђа и свој посао обављају у близини градског центра. „Они немају другог избора“, наводи публикација Strategies to Combat Homelessness. „Због сиромаштва, једноставно су приморани да новац који би трошили за стан оставе за храну.“

На железничкој станици Парк, у Јоханесбургу, живи око 2 300 мушкараца, жена и деце. Они спавају или на перонима под отвореним небом, користећи као лежај комаде ћебади, или у картонским кућицама. Већина нема посао нити се нада да ће га пронаћи. У том граду на хиљаде њих живи на сличан начин. Они немају ни воду, ни тоалет, ни струју. У таквим условима болест се брзо шири.

Разлог за бескућништво ове две групе људи, као и многих других попут њих, веома је једноставан — тешка беда.

[Оквир⁄Слике на 7. страни]

Недостаци савременог друштва

У књизи Strategies to Combat Homelessness, коју је објавио Центар Уједињених нација за људске насеобине, наводе се бројни недостаци садашњих друштвених, политичких и економских система везано за обезбеђивање домова за све људе. Следе неки од њих:

● „Главно питање што се тиче бескућништва и даље се односи на неспособност држава да издвоје знатна средства за остваривање права на одговарајући стан.“

● „Постојање неодговарајућих прописа и неефикасних система за планирање може... изазвати хаос у погледу обезбеђивања стамбеног простора за сиромашну већину.“

● „Бескућништво је показатељ неправедне расподеле новца који влада издваја за обезбеђивање или изнајмљивање стамбеног простора.“

● „Проблем бескућништва представља врхунац политике која је или игнорисала или потценила неповољан утицај економских промена, недостатка одговарајућег смештаја, повећане злоупотребе дроге и других проблема који су повезани с физичким и менталним здрављем оних који су најрањивији у... друштву.“

● „Постоји велика потреба да изменимо обуку стручњака који раде с људима који су рањиви. На бескућнике, а нарочито на децу међу њима, не треба гледати као на терет друштва, већ као на неискоришћен, али вредан потенцијал.“

[Слика]

Мајка и њене две ћерке просе у Мексику

[Извор]

© Mark Henley/ Panos Pictures

[Слика на 6. страни]

Некадашња железничка станица у Преторији, у Јужноафричкој Републици, претворена је у прихватилиште за бескућнике

[Извор]

© Dieter Telemans/Panos Pictures

[Извори слика на 4. страни]

Лево: © Gerd Ludwig/Visum/Panos Pictures; уметнута слика: © Mikkel Ostergaard/Panos Pictures; десно: © Mark Henley/Panos Pictures