Пређи на садржај

Пређи на садржај

Одлучан упркос инвалидности

Одлучан упркос инвалидности

Одлучан упркос инвалидности

Испричао Кваме Нгесан

Мој пријатељ и ја смо с муком гурали бицикл уз једно од бројних брда. Био је новембар 2002, и у Обали Слоноваче беснео је грађански рат. Зато су се на опустелом путу којим смо ишли криле многе опасности. Негде у даљини назирао се следећи војни пункт. Зашто сам кренуо на тако опасно путовање током тог ратног периода?

РОДИО сам се 1978. с једном болешћу која је све више узимала маха. Најпре ми је оштетила слух и стварала изнурујући бол у ногама. Како сам растао, породица ме је омаловажавала, говорећи да су ми ноге неупотребљиве, а уши зачепљене смећем. Старији су ме презирали, а деца викала за мном да сам богаљ и да имам сломљене ноге.

У школу сам кренуо са осам година и одмах су сви почели да ме малтретирају — како ученици, тако и наставници. Често сам желео да се земља отвори и прогута ме. Осећајући да сам се плашио, људи су ме исмевали. Из куће сам излазио само када сам ишао у школу.

Питао бих се: ’Зашто је ова болест снашла баш мене?‘ Мајка ми је рекла да је то зато што је неко на мене бацио клетву. Понекад сам виђао и друге са сличним проблемом и размишљао: ’Да ли су и они жртве врачања?‘

Године 1992, јавили су ми се страшни болови у лактовима. Када су болови попустили, више нисам могао да исправим руке. Две године касније, ослепео сам на лево око. Родитељи су ме водили код много такозваних исцелитеља, али узалуд. Због све слабијег здравља морао сам да напустим школу.

У потрази за одговорима

Један побожни друг из разреда позвао ме је да идем у цркву с њим. Иако сам одгајан као анимиста, ипак сам годину дана ишао на црквене службе. a Тамо сам о Библији сазнао врло мало, тако да сам почео да се питам има ли ичега доброг у организованој религији.

Неке црквене доктрине су ме плашиле, поготово доктрина о пакленој ватри. Нисам мислио да сам толико лош да бих заслужио вечно мучење. Ипак, нисам сматрао ни да сам довољно добар да бих заслужио вечну срећу на небу. Пошто нисам нашао задовољавајуће одговоре на своја питања, религија ме је све мање занимала.

Наредне године сам позван на један исцелитељски скуп у Абиџан, главни град Обале Слоноваче, око 150 километара од нашег места Вавуе. Пре него што сам кренуо, рекао сам одговорнима у цркви да немам довољно новца за улазницу и храну. Након разговора с њима стекао сам утисак да ће ми бити добро у Абиџану, али уопште није било тако. Иако сам био међу мноштвом од неких 40 000 до 50 000 људи, осећао сам се напуштено и потиштено. Нико се није интересовао за мене.

Вратио сам се у Вавуу истог здравственог стања као и пре, али сада још и разочаран. Црквене вође су ми рекле да ме Бог није излечио зато што ми је недостајало вере. Након тога, прекинуо сам сваку везу с религијом.

Коначно духовна утеха

Нашу породицу је 1996. године посетио један Јеховин сведок. Никада раније нисам разговарао с неким Сведоком. Сада сам слушао жив разговор који су водили мој старији брат и тај посетилац. Мој брат није био заинтересован, али ја јесам. Свака реч коју је Сведок рекао дирнула ме је право у срце.

Објаснио је да су сви људи наследили грех због непослушности првог човека. Због те побуне, цело човечанство је постало подложно несавршености и смрти. Међутим, Исус је дао свој живот као откупнину тако да нам греси могу бити опроштени и можемо имати вечни живот (Римљанима 3:23; 5:12, 17-19). Сведок је из Библије показао да ће Јехова Бог посредством свог Краљевства ускоро претворити земљу у рај и уклонити грех и све његове жалосне последице (Исаија 33:24; Данило 2:44; Откривење 21:3, 4).

Логика библијских учења дубоко је утицала на мене. Тај Сведок, по имену Роберт, долазио је двапут недељно да би проучавао Библију са мном. За неколико месеци, опремљен знањем које сам стекао проучавајући Библију, почео сам да проповедам са Сведоцима од врата од врата. То је био велики изазов, пошто сам морао да савладам страх од контакта с људима.

Суочавање са сметњама

Мојој породици није било драго што сам проучавао Библију. Да би ми сметао, старији брат би ноћу пушио у мојој соби. Ујутру бих имао главобољу и осећао се слабо. Још један проблем била је храна. Отац је био страствени ловац, и месо које је доносио било је главни део наше исхране. Објаснио сам му да Библија забрањује да се једе месо животиња које нису искрвариле (Дела апостолска 15:28, 29). Упркос томе, није желео да испушта крв из животиња. Мајка би понекад скувала пиринач за мене, али често бих остао без адекватног оброка.

Иако је Дворана Краљевства у Вавуи била на другом крају града, ни раздаљина ни лоше време никада нису могли да ме спрече да идем на састанке. Крстио сам се у септембру 1997. на Обласном конгресу „Вера у Божју Реч“, у Обали Слоноваче. С временом сам повећао учешће у хришћанској служби и постао пионир, како Јеховини сведоци називају пуновремене слуге.

Даљњи изазови

Политички немири су у септембру 2002. прерасли у грађански рат. Након само неколико недеља, војска се већ приближавала Вавуи. Из страха за свој живот, неки су побегли, укључујући и већину Јеховиних сведока. Пет дана после њиховог одласка, војници су заузели град и моментално забранили сва окупљања. Тада је већина становника Вавуе отишла, међу којима и преостали Сведоци.

Пошто није било јавног превоза, људи су километрима пешачили до оближњих градова. Ја нисам могао толико да ходам, тако да сам остао једини Сведок у Вавуи. Наставио сам да проповедам и одржавао сам састанке на које су долазили неки од мештана.

Напор да бих присуствовао једном скупу

Дан посебног састанка Јеховиних сведока требало је да се одржи у новембру у граду Далоа. Молио сам се Јехови и рекао му да желим да присуствујем. Један Сведок који је претходно отишао из града, изненада се вратио. Питао сам га да ли би ме возио бициклом на место одржавања састанка, које је било удаљено око 50 километара. Одмах је пристао иако и он има озбиљне здравствене проблеме.

Владала је велика напетост, тако да то и није било баш најбоље време за такав пут. Било је забрањено кретање возила на путу од Вавуе до Далое. Путник је лако могао постати сумњив и могло се десити да војник неке од супарничких страна отвори ватру на њега. Упркос томе, у суботу ујутро, 9. новембра 2002, кренули смо бициклом из Вавуе и упутили се у Далоу, као што сам описао у уводу.

Убрзо смо стигли на први од бројних војних пунктова. Детаљно су нас претресли и пропустили. Пут је био дуг и напоран. Пешачили бисмо до врха брда, а онда обојица сели на бицикл и спустили се.

Касније нам је један бициклиста помогао. Возио ме је на малој корпи изнад задњег точка свог бицикла. Док је тај љубазан странац возио, искористио сам прилику да му говорим о Божјем Краљевству. Објаснио сам му да је та Божја владавина небеска и да ће ускоро успоставити трајни мир на земљи. Био је задивљен оним што сам му говорио и бомбардовао ме је питањима. Када смо стигли у Далоу, купио нам је храну и обећао да ће сутрадан ујутро доћи на дан посебног састанка.

У Далоу смо стигли касно увече, уморни али и срећни што смо успели да дођемо. Није било лако путовати девет сати. Једна породица Сведока изразила нам је срдачну добродошлицу и понудила да останемо код њих док се политичка ситуација донекле не смири. Нажалост, због политичких немира, наш састанак је морао да се откаже. Међутим, наш пут није био узалудан, јер су ми се у Далои пружиле нове могућности да служим сухришћанима.

Одлучност доноси благослове

Сада имам предност да служим као слуга помоћник и општи пионир у скупштини у Далои. Такође помажем у одржавању Конгресне дворане Јеховиних сведока у Далои. Да бих се издржавао, правим и продајем дрвене лептире и такође правим натписе.

Годинама сам из куће излазио само да бих ишао у школу, али од онда сам прешао многе километре у потрази за онима који желе да знају истину о томе зашто постоје болести и патња. Док чекам да Божје Краљевство отклони све болести, настављам да људима у Обали Слоноваче преносим утешну добру вест о Божјим намерама.

[Фуснота]

a Анимизам укључује веровање да свест поседују и животиње, биљке, као и све остало у природи.

[Слика на 13. страни]

На путу за Далоу да бих присуствовао једном скупу

[Слика на 13. страни]

Док помажем око одржавања Конгресне дворане у Далои

[Слика на 13. страни]

Издржавам се тако што правим и продајем дрвене лептире