Двапут осуђен на 25 година принудног рада

ИСПРИЧАО ЈЕФРЕМ ПЛАТОН

Крајем 1951, други пут сам осуђен на 25 година принудног рада у логору. Овог пута послан сам у озлоглашени совјетски логор у Воркути, изнад Северног поларника. Дозволите ми да вам објасним како сам доспео тамо и за длаку избегао да будем убијен.

РОДИО сам се 16. јула 1920. у сиромашној породици у Бесарабији, данас познатој као Република Молдавија. Отац је умро кратко пре мог рођења, а када сам имао четири године умрла је и мајка. Тако смо нас шесторо деце остали сирочад. Старији су нама млађима били попут родитеља и на томе сам им веома захвалан.

Као млад, веома сам се занимао за религију и био сам активан у нашој православној цркви. Међутим, с временом сам се разочарао у њу, а поготово у свештенике, јер су благосиљали оно што се радило током Другог светског рата који је почео у септембру 1939.

Почетком 1940, избио је рат између Румуније и Совјетског Савеза, тако да се Бесарабија нашла између две ватре. Генерал Јон Антонеску, који је тада био на власти у Румунији, поново је припојио Бесарабију. Власти су увеле облик предвојничке обуке за мушкарце старије од 20 година. Ја сам такође био позван. Обука се вршила у Борошенима, недалеко од села у ком смо моја супруга Олга и ја живели.

Контакт с библијском истином

Током обуке, на једној паузи за ручак, запазио сам групу мушкараца који су водили жив разговор. Сазнао сам да су они били Јеховини сведоци. Након једног кратког разговора с њима, уследили су још многи. С временом сам увидео, и био веома срећан због тога, да сам пронашао библијску истину, коју сам затим пренео Олги и њеним родитељима.

Разговор који ми је оног дана привукао пажњу био је о питању неутралности. Сведоци су закључили да треба да заузму став. Њихова одлука је била да учествују у обуци али да одбију да положе заклетву на верност, што је било обавезно пре регрутовања у војску.

Рекао сам Олги и њеним родитељима да и ја намеравам да одбијем да положим ту заклетву, и они су ме подржали у тој одлуци. Дошао је 24. јануар 1943 — дан регрутације, а уједно и час полагања заклетве на верност. Осморица нас смо иступили пред свештенике који су вршили регрутацију. Уместо да изговоримо заклетву, рекли смо да не можемо да идемо у рат јер смо неутрални.

Ухапшени смо и одведени у полицијску станицу у Борошенима. Тамо смо тако свирепо претучени да ме је супруга касније једва препознала. Затим смо послани на војни суд у главни град Кишињев.

Морали смо да пешачимо око 140 километара, за шта нам је због оштре зиме требао  21 дан. Сва осморица смо били везани ланцима један за другог и марширали смо уз наоружану пратњу, која нам није дала ни храну ни воду. Сваки пут када бисмо стигли у неку полицијску станицу, добијали смо батине, а стајали смо укупно 13 пута! Преживели смо захваљујући мештанима који су нам давали храну и воду у полицијским станицама где смо проводили ноћи. У тој њиховој љубазности, видели смо доказ да се Бог брине за нас.

Истрајан упркос обесхрабрењу

Док смо били у притвору у Кишињеву, чекајући излазак пред војни суд, опет су нас страшно претукли. У покушају да ослабе нашу веру, речено нам је да су се Сведоци из Зајкана, села на северу Молдавије, одрекли вере и да им је дозвољено да се врате кућама. Касније смо сазнали да су они били пуштени кући само до судског саслушања. Такође, један полицајац нам је цитирао новински чланак у ком је стајало да је војни суд у Украјини осудио на смрт 80 Сведока.

Размишљајући о томе како никада више неће видети своју децу, неки од нас осморице постали су обесхрабрени. Обећано нам је да ћемо бити слободни ако се одрекнемо своје вере. Да бисмо размислили мало о својој будућности, све су нас послали кући на недељу дана да будемо са својим породицама. Након тога, само тројица нас смо остали решени да будемо неутрални.

Двадесетог фебруара 1943, одведен сам у исту полицијску станицу у Борошенима у којој сам раније онако свирепо претучен. Тамо сам срео друга два Сведока која су задржала свој став. Заиста смо били срећни када смо се видели! Касније смо коњском запрегом пребачени у Бељце. Током пута сам се озбиљно разболео, што се показало као добро јер смо онда до Кишињева ишли аутобусом.

Када смо стигли, чувари су схватили да смо ми та тројица која су задржала свој став. За почетак смо поново претучени. Месец дана касније, осуђени смо на 25 година принудног рада у једном логору у Румунији.

Крштен у кратеру од бомбе

Касније смо послани у Куђир у Румунији, где смо обарали стабла. Ако бисмо испунили норму, добили бисмо нешто више хране. Наша група од десет Сведока била је вредна, тако да смо јели боље него у затворима где смо претходно били.

Америчка војска је 1944. почела да бомбардује подручје у близини нашег логора. Једна бомба је направила огроман кратер у близини малог потока. Кратер се лагано пунио водом и постао је велики базен. Тамо сам се у септембру 1944. крстио у знак свог предања Јехови Богу које сам извршио годину и по дана раније.

Коначно слободни!

Неколико недеља касније, руска армија је ослободила стотине Сведока у том подручју и могли смо да се вратимо кућама. Тада сам први пут видео свог сина Васила, који се родио 1943, док сам био у радном логору.

До маја 1945. када је завршен Други светски рат у Европи, Бесарабија је постала део Совјетског Савеза и названа је Молдавска Совјетска Социјалистичка Република. Власти се нису одмах успротивиле нашем хришћанском делу. Међутим, запазиле су да не гласамо, а Совјетски Савез је то тумачио као веома озбиљан прекршај.

Наш други син Павел родио се 1946, а годину дана касније добили смо и ћерку Марију. Били смо веома срећна породица! Али две године касније, догодило се нешто страшно. Наша мала Марија се изненада разболела и умрла. Сахранили смо је 5. јула 1949. То је био тек почетак наше туге.

Протерани у Сибир

Свега неколико сати након сахране, док још није свануло наредно јутро, пробудила су нас тројица војника. Рекли су нам да ћемо бити депортовани због нашег  „антисовјетског владања“. Дозвољено нам је да понесемо нешто хране и одеће, и 6. јула 1949. пребачени смо неких 4 000 километара у Курган, у Сибиру, северно од Казахстана.

Пут је трајао 18 дана. Стрпали су нас у вагоне као стоку. Током целог пута само двапут смо добили нешто за јело. Храну смо трошили штедљиво тако да смо је имали током целог пута. Сви у нашем вагону били су Јеховини сведоци. Свакодневно смо јачали своју духовност тако што смо водили многе библијске разговоре. Највредније што смо имали било је једно Свето писмо.

Када смо коначно стигли у Курган, установили смо да смо ипак имали одређену слободу кретања, иако смо живели у радном логору. Ја сам радио у ковачници и могао сам да разговарам с колегама о својој библијској нади. Две године касније, 27. септембра 1951, поново сам ухапшен и одведен на суд. Тужилаштво је извело 18 људи који су рекли да сам предсказивао уништење државе. Ја сам заправо цитирао пророчанство из Данила 2:44 да бих показао да ће све људске владавине бити замењене Божјим Краљевством.

Осим тога, власти су претражиле место где смо живели и нашле једну Кулу стражару коју смо кришом добили из Молдавије. До тада су углавном налазили руком преписиване копије или часописе које смо сами умножавали. Међутим, овај је био одштампан ван Совјетског Савеза. Зато сам поново осуђен на 25 година принудног рада. Овог пута сам послан у руднике угља у Воркути, озлоглашени радни логор на северу планине Урал, изнад Северног поларника.

Умало смрт у Воркути

Воркута је била огроман затворски комплекс који се састојао од 60 радних логора. Само у нашем логору било је преко 6 000 радника. Многи нису издржали веома ниске температуре, нехумане услове за живот и подземно вађење угља. Људи су скоро сваког дана умирали и требало их је сахранити. Моје здравље се веома погоршало, тако да нисам могао напорно да радим. Додељен ми је такозвани лакши посао — убацивање угља лопатом у теретна кола.

Услови у Воркути су били толико лоши да су рудари организовали штрајк, али се он претворио у праву побуну. Рудари су чак поставили сопствену управу и одредили око 150 људи који би се борили ако би дошла војска. Хтели су да ја и још скоро 30 Сведока будемо у њиховој „војсци“. Али ми смо одбили да им се придружимо.

Побуна је трајала две недеље док војска није дошла и побила све побуњенике. Речено нам је да су побуњеници планирали да нас обесе усред радионице! На срећу, нису успели у својим плановима. Узимајући у обзир систематско настојање Совјета да нам сломе веру, можете разумети зашто заслугу за то што смо остали живи приписујемо нашем великом Богу, Јехови!

Потпуно коришћење веће слободе

Стаљиновом смрћу у марту 1953, дошло је до извесног побољшања наше ситуације. Из Воркуте сам ослобођен 1955. и било ми је дозвољено да се вратим својој породици, која је још увек живела у логору за сечу стабала у Кургану. Тамо смо наставили  да говоримо мештанима о нашој предивној нади.

После шест година смо пожелели да се преселимо на ново подручје где бисмо могли да проповедамо. Зато смо написали писмо председнику државе Никити Хрушчову, у ком смо затражили дозволу да се преселимо пошто у Кургану није било школе — што је била истина. Добили смо дозволу да се преселимо у градић Макушино, где је такође постојао радни логор. Колико смо били срећни што смо тамо могли да помогнемо да четири велике породице постану предане Јеховине слуге!

Коначно сам 1965. пуштен из логора. Иако још увек нисмо смели да се вратимо у Молдавију, могли смо да одемо било где у Совјетском Савезу. Наредне године кренули смо за Кустанај у Казахстану, где су већ постојале две скупштине Сведока. Пошто се на том подручју већ доста проповедало, три године касније преселили смо се у Чирчик у Узбекистану. До тада су се наши синови Васил и Павел оженили. Зато смо се концентрисали на духовни раст наше остале деце — десетогодишњег Думитруа и седмогодишње Љубе.

У Узбекистану смо живели десет година, током којих смо такође помагали другима да упознају Јехову. Онда смо се 1979. преселили више од 1 500 километара западно у Краснодар, близу Црног мора у јужној Русији. Тамо смо Олга и ја две године служили у пуновременој служби као пионири и помагали смо другима да постану Сведоци.

Повратак у Молдавију

У лето 1989 — 40 година након што смо прогнани — одлучили смо да се вратимо у Молдавију. Одмах смо поново постали пионири и у том својству смо служили до 1993. Тамо смо помогли да више од 30 особа постану активни Јеховини сведоци. Срце ми се прелива радошћу када помислим колико нас је Јехова благословио као породицу! Нажалост, моја драга супруга је умрла у мају 2004.

Ипак, теши ме то што све четворо наше деце, као и 14 наше унучади и 18 праунучади активно служе Јехови. Истина, живот нас није мазио, али какав је само осећај знати да нам је Јехова помогао да му останемо верни у кушњама!

Слабо здравље и поодмакле године ограничавају ме у погледу тога колико могу да урадим у служби. Па ипак, дајем све од себе. Научио сам да је, без обзира на кушње с којима се сусрећемо у животу, Јехова увек ту да нам пружи снагу и охрабрење које нам је потребно. a

[Фуснота]

[Слика на странама 14, 15]

Јеховини сведоци у радном логору у Воркути

[Слика на 15. страни]

Са Олгом, 2002. године