Задивљујућа открића на екватору

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ЕКВАДОРА

НА УГЛЕДНОЈ париској Академији наука 1735. године водила се жучна расправа о тачном облику наше планете. Присталице теорија Исака Њутна дошли су до закључка да је Земља сфера благо спљоштена на половима. Присталице Касинијеве школе заступале су гледиште да је наша планета спљоштена на екватору.

Зато су 1736. послате две експедиције са циљем да измере закривљеност Земље. Једна је отишла на Лапланд, према Северном полу, а друга у данашњи Еквадор, према екватору. a То истраживање је показало да су Њутнове присталице биле у праву.

Године 1936, у близини Кита, главног града Еквадора, подигнут је споменик у знак обележавања 200-годишњице те мисије француских истраживача. Он се налази на месту које је, према процени тих француских научника из 18. века, представљало екватор. Тај споменик, назван Средиште света, и дан-данас посећује безброј туриста. Они на том месту могу опкорачити екватор и истовремено бити на обе хемисфере. Али, да ли је то баш тако?

Па, не би се баш могло рећи. Недавна открића показују да екваторијална линија пролази нешто даље од тог места. Звучи невероватно, али домороци који су у тој области живели вековима пре доласка француских научника већ су знали за тачан положај екватора! Али, како су дошли до тог сазнања?

Прави екватор

Године 1997. на врху брда Катекиља, које лежи недалеко од северног дела Кита, откривени су наизглед безначајни остаци једног полукружног зида. Помоћу сателитског система за глобално позиционирање (GPS), истраживач Кристобал Кобо открио је да се тај зид једним својим крајем налази тачно на екватору. b

То што се тај зид поклапа с правим екватором лако би се могло одбацити као чиста случајност. Међутим, линија која спаја два краја зида у односу на екватор заклапа угао од 23,5 степени. То је скоро исти угао под којим је нагнута Земљина оса! c Осим тога, та линија једним својим крајем показује на место где сунце излази на дан солстиција у децембру, а другим на место где сунце залази на дан солстиција у јуну. Уследила су још нека открића.

Помоћу теодолита (инструмента за мерење углова) постављеног на врху Катекиље, истраживачи су установили да су пирамиде у Кочаскију, које потичу из времена пре Инка, поређане под углом који се поклапа са изласком сунца на јунски солстициј. d Вредна је помена и чињеница да Памбамарка, још једна археолошка локација, лежи под углом који се поклапа са изласком сунца на солстициј у децембру.

Да ли је могуће да је Катекиља коришћена као центар за астрономска посматрања? Да ли су и друга места подизана према астрономским  прорачунима добијеним у овом центру?

Даљња невероватна открића

Како су на мапи уцртавани и остали правци, тако су почели да се назиру обриси једне фигуре, наиме, осмокраке звезде. Тај симбол се налази на древној керамици и обично се сматра једноставним приказом сунца, будући да су га древни становници ове земље обожавали. Анализом је утврђено да су парчад керамике ископана на Катекиљи стара скоро хиљаду година. Припадници домородачких племена још увек плету осмокраку звезду на таписеријама и одећи, баш као што су то радили и њихови преци. Међутим, могуће је да су њихови преци том симболу придавали више значења него што се претпоставља.

Учесници у пројекту под називом Quitsa-to, којим руководи Кристобал Кобо, прикупљају снажне доказе који показују да су древна домородачка племена имала смисла за астрономију. e Утврђено је да је више од 12 археолошких локација заједно с многим древним насељима прецизно поређано у облику звезде са Катекиљом на екватору у њеном центру.

Још више запањује чињеница да се положај тада још неоткривених рушевина могао претпоставити. Како? Септембра 1999. учесници у Quitsa-to пројекту препоручили су да се ископавања обаве у делу Кита под називом Алтамира, који лежи на једном од кракова чији угао износи 23,5 степени, с полазиштем из Катекиље. Тамо је пронађено велико старо гробље, а такође и много керамике из колонијалног доба, доба Инка као и из периода пре њих.

Неки од праваца из Катекиље воде преко цркава изграђених током шпанског колонијалног доба. Кристобал Кобо објашњава да су 1570. власти Лиме захтевале да се на сваком месту где су се налазили пагански ’гвакаси‘  и домородачки храмови подигну „цркве, женски манастири, капеле и крстови“. Откуда такав захтев?

Шпанска круна је таква места за обожавање сматрала незнабожачким. Зато су она уништена, а на њиховим локацијама изграђене су католичке цркве. Градња цркава на местима древних храмова посвећених сунцу омогућила је лакше преобраћење домородаца на католичку веру.

Црква Сан Франциска у старом колонијалном делу Кита лежи на једном од праваца из Катекиље. Подигнута је у 16. веку на темељима једне грађевине из доба пре доласка Инка и изграђена је на такав начин да зраци излазећег сунца на дан децембарског солстиција продиру кроз њену куполу и падају на један троугао изнад олтара. Како се сунце диже, зрак светлости се спушта и пада на један лик с натписом „Бог Отац“, стварајући при том сјајан одблесак. Тај ефекат се постиже тачно на дан децембарског солстиција! И у другим црквама примењени су слични ефекти са сунчевом светлошћу да би се домородачки народи који су обожавали сунце преобратили на католичку веру.

Како су то знали?

Како су припадници те древне цивилизације знали да је Катекиља „средиште света“? Постоји само једно место на ком предмети у подне не стварају никакву сенку у време еквиноција, то јест равнодневице. То место је екватор. Зато учесници у Quitsa-to пројекту сматрају да су људи из древних времена могли да открију тачан положај екватора тако што су пажљиво посматрали сенке.

Осим тога, брдо Катекиља је природна астрономска опсерваторија што не би промакло људима који су обожавали сунце. Оно је високо 300 метара и лежи између источног и западног венца Анда. Зато би се свакодневни излазак и залазак сунца могао пратити посматрањем његовог положаја у односу на одређене референтне тачке које пружа спектакуларан призор Анда у позадини. Примера ради, са својим снегом покривеним врховима висине око 2 500 метара, величанствени вулкани Кајамбе и Антисана доминирају источним хоризонтом што их чини веома упадљивим оријентирима погодним за посматрање сунчевог кретања.

Такође, са брда Катекиља у свим правцима се пружа слободан поглед на око 20 древних места и око 50 археолошких локација, који се могу видети без употребе оптичких инструмената. Штавише, будући да то брдо лежи на екватору, с њега се може видети небо и северне и јужне хемисфере. Стога се Катекиља може назвати правим средиштем света, јер на екватору не постоји ниједно друго место које на надморској висини изнад 3 000 метара пружа такве предности.

Већим делом екватор иде преко океана и тропских џунгли, где вегетација спречава посматрање неба. Осим тога, она не пружа  фиксне референтне тачке на основу којих се могу извести одређени закључци, пошто се лишће услед смене годишњих доба непрестано мења. Планине у близини екватора постоје само на подручју Кеније, али за разлику од Катекиље, ни са једне њихове стране нема планинских венаца. Катекиља се заиста налази на изузетно повољној локацији, која је као створена за астрономска посматрања.

Ко су они били?

Ко су били ти древни астрономи? Тим који води Quitsa-to пројекат сматра да су до тих сазнања првобитно могла доћи домородачка племена, као што су Киту или Кара. Међутим, овај истраживачки пројекат је још увек у својој почетној фази тако да има много тога што тек треба открити.

Ипак, јасно се могу запазити неке од основних одлика тих древних народа. Разумевање привидног кретања сунца било је неопходно за састављање календара корисних за пољопривреду. Имајући у виду да је сунце од суштинске важности за подржавање живота, не чуди што је било предмет обожавања. Зато су посматрање сунца и с тим повезани прорачуни попримили дубље, религиозно значење.

Оно што је те народе покренуло да пажљиво проучавају небо и кретање небеских тела очигледно је била ревност у религиозном смислу. Током векова, њихова истраживања су несумњиво довела до настанка огромне ризнице знања из астрономије, која је тек сада откривена и то захваљујући задивљујућим информацијама везаним за Катекиљу.

[Фусноте]

[Оквир/Дијаграм на 23. страни]

Солстициј и еквиноциј

Због Земљиног нагиба од 23,5 степени, место изласка и заласка сунца сваког дана се мења. Другим речима, оно се постепено помера северно и јужно од екватора. Наравно, ту се ради о привидном кретању Сунца, пошто је Земља заправо та која мења свој положај током свог једногодишњег путовања око њега.

Једном годишње, када Земља заузме положај у ком је њена оса под таквим углом да је северна хемисфера максимално нагнута ка Сунцу, оно ће изаћи на својој најсевернијој тачки: 23,5 степени северно у односу на екватор. То се дешава око 21. јуна. Када је јужна хемисфера максимално нагнута ка Сунцу, оно излази на својој најјужнијој тачки: 23,5 степени јужно у односу на екватор. То се дешава око 21. децембра. Ове две крајње тачке називају се солстицији. „Солстициј“ значи „сунцостај“.

Међутим, на пола пута између два солстиција, положај Сунца је такав да његови зраци падају под правим углом на екватор. То се дешава око 20. марта и 21. септембра и познато је као еквиноциј, то јест равнодневица, што значи да су на сваком месту на Земљи дан и ноћ исте дужине. Тих дана сунце излази тачно на истоку, затим 12 сати следи путању екватора и залази тачно на западу. У подне на дан еквиноција, сунце је у свом зениту над екватором што значи да тада ниједан објекат на њему неће стварати сенку од сунчеве светлости.

[Дијаграм]

(За комплетан текст, види публикацију)

Солстициј

20, 21, 22. или 23. децембар

Еквиноциј

19, 20. или 21. март

Солстициј

20, 21. или 22. јун

Еквиноциј

21, 22, 23. или 24. септембар

[Слика на странама 24, 25]

Брдо Катекиља, с древним рушевинама на свом врху које леже на екватору

[Слика на 25. страни]

Многе археолошке локације и древна места прецизно су поређани тако да формирају фигуру у облику звезде

[Слике на 25. страни]

Осмокрака звезда која се налази на древној керамици и таписеријама