Ко су били Пилгрими и Пуританци?

НА СЕВЕРНОАМЕРИЧКОЈ обали, код Плимута, у Масачусетсу, налази се једна велика гранитна стена на којој је уклесан број 1620. Позната је као Плимутски камен и сматра се да лежи близу места где се пре скоро 400 година искрцала једна група Европљана, познатих под називом пилгрими.

Многи људи знају приче о гостољубивим пилгримима који су у време жетве позивали своје пријатеље староседеоце на богате гозбе. Ко су заправо били пилгрими и зашто су отишли у Северну Америку? Да бисмо одговорили на та питања, морамо се вратити у време владавине енглеског краља Хенрија VIII.

Радикалне религиозне промене у Енглеској

Мање од једног века пре него што су пилгрими отпловили за Америку, Енглеска је била католичка земља на чијем је престолу био краљ Хенри VIII, који је од папе добио титулу Браниоца вере. Међутим, међу њима је дошло до размимоилажења када је папа Клемент VII одбио да поништи Хенријев брак са Катарином Арагонском, првом од шест краљевих жена.

Док се Хенри бавио породичним проблемима, дотле је широм Европе протестантско-реформаторски покрет изазивао превирања унутар Римокатоличке цркве. Пошто није био вољан да изгуби положај на који га је црква поставила, Хенри испрва није дозвољавао реформаторима приступ Енглеској. Међутим, касније је променио мишљење. Наиме, Католичка црква није хтела да поништи његов брак, па је зато Хенри онемогућио деловање Католичке цркве. Године 1534. окончао је папин ауторитет над енглеским католицима и прогласио се за врховног поглавара Енглеске цркве. Убрзо након тога почео је да затвара манастире и да продаје њихову огромну имовину. У време Хенријеве смрти 1547, становништво Енглеске све више је прихватало протестантизам.

Хенријев син Едвард VI подржао је прекид односа с Римом. Након Едвардове смрти 1553, краљица је постала Марија, Хенријева ћерка из брака с Катарином Арагонском. Пошто је била католикиња, настојала је да нацију поново доведе под папин ауторитет. Присилила је многе протестанте да оду у изгнанство, а више од 300 људи је осудила на смрт спаљивањем  на ломачи, због чега су је прозвали Крвава Марија. Међутим, није могла зауставити талас промена. Марија је умрла 1558, а њена наследница и полусестра, Елизабета I, потрудила се да отада папа нема никакав утицај на религиозни живот у Енглеској.

Међутим, неки протестанти су сматрали да са̂мо одвајање од Католичке цркве није довољно, већ да треба уклонити и све њене трагове. Они су желели да се у цркви врши чисто обожавање, па су зато названи пуританцима. Неки пуританци су сматрали да бискупи нису потребни, као и да свака скупштина треба да управља сама собом, независно од националне цркве. Они су названи сепаратистима.

Контроверзни пуританци постали су познати током Елизабетине владавине. Неформалан начин одевања неких свештеника током службе у цркви засметао је краљици, која је 1564. заповедила кантерберијском надбискупу да одреди како у тим приликама свештеници треба да се одевају. Пошто су у томе видели наговештај поновног увођења службене одеће католичких свештеника, пуританци су одбили да се томе повинују. Полемика је избила и око традиционалне хијерархије бискупа и надбискупа. Елизабета је задржала ред бискупа и захтевала је од њих да јој се закуну на верност као поглавару цркве.

Од сепаратиста до пилгрима

Године 1603, Елизабету је наследио Џејмс I, који је извршио велики притисак на сепаратисте како би се подложили његовом ауторитету. Године 1608, једна скупштина сепаратиста из града Скрубија пребегла је у Холандију, у којој је владала већа слобода. Међутим, толерантан став Холанђана према другим религијама и попустљивом моралу с временом је код сепаратиста изазвао већу узнемиреност него што је то био случај док су били у Енглеској. Зато су одлучили да напусте Европу и започну нов живот у Северној Америци. Због спремности да зарад својих веровања оду далеко од куће, с временом су постали познати као пилгрими.

Пилгрими, међу којима су били и многи сепаратисти, добили су дозволу да се настане у британској колонији Вирџинији, тако да су се у септембру 1620. укрцали на Мејфлауер, брод који је пловио за Северну Америку. Око 100 особа, одраслих и деце, провело је два месеца на узбурканом Атлантском океану, након чега су стигли на полуострво Кејп Код, стотинама километара северно од Вирџиније. Тамо су усвојили споразум познат под називом Мејфлауер, што је заправо био документ у ком су изразили своју жељу да оснују заједницу и да се држе њених закона. Дана 21. децембра 1620. у близини Плимута основали су своју колонију.

Почетак живота у Новом свету

У року од неколико месеци, пола тих досељеника је умрло јер су у Северну Америку дошли неспремни за зиму. Ипак, с пролећем је стигло и лепше време. Они који су преживели зиму изградили су прикладне куће и научили од староседелаца како да узгајају тамошње пољопривредне културе. До јесени 1621, пилгрими су остварили велики напредак и зато издвојили одређено време да захвале Богу за његов благослов. Тако је настао Дан захвалности, празник који се и данас слави у Сједињеним Државама и на другим местима. У наредних мање од 15 година пристигло је још досељеника, тако да је број становника Плимута премашио 2 000.

У међувремену, још неки пуританци у Енглеској дошли су до истог закључка као и сепаратисти, наиме, да њихова „Обећана земља“ лежи преко Атлантика. Године 1630, група њих искрцала се северно од Плимута и основала колонију под називом Масачусетс  Беј. Године 1640, у Новој Енглеској је живело око 20 000 енглеских досељеника. Након што је 1691. колонија Масачусетс Беј преузела контролу над колонијом у Плимуту, пилгрими из групе сепаратиста више нису били толико издвојени. Бостон је постао духовни центар те области, пошто су пуританци сада водили главну реч у религиозном животу Нове Енглеске. Каква је била њихова религија?

Религија пуританаца

Пуританци су у Новом свету најпре градили дрвене куће у којима су се недељом ујутро сакупљали ради обожавања. Услови који су владали у таквим кућама били су подношљиви када је време било лепо, али током зиме били су такви да је истрајност чак и најиздржљивијих пуританаца била стављена на испит. У њима се није ложила ватра, због чега су чланови цркве дрхтали од хладноће. Проповедници су често носили рукавице без прстију да би угрејали руке.

Пуританци су своја веровања заснивали на учењима француског протестантског реформатора Жана Калвина. Прихватили су веровање у предодређеност и сматрали су да је Бог унапред одредио ко ће бити спасен, а ко осуђен на вечно мучење у пакленој ватри. Шта год да уради, човек не може утицати на Божју одлуку. Нико не може да зна да ли ће кад умре отићи у рај или ће заувек горети у паклу.

С временом су пуритански проповедници почели да заступају покајање. Иако су говорили да је Бог милосрдан, упозоравали су да ће они који се не буду држали његових закона отићи право у пакао. Снажно су истицали учење о пакленој ватри како би људе држали у подложности. Један проповедник из 18. века по имену Џонатан Едвардс говорио је једном приликом на тему „Грешници у рукама гневног Бога“. Његов опис пакла био је тако застрашујућ да су други свештеници морали да теше и смирују престрављене људе којима је та проповед изнесена.

Јеванђелизатори из других колонија који су проповедали у Масачусетсу чинили су то на сопствени ризик. Власти су три пута протеривале проповедницу по имену Мери Дајер, која је била припадница квекера. Међутим, она се стално враћала и јавно износила своја гледишта. Обесили су је у Бостону 1. јуна 1660. Један други проповедник, Филип Ратклиф, очигледно је сметнуо с ума жестину с којом су се пуританске вође опходиле према противницима. Због својих наступа против тамошње владе и  цркве у Салему, био је избичеван и кажњен новчаном глобом. Затим, да случајно не би заборавио ту лекцију, пре него што је протеран одсекли су му уши. Нетолеранција пуританаца навела је многе да напусте Масачусетс и допринела је расту других колонија.

Ароганција доводи до насиља

Пошто су себе сматрали од Бога „изабраним“ народом, многи пуританци су на староседеоце гледали као на нижа бића која немају права на ту земљу. Због таквог става развила се нетрпељивост, услед чега су неки староседеоци почели да нападају досељенике. Зато су пуританске вође ублажиле законе који су се односили на Сабат у тој мери да је мушкарцима било дозвољено да носе оружје кад иду у цркву. Затим се 1675. ситуација погоршала.

Видећи како његов народ губи своју територију, Метакомет, поглавица племена Вампаноаг, који је био познат и као краљ Филип, почео је да напада насеља пуританаца, да пали куће и масакрира досељенике. Пуританци су узвратили и сукоби су трајали месецима. Августа 1676, ухватили су Филипа на подручју Род Ајленда. Одрубили су му главу, распорили га и рашчеречили. То је означило крај побуне краља Филипа и независности староседелаца Нове Енглеске.

Током 18. века, пуританци су своју ревност усмерили у другом правцу. Неки проповедници из Масачусетса говорили су против енглеске власти и допринели да се распламса жеља за независношћу. У своје говоре о револуцији укључили су и политику и религију.

Пуританци су углавном били вредни, храбри и одани својој религији. Људи још увек спомињу „пуритански карактер“ и „пуританско поштење“. Међутим, сама искреност не подразумева аутоматски да су нечија веровања исправна. Исус Христ није мешао политику и религију (Јован 6:15; 18:36). А бруталност је супротна једној веома важној истини, наиме: „Ко не воли, није упознао Бога, јер Бог је љубав“ (1. Јованова 4:8).

Да ли ваша религија научава доктрину о пакленој ватри, предодређености или друга небиблијска веровања? Да ли су ваше религиозне вође умешане у политичке кампање? Пажљиво проучавање Божје Речи, Библије, помоћи ће вам да пронађете „облик обожавања који је чист и неокаљан“ и који је прихватљив Богу (Јаков 1:27).

[Оквир⁄Слика на 13. страни]

ПУРИТАНЦИ И ПАКЛЕНА ВАТРА

Пуританско учење о пакленој ватри супроти се Божјој Речи. Библија научава да су мртви без свести, и да не могу да осете бол или задовољство (Проповедник 9:5, 10). Штавише, правом Богу никада није ни „на ум пало“ да некога мучи (Јеремија 19:5, NW; 1. Јованова 4:8). Он подстиче људе да изврше промене у свом животу и с непокајничким грешницима поступа на хуман начин (Језекиљ 33:11). Супротно овим библијским истинама, пуритански проповедници су често представљали Бога као окрутног и осветољубивог. Безосећајно су се односили према другима, настојећи да силом ућуткају противнике.

[Слика на 10. страни]

Пилгрими се искрцавају на обалу Северне Америке, 1620.

[Извор]

Harper’s Encyclopædia of United States History

[Слика на 12. страни]

Прослава првог Дана захвалности, 1621.

[Слика на 12. страни]

Пуританско место обожавања, Масачусетс

[Слика на 12. страни]

Жан Калвин

[Слика на 12. страни]

Џонатан Едвардс

[Слика на 13. страни]

Наоружани пар пуританаца на путу ка цркви

[Извор слике на 11. страни]

Library of Congress, Prints & Photographs Division

[Извори слика на 12. страни]

Горе лево: Snark/Art Resource, NY; горе десно: Harper’s Encyclopædia of United States History; Жан Калвин: Portrait in Paul Henry’s Life of Calvin, из књиге The History of Protestantism (Vol. II); Џонатан Едвардс: Dictionary of American Portraits/Dover

[Извор слике на 13. страни]

Фотографије: North Wind Picture Archives