Једнодневни излет у Чернобиљ

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ УКРАЈИНЕ

Несрећа која се пре 20 година догодила у нуклеарној електрани у Чернобиљу била је без преседана. Дана 26. априла 1986, на једном од четири реактора у постројењу дошло је до хаварије — до топљења језгра реактора. После већине катастрофа, било да су природне или да су настале као последица људског фактора, још увек је могуће очистити и обновити средину. Међутим, ова несрећа је за собом оставила контаминацију која има дугорочне последице по здравље.

ПОСЛЕДЊИХ неколико година, сваког 9. маја, некадашњи становници више насеља у близини Чернобиља — понекад у друштву својих пријатеља и рођака — одлазе у једну врсту ходочашћа. Они обилазе напуштене куће које су им некада биле дом. Једино су још сахране повод да овде дођу у неко друго време. Ово подручје посећују и научници како би испитивали последице радијације. Поред тога, украјинске туристичке компаније су недавно понудиле једнодневне обиласке подручја уз пратњу водича.

У јуну 2005, The New York Times је у причи на насловној страни известио о кратким „обиласцима [Припета] са пратњом“ који „нису ризични по здравље“. a Припет — град са отприлике 45 000 становника, удаљен око три километра од реактора — основан је 1970-их. Међутим, након нуклеарне катастрофе, напуштен је као и многа друга насеља. Приступ овим местима забрањен је због радиоактивности. Ана и Виктор Рудник су живели у Припету око годину дана када је дошло до несреће. b

Доста мање место Чернобиљ (што је такође име нуклеарне електране) налази се на око 15 километара од реактора. Већ неколико година, некадашњим становницима је дозвољено да га посете једном годишње. Будући да је Чернобиљ заправо родно место Рудникових, они користе ту прилику да би тамо отишли. Дозволите да вам опишем обилазак приликом којег смо, пре неколико година, моја супруга и ја били с њима.

Наш сабласни одмор

Напустили смо Кијев, главни град Украјине, и магистралом кренули ка северу. Пролазили смо кроз мала места у којима су куће дуж пута украшене двориштима пуним лала и баштама у којима се узгаја поврће. Између насеља, докле год је поглед сезао, пружала су се кукурузна, житна и сунцокретна поља.

Међутим, на једном месту као да смо прешли невидљиву границу. Није било ознаке која би на то указала, али осетили смо разлику. У насељима дуж пута владала је језива тишина. На оронулим кућама прозори су били разбијени, а на вратима су се налазили катанци. Дворишта су зарасла у коров, а и баште су биле запуштене.

Нашли смо се у угроженој зони — око 30 километара далеко од реактора. „У овој области се задржао висок ниво радијације“, рекла нам је Ана. „Из многих градова и села, више од 150 000 људи било је пресељено у нове домове широм бившег Совјетског Савеза.“

 Наставивши пут, ускоро смо стигли у другу зону коју је изразито висока ограда од бодљикаве жице одвајала од остатка света. Недалеко су стражари, смештени у бараци која је представљала царински контролни пункт, надгледали сав промет. Након што нам је погледао исправе и евидентирао возило, стражар је отворио капију.

Сада смо били унутар забрањене зоне. Младо, олистало дрвеће формирало је зелени свод над путем. Густо жбуње је покривало шумско тло. Било је то далеко од слике спаљеног дрвећа и закржљалог жбуња коју сам замишљао. Право напред на знаку од беле цигле плавим словима је писало: „Чернобиљ“.

На периферији Чернобиља налазила се апотека. Викторова мајка је некада радила у њој. На прашњавом, запрљаном прозору још увек је висио избледели знак на коме је писало радно време. Близу градског парка у центру налазио се дом културе. Ана се присећа како су она и њени суграђани знали да се тамо опусте након посла гледајући наступе разних уметника. У близини је био и биоскоп „Украјина“. Некада су деца, бежећи од врућине, одлазила тамо да би у пријатном хладу гледала најновије филмове. Прошло је доста времена од када се смех публике последњи пут чуо у мрачној биоскопској дворани. Ана и Виктор су нас повели до своје куће која се налази недалеко од центра града. Дрвеће које нико није одржавао спречавало нас је да приђемо предњим вратима. Крећући се један иза другог, прокрчили смо пут кроз набујали коров до задњих врата која су до тада постала само једна рупа у зиду.

Унутар куће владала је потпуна пустош. У зарђали рам кревета утонуо је мадрац по коме се ухватила плесан. Комади тапета су висили као прљаве леденице. Ана се сагла како би из смећа које се налазило свуда по соби извукла једну стару фотографију. „Увек сам желела да се вратим и затекнем све баш онако како смо оставили“, рекла је тужним гласом. „Како ме само боли када видим да нам је кућа претворена у руину, а сва имовина већ одавно покрадена!“

Напустили смо дом Рудникових и упутили се низ улицу. На једном углу група људи је живо разговарала. Ходали смо непуних пола километра до завршетка пута — парка на стрмој обали са које се видела мирна површина реке. Бели цветови кестена  њихали су се на поветарцу. На степеницама које се вијугаво спуштају до дока стотине су, те 1986, чекале да буду евакуисане бродом.

Прошле године Рудникови су први пут обишли свој бивши дом у Припету. Напустили су град након нуклеарне несреће, пре 19 година.

Време за преиспитивање

Током априла 2006, различитим свечаностима ће се 20. пут обележити сећање на нуклеарну катастрофу. За многе људе, ове свечаности су озбиљан подсетник да је — и поред искрених напора — човек немоћан да успешно управља процесима на Земљи без Божјег надгледања (Јеремија 10:23).

Прошлог септембра објављени су резултати научног извештаја након поновне процене последица трагедије. У извештају чији су покровитељ Уједињене нације примећено је да је несрећа у почетку усмртила 56 људи. У њему се предвиђа да ће на крају само 4 000 смртних случајева моћи да се припише болестима узрокованим радијацијом. Раније се предвиђало да ће умрети између 15 000 и 30 000 људи. New York Times од 8. септембра 2005. запажа у уводном чланку да је „неколико група за заштиту средине осудило [извештај Уједињених нација] као пристран покушај заташкавања потенцијалних опасности нуклеарне енергије“.

Виктор, који је након катастрофе сазнао за Створитеља, Јехову Бога, приметио је: „Више нисмо у депресији, јер знамо да када Божје Краљевство дође, такве ужасне несреће се више никада неће поновити. Једва чекамо време када околина нашег драгог дома надомак Чернобиља више неће бити као што је сада, него ће постати део предивног раја.“

Од времена катастрофе у Чернобиљу, милиони људи су развили снажно уверење у библијско обећање да ће првобитни рај бити обновљен и проширен на подручје целе планете (Постање 2:8, 9; Откривење 21:3, 4). У протеклих 20 година, само у Украјини је преко 100 000 особа пригрлило ту наду! Желели бисмо да и ви будете подстакнути да размотрите светлу будућност која је обећана онима који желе да сазнају шта Бог тек намерава да уради.

[Фусноте]

[Оквир/​Слика на 16. страни]

Споменик Ликвидаторима

Овај споменик висок четири метра посвећен је радницима познатим и као ликвидатори, који су рашчишћавали терен након катастрофе у Чернобиљу. Ови људи су угасили пожар, залили бетоном електрану која је тињала и спречили даљње ширење радијације. С временом, било их је на стотине хиљада. Претпоставља се да ће око 4 000 смртних случајева моћи да се доведе у непосредну везу са овом несрећом и да ће већину преминулих чинити ови радници.

[Слике на 15. страни]

Знак града Чернобиља и биоскоп

[Слике на 15. страни]

Рудникови и њихова кућа у Чернобиљу

[Слике на 16. страни]

Атомска централа у којој се догодила несрећа, удаљена око три километра од стана Рудникових у Припету (уметнута слика)