Научила сам да се уздам у Бога

ИСПРИЧАЛА ЕЛА ТОМ

НАША породица је живела близу места Отепа, у јужној Естонији, око 60 километара од границе са Русијом. У октобру 1944, неколико месеци након што сам завршила средњу школу, могао се наслутити крај Другог светског рата. Пошто су се пред руском војском Немци повлачили преко Естоније, ми и наше комшије — око 20 нас — крили смо се по шумама водећи са собом и домаће животиње.

Два месеца су око нас падале бомбе, тако да смо били између две ватре. Седели бисмо заједно, а ја бих читала Библију, нарочито Тужбалице. То је био први пут да сам читала Библију. Једног дана сам се попела на брдо, клекла и почела да се молим: „Када се рат заврши, обећавам да ћу ићи у цркву сваке недеље.“

Ускоро се ратно поприште преместило на запад. Коначно, предајом Немачке у мају 1945, у Европи се завршио Други светски рат. У то време сам сваке седмице ишла у цркву, држећи се свог обећања Богу. Али, осим мене у цркву је одлазило још само неколико старијих жена. Било ми је врло непријатно. Када би нам неко дошао у госте, сакрила бих Библију испод стола.

Онда сам се запослила као учитељица. На власти је био комунистички режим и преовладавао је атеизам. Ипак, одбила сам да се придружим комунистичкој партији. Посветила сам се многим друштвеним активностима, као што је вођење фолклора за децу.

Сусрет са Сведоцима

Деци су требале ношње за наступ, па сам у априлу 1945. отишла код Емили Санамис, једне веште кројачице. Тада нисам знала да је она Јеховин сведок. Питала ме је: „Шта мислите о стању у свету?“ Пошто се у то време одржавала мировна конференција у Сан Франциску, рекла сам: „Ускоро ће ова влада пасти и сигурна сам да се управо због тога и одржава ова мировна конференција.“

Емили је рекла да конференција неће донети никакве трајне користи и понудила је да ми из Библије покаже зашто је то тако. Нисам баш била вољна да слушам ту благу, средовечну жену, али пре него што сам отишла она ме је упитала: „Знате ли где је Бог намеравао да Адам и Ева живе?“ Нисам знала одговор, а она је само рекла: „Питајте оца.“

Када сам дошла кући, питала сам га. Није умео да ми одговори, али ми је рекао да не морамо да се бавимо проучавањем Библије, већ  да само треба да верујемо. Када сам отишла по ношње, споменула сам да отац није знао одговор на њено питање. Она и њена сестра су отвориле своје Библије и прочитале ми да је Бог рекао Адаму и Еви да се старају о свом рајском дому и да заувек живе срећно. Показале су ми да је Бог намеравао да Адам и Ева имају децу и да цела планета постане рај. Била сам одушевљена тиме! (Постање 1:28; 2:8, 9, 15; Псалам 37:29; Исаија 45:18; Откривење 21:3, 4).

Први пут на хришћанском састанку

Пошто је тог лета требало да идем у Тарту на тромесечну обуку за учитеље, Емили ми је дала адресу једне Сведокиње у том граду. Дала ми је и књигу Стварање, која ме је одушевила јасним објашњењем основних библијских истина. Зато сам 4. августа 1945. отишла на адресу коју сам добила.

Пошто нико није отворио, покуцала сам поново тако јако да је изашао један комшија и дао ми другу адресу — Улица Салме 56. Тамо сам питала жену која је љуштила кромпир: „Да ли се овде одржава неки верски састанак?“ Љутито ми је рекла да идем и да нисам добродошла. Пошто сам била упорна, позвала ме је на спрат где се налазила група која је проучавала Библију. Када је уследила пауза за ручак ја сам хтела да кренем кући. Али, други су наваљивали да останем.

У подневној паузи приметила сам двојицу веома бледих и мршавих младића који су седели близу прозора. Касније сам сазнала да су током рата више од годину дана провели у различитим скровиштима како не би били ухапшени. a Током поподнева, Фридрих Алтпере је у свом говору употребио реч „Армагедон“. После сам га питала да ми објасни тај за мене нов израз и он ми га је показао у Библији (Откривење 16:16). Када је видео да сам се изненадила, и он се изненадио што је то било нешто ново за мене.

Схватила сам да је тај састанак био само за оне Сведоке у које се имало поверења. Касније сам сазнала да је то био њихов први састанак након рата! Од тада сам постала свесна колико је важно да се уздам у Јехову (Пословице 3:5, 6). Годину дана касније, у августу 1946, када сам имала 20 година, крстила сам се у знак предања правом Богу, Јехови.

Противљење породице

Власти су тражиле да се у школама заступа атеизам, што је ставило на испит моју библијски обликовану савест. Хтела сам да променим занимање. Када сам то поменула мајци, побеснела је, напала ме и чак ме почела чупати за косу. Одлучила сам да одем од куће. Али отац ме је наговорио да се предомислим и рекао да ће ми он помоћи.

Мој брат Антс је стао на страну мајке. Ипак, једног дана ми је затражио нешто од литературе. Прочитао ју је и веома му се допала. Мајка је била ван себе. Антс је чак почео да говори у школи о Богу, али када је наишао на противљење престао је да се дружи са Сведоцима. Недуго затим, повредио је главу приликом једног скока у воду. Лежао је на носилима, парализован, али могао је трезвено да размишља. „Да ли ће ми Јехова опростити?“, питао је. „Хоће“, рекла сам. Умро је неколико дана касније. Имао је само 17 година.

У септембру 1947, напустила сам посао у школи. Мајка је и даље била веома непријатељски расположена према мени. Када ми је избацила сву одећу, отишла сам од куће и сестре Санамис су ме примиле код себе. Пуно ме је охрабрило то што су ме подсетиле да Јехова никада не заборавља своје слуге.

Кушње у послератној Естонији

Сестре Санамис су ми дале да шијем с њима за породице које су живеле и  радиле на пољопривредним имањима. Са њима смо често могле да разговарамо о библијским истинама. То је било леп период, не само зато што сам научила да шијем него и зато што сам постала искуснија у служби проповедања. Осим шивења, такође сам давала часове математике. Међутим, у октобру 1948. власти су почеле да хапсе Сведоке.

Наредног октобра, била сам на једном имању када ми је речено да су власти кренуле у дом Санамисових да ме ухапсе. Када сам пошла да се склоним на имање брата Хуга Сусија, сазнала сам да је су га управо ухапсили. Једна жена за коју сам шила позвала ме је код себе. Касније сам ишла од имања до имања, где сам шила и проповедала.

Када је дошла зима, совјетски Комитет државне безбедности (КГБ) ухватио ме је у Тартуу у кући Линде Метиг, ревне младе Сведокиње, која је била неколико година старија од мене. Ухапшена сам и приведена на саслушање. Осећала сам се понижено кад су ме млади милицајци посматрали након што су ме натерали да скинем сву одећу. Помолила сам се Јехови и осетила сам мир и спокојство.

Затим сам била затворена у малу ћелију, у којој нисам могла ни да легнем. Из ње сам излазила само на саслушање. Милицајци су говорили: „Не тражимо од тебе да више не верујеш у Бога. Само престани с тим глупим проповедањем! Можеш имати лепу будућност.“ Онда би ми претили: „Желиш ли да живиш? Или хоћеш да умреш са својим Богом у Сибиру?“

У току три дана неколико пута су ме саслушавали, а у паузи између саслушања нису ми дали да спавам. Размишљање о библијским начелима помогло ми је да издржим. На крају ми је иследник понудио да потпишем изјаву да престајем с проповедањем. „Пуно сам размишљала о томе“, рекла сам, „и радије бих била у затвору и остала у добром односу с Богом него да будем слободна и изгубим његово одобравање.“ Иследник је повикао: „Будало! Сви ћете бити похапшени и послати у Сибир!“

Изненада слободна

Изненада, пред саму поноћ, иследници су ми рекли да могу да покупим своје ствари и да идем. Пошто сам знала да ће ме пратити, нисам кренула код суверника да их не бих одала. Тројица мушкараца заиста су ме пратила. Помолила сам се Јехови за вођство, скренула у једну мрачну улицу и брзо отрчала у парк. Легла сам на земљу и набацала лишће преко себе. Чула сам шуштање њихових корака и видела светло батеријских лампи.

После неколико сати, кости су ми утрнуле од зиме. Изула сам се да не бих правила буку и кренула улицама поплочаним калдрмом. Ван града сам ишла јарком дуж друма. Када би наишла нека кола, легла бих на земљу. У пет сати ујутро, стигла сам у кућу Јурија и Мете Томел, недалеко од Тартуа.

Мета је одмах загрејала сауну како бих се угрејала. Сутрадан је отишла у Тарту и ступила у контакт с Линдом Метиг, која ми је поручила: „Хајде да одмах почнемо да проповедамо добру вест широм Естоније.“ Променила сам фризуру, ставила мало шминке и наочаре, и затим смо почеле да проповедамо. У наредним месецима, обишле смо пуно места бициклом. Успут смо храбриле сувернике који су живели на имањима.

Сведоци су планирали да одрже конгрес 24. јула 1950. близу Отепе, у великом сенику једне особе која је проучавала Библију. Када смо сазнали да је КГБ открио наше  планове, успели смо да упозоримо већину Сведока који су кренули на тај скуп. Све је организовано за сутрадан на другом месту и било је присутно око 115 особа. Отишли смо кућама радосни и одлучнији него икада да останемо верни упркос кушњама. b

Након тога смо Линда и ја наставиле да проповедамо и да храбримо сухришћане. Касније те године, отишле смо да вадимо кромпир и радницима смо успут говориле о Краљевству. Газда једног имања је чак стао са радом, слушао нас цео један сат и рекао: „Такве новости не могу се чути сваки дан!“

Линда и ја смо се вратиле у Тарту, где смо сазнале да је ухапшено још Сведока, међу којима и Линдина мајка. Већина наших пријатеља била је ухапшена, укључујући и сестре Санамис. Пошто смо знале да нас КГБ тражи, набавиле смо два бицикла и наставиле да проповедамо ван Тартуа. Једне ноћи, КГБ ме је нашао у дому Алме Варђе, тек крштене Сведокиње. Проверавајући мој пасош, један од њих је рекао: „Ела! Свуда смо те тражили!“ Био је то 27. децембар 1950.

У затвору, а затим у Сибиру

Алма и ја смо смирено спаковале неколико ствари, а онда селе да поједемо нешто. Агенти КГБ-а су изненађено рекли: „Ви и не плачете! Једноставно седите и једете.“ Одговориле смо: „Идемо на нашу нову доделу и не знамо када ћемо следећи пут јести.“ Понела сам једно ћебе од ког сам касније направила топле чарапе и рукавице без прстију. После неколико месеци затвора, у августу 1951, протерана сам заједно са другим естонским Сведоцима. c

Из Естоније смо послате возом у Русију, у Лењинград (сада Санкт Петербург), а одатле у озлоглашени радни логор у Воркути, изнад арктичког поларника. У нашој групи било је нас три Сведокиње. У школи сам учила руски, а након хапшења почела сам да вежбам конверзацију. Када смо стигле у логор, добро сам говорила.

У Воркути смо упознале младу Украјинку која је постала Сведок у једном нацистичком концентрационом логору у Пољској. Она и још 14 Сведока су 1945. укрцани на брод који су Немци хтели да потопе у Балтичком мору. Ипак, брод је безбедно стигао до Данске. Касније, по повратку у Русију, ухапшена је због проповедања и послата у Воркуту, где је била извор охрабрења за све нас.

Упознале смо и две жене, које су нам се обратиле на украјинском: „Ко је овде Јеховин сведок?“ Одмах смо знале да су то наше хришћанске сестре! Оне су нас храбриле и бринуле о нама. Друге логорашице су рекле да је изгледало као да нас је дочекала породица.

Пребачена у логоре у Мордовији

Када је у децембру 1951. на лекарском прегледу установљено да имам поремећај у раду штитне жлезде, пребачена сам 1 500 километара југозападно, у огроман мордовијски затворски комплекс на око 400 километара југоисточно од Москве. Током наредних година, у логору за жене у ком сам се налазила, упознала сам Сведокиње  из Мађарске, Немачке, Пољске и Украјине. Тамо је била и Маиму, политичка затвореница из Естоније.

Док је била у затвору у Естонији, Маиму се породила и један добар чувар дао је бебу Маимуиној мајци. Почели смо да проучавамо Библију са Маиму и она је примењивала оно што је учила. Писала је својој мајци, која је такође прихватила библијску истину и поучила у том духу малу Карин. Шест година касније, Маиму је била ослобођена и коначно је могла да види своје дете. Када је Карин порасла, удала се за једног Сведока. Они већ 11 година служе у подружници Јеховиних сведока у Талину, у Естонији.

У једном од логора у Мордовији налазио се такозвани кавез. То је била мала, добро чувана барака унутар простора ограђеног зидом. Нас седам смо због наше хришћанске службе пребачене у њу. И поред тога, преписивале смо чланке из Куле стражаре правећи сићушне примерке и кријумчариле их другима у суседним логорима. Једна од метода је била да направимо рупу у сапуну, ставимо чланак унутра и затворимо сапун.

Током година које сам провела у мордовијским логорима, помогла сам да више од десет жена почне да служи Богу. Четвртог маја 1956, било ми је речено: „Можеш да идеш и верујеш у свог Бога, Јехову.“ Истог месеца била сам на путу за Естонију.

Повратак кући пре скоро 50 година

Нисам имала ни посао, ни новац, ни дом. Али, већ неколико дана по доласку, упознала сам госпођу која се заинтересовала за библијска учења. Дозволила ми је да неко време живим код ње и њеног супруга у њиховом једнособном стану. Позајмила сам новац, купила нешто вуне и плела џемпере, које сам продавала на пијаци. Касније сам почела да радим у Онколошком центру у Тартуу, где сам наредних седам година обављала разне послове. У међувремену, из Сибира се вратио и Лембит Том за кога сам се удала у новембру 1957.

Пошто је дело проповедања још увек било под забраном, КГБ нас је пратио и стално узнемиравао. Ипак, давали смо све од себе да говоримо другима о својој вери. Лембит је описао тај део нашег заједничког живота у Пробудите се! од 22. фебруара 1999. Од краја 1950-их, па све до 1970-их, прогнани Сведоци су наставили да се враћају кући. Крајем 1980-их, у Естонији је било преко 700 Сведока. Наша хришћанска активност је 1991. озакоњена и од тада је број Сведока у Естонији нарастао на преко 4 100!

Прошло је више од 60 година откако сам била на првом тајном састанку естонских Сведока који је одржан након Другог светског рата. Одувек сам била одлучна да следим библијски савет: „Уздај се у Јехову и чини добро.“ Научила сам да тако можемо добити ’што нам срце жели‘ (Псалам 37:3, 4).

[Фусноте]

[Истакнути текст на 23. страни]

„Хајде да одмах почнемо да проповедамо добру вест и то по целој Естонији“ (Линда Метиг).

[Слика на 24. страни]

Са девет Сведокиња у логору у Мордовији

[Слика на 24. страни]

Данас, са својим супругом Лембитом