Како је фотографија угледала светлост дана

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ШВЕДСКЕ

Гости италијанског физичара Ђамбатиста Дела Порте (1535?-1615) били су запрепашћени. На зиду испред њих кретали су се мали ликови наглавце окренутих људи. Успаничени, посматрачи су изјурили из собе. Дела Порта је оптужен за врачање и изведен пред суд!

ТАКО се окончао покушај да се гости забаве камером опскуром — што на латинском дословно значи „мрачна соба“. Принцип рада камере је једноставан, али резултати могу бити задивљујући. Како камера ради?

Када кроз сићушан отвор светлост доспе у мрачну кутију или собу, на зиду наспрам тог отвора пројектоваће се обрнута слика спољашњости. Дела Портини гости су заправо видели представу глумаца која се одвијала ван собе. Камера опскура је претеча модерног фотоапарата. Можда сте и ви међу милионима који поседују фотоапарат или сте користили распрострањен, јефтин апарат за једнократну употребу.

 Камера опскура није била нов изум чак ни у Дела Портино време. Још је Аристотел (384-322. пре н. е.) приметио принцип на ком ће се касније заснивати рад камере. Арапски научник из 10. века, Алхазен, јасно је описао овај принцип, а и сликар Леонардо да Винчи је у 15. веку писао о њему. Прецизност камере је побољшана у 16. веку када су почела да се користе сочива. Многи уметници су их користили да би тачно приказали перспективу и размеру. Ипак, и поред бројних покушаја, овако добијене слике било је немогуће сачувати све до 19. века.

Први фотограф на свету

Сматра се да је давне 1816. француски физичар Жозеф Нисефор Ниепс почео да трага за начином на који би могао да направи трајне слике. Прави успех је остварио тек када је експериментисао с литографијом. Тада је открио да ће му користити супстанца осетљива на светлост позната као јудејски битумен. Средином 1820-их, у камеру опскуру која је гледала на улаз у његово имање ставио је калајну плочу превучену битуменом и изложио је светлости осам сати. Данас се чак и најнеискуснији фотограф аматер не би дичио таквом мутном сликом куће, дрвета и амбара, али Ниепс је имао разлога за то. Највероватније је то прва икад снимљена трајна фотографија!

Како би и даље развијао ову технику, Ниепс се 1829. уортачио са енергичним предузетником Лујем Дагером. У годинама након смрти Ниепса 1833, Дагер је постигао нека важна побољшања. Бакарне плоче је обложио сребрним јодидом. Показало се да је он осетљивији на светлост од битумена. Када је већ осветљену плочу случајно изложио испарењима живе, утврдио је да се до тада скривена слика јасно показала. Захваљујући овом открићу, знатно је скраћено време експозиције плоче. Након што је утврдио да испирање плоче сланим раствором спречава да слика с временом потамни, фотографија је била спремна да на јуриш освоји свет.

Представљена свету

Када је Дагеров изум, назван дагеротипија, 1839. представљен јавности, пријем је био изузетан. У књизи The History of Photography, изучавалац Хелмут Гернсхајм пише: „Вероватно ниједан други изум никада није у толикој мери заокупио машту јавности и освојио свет таквом муњевитом брзином као што је то учинила дагеротипија.“ Један очевидац представљања дагеротипије јавности написао је: „Сат касније, оптичарске радње биле су преплављене, али ни све заједно нису имале довољно робе за надирућу војску оних који су желели да сликају помоћу ове методе. За неколико дана, на свим париским трговима испред цркава и палата могли сте да видите црне кутије постављене на троножне сталке. Сви физичари, хемичари и учени људи из престонице глачали су сребрне плоче. Задовољство да на олтару напретка жртвују нешто свог иметка нису могли себи да ускрате чак ни виђенији трговци, чија су средства испаравала с јодидом и нестајала са живином паром.“ Париска штампа је брзо нашла име овој помами — дагеротипоманија.

Одушевљен изванредним квалитетом дагеротипије британски научник Џон Хершл је написао: „Није претерано рећи да је чудесна.“ Неки су овом изуму чак приписивали магичне моћи.

Међутим, нису сви поздравили нови изум. Краљ Напуља је 1856. забранио фотографију, вероватно зато што се веровало да је повезана са „урокљивим оком“. Када је видео дагеротипију, француски сликар Пол Деларош је узвикнуо: „Од данас је сликање мртво!“ Овај изум је у  великој мери забринуо сликаре који су у њему видели претњу свом послу. Један познавалац је изразио страховања неких када је рекао: „Индивидуално поимање лепоте могло је бити обезвређено због тога што је фотографија строго реално приказивала ликове.“ Поред тога, фотографије су чак критиковане због неумитног реализма којим су уздрмале неговане представе лепоте и младости.

Дагер против Талбота

Један енглески физичар, Вилијам Хенри Фокс Талбот, сматрао је фотографију својим проналаском тако да га је вест о Дагеровом изуму запањила. Талбот је у камеру опскуру стављао листове папира које је обложио хлоридом сребра. На добијени негатив наносио је восак да би био провидан, затим га је стављао на други обложени папир и све то излагао сунчевој светлости. Тако је добијао слику која је потпуно одговарала стварности.

Иако је у почетку био мање популаран и слабијег квалитета, испоставило се да је Талботов поступак имао извесне предности. Омогућио је да се од једног истог негатива направи много примерака фотографије, а папирне репродукције су биле и јефтиније и једноставније за руковање од ломљивих дагеротипија. Упркос почетној популарности, дагеротипија се показала као слепа улица. С друге стране, Талботов поступак се још увек користи у изради фотографија.

Међутим, Ниепс, Дагер и Талбот нису били једини кандидати за место родоначелника фотографије. Након што је Дагер обзнанио свој проналазак 1839, најмање 24 човека — од Норвешке, на северу, до Бразила, на југу — тврдили су за себе да су изумели фотографију.

Значајне промене које је фотографија покренула

Социјални реформатор Јакоб Аугуст Рис брзо је схватио да је фотографија изванредно средство да се јавности скрене пажња на сиромаштво и патњу. Године 1880, почео је да по мраку фотографише сиротињска предграђа Њујорка. Као блиц му је служио тигањ у коме је горео прах магнезијума — што није било сасвим безопасно. У два наврата је запалио кућу у којој је радио, а једном му је ватра захватила и одећу. Сматра се да су његове фотографије један од разлога због којих је председник Теодор Рузвелт по ступању на дужност спровео бројне социјалне реформе. Осим тога, уверљивост серије живописних фотографија које је начинио Вилијам Хенри Џексон подстакла је и конгрес Сједињених Држава да 1872. прогласи Јелоустон за први национални парк на свету.

Доступна свима

Крајем 1880-их, цена и сложеност фотографисања још увек су одвраћале многе од тога да постану фотографи. Ипак, пут за бесконачно много аматерских фотографија прокрчен је 1888. када је Џорџ Истман изумео „кодак“, преносив апарат, лак за руковање који је у себи имао ролну савитљивог филма.

Након фотографисања, корисник би читав апарат послао у фабрику. Тамо би развили филм и ставили нов у апарат који су са израђеним фотографијама вратили кориснику — и све то по прилично ниској цени. Крилатица: „Ви притиснете дугме, ми радимо остало“, није била преувеличавање.

Тако је фотографија постала сваком доступна. А да њена популарност не јењава, показују и милијарде снимака сваке године. Фотографија је данас још популарнија захваљујући дигиталним фотоапаратима код којих се оштрина слике мери мегапикселима. Ови апарати користе сићушан меморијски чип на који могу да стану стотине фотографија. Веома квалитетне фотографије могу се направити чак помоћу кућног компјутера и штампача. Нема сумње да је фотографија веома напредовала.

[Слика на 20. страни]

Дагеротипија панораме Париза, око 1845.

[Слика на 20. страни]

Репродукција вероватно прве фотографије, око 1826.

[Слика на 20. страни]

Цртеж камере опскуре коју су користили многи уметници

[Слика на 21. страни]

Ниепс

 [Слике на 23. страни]

Дагеротипија Луја Дагера из 1844. и његова камера

[Слике на 23. страни]

Студио Вилијама Талбота, око 1845. и његова камера

[Слике на 23. страни]

Фотографија Џорџа Истмана са апаратом „кодак бр. 2“ у рукама из 1890. и његов апарат „кодак бр. 1“ с филмским калемом

[Слика на 23. страни]

Живописна фотографија данашњег Јелоустона коју је 1871. снимио В. Х. Џексон

[Слика на 23. страни]

Оштрина фотографија модерних дигиталних апарата мери се у мегапикселима

[Извори слика на 20. страни]

Панорама Париза: Photo by Bernard Hoffman/Time Life Pictures/Getty Images; Фотографија Ниепса: Photo by Joseph Niepce/Getty Images; камера опскура: Culver Pictures

[Извори слика на 22. страни]

Страна 23: Талботов студио: Photo by William Henry Fox Talbot & Nicholaas Henneman/Getty Images; Талботова камера: Photo by Spencer Arnold/Getty Images; Фотографија „кодака“, апарат „кодак“ и Дагерова камера: Courtesy George Eastman House; Јелоустон: Library of Congress, Prints & Photographs Division, LC-USZ62-52482