Зашто је море слано?

КАДА бисмо сву морску со равномерно распоредили по тлу, дебљина тог слоја износила би више од 150 метара — што је висина зграде од око 45 спратова! Одакле долази сва та со, посебно ако се има у виду бескрајна количина слатке воде коју потоци и реке изливају у океане? Научници су открили неколико извора ове соли.

Један од извора је тло под нашим ногама. Док киша продире у тло и стење, она раствара мале количине минерала, укључујући и соли с њиховим хемијским елементима, након чега их потоци и реке односе до мора (1). Овај процес се назива трошење. Наравно, концентрација соли у слаткој води је веома мала тако да је не можемо осетити.

Други извор чине наслаге минерала соли које се налазе у Земљиној кори испод океана. Вода продире у морско дно кроз пукотине, тамо се јако загреје и потом враћа на површину пуна растворених минерала. Хидротермални отвори — од којих неки формирају гејзире дубоко под морем — избацују тако насталу хемијску супу у море (2).

У једном обрнутом процесу са сличним исходом, подводни вулкани избацују у океане велике количине усијаног стења које ослобађа хемијске супстанце у воду (3). Ветар је додатни извор минерала тако што носи честице с тла у море (4). Сви ови процеси  чине морску воду неком врстом раствора скоро сваког познатог елемента. Међутим, главни слани састојак је натријум-хлорид — обична кухињска со. Он чини 85 посто растворене соли и главни је разлог зашто је море слано.

Како то да је концентрација соли увек иста?

Со остаје у мору због тога што из њега испарава скоро чиста вода. Минерали који су доспели у море остају у њему. У исто време, и даље пристижу нови минерали. Па ипак, ниво соли остаје стабилан, и износи око 35 промила. Дакле, очигледно је да иста количина соли и других минерала пристиже у море и одлази из њега. Зато се намеће питање: Куда одлази сва та со?

Многа слана једињења апсорбују тела живих организама. На пример, корални полипи, мекушци и љускари користе калцијум, једну од соли, за своје оклопе и скелете. Микроскопске алге, дијатомеје, издвајају силицијум-диоксид. Бактерије и други организми користе растворена органска једињења. Када ови организми угину или буду поједени, со и минерали из њиховог тела с временом доспеју на морско дно у виду остатака или измета (5).

Многе соли које се не могу уклонити биохемијским процесима одстрањују се на друге начине. На пример, глина и други материјали земље који путем река, спирања тла и вулканског пепела доспевају у океане, могу да вежу одређене соли и да их са собом однесу на дно. Неке соли се такође везују за стење. Тако путем бројних процеса велика количина соли заврши на морском дну (6).

Многи истраживачи сматрају да ови геофизички процеси имају свој циклус, иако он траје еонима. Земљина кора се састоји од огромних плоча. Неке од њих се додирују у зонама субдукције, у којима се једна плоча спушта под суседну и зарања у усијани омотач. Обично се теже океанске плоче спусте под лакше континенталне, носећи при том товар сланих наслага баш као велика транспортна трака. На овај начин, полако се рециклира велики део Земљине коре (7). Земљотреси, вулкани и раседна подручја представљају три манифестације тог процеса. a

Задивљујућа стабилност

Салинитет океана се разликује од места до места, а понекад зависи и од годишњег доба. Од мањих водених површина, највећи салинитет имају Персијски залив и  Црвено море, где је испаравање веома велико. Океанска подручја с приливом слатке воде из великих река и обилним падавинама имају салинитет мањи од просечног. Исти је случај и с морском водом у близини поларног леда — смрзнуте слатке воде — који се топи. С друге стране, када се лед формира, салинитет воде у близини леда се повећава. Међутим, укупан салинитет океана је веома стабилан.

Морска вода има и релативно стабилну pH вредност, што је мера киселости или базичности супстанце. Нормална pH вредност је 7, док pH вредност мора варира између 7,4 и 8,3 што значи да је оно благо базно (pH вредност људске крви је око 7,4). Када би pH вредност почела да варира ван овог опсега, то би било веома опасно за океане. У ствари, управо тога се и прибојавају неки научници. Велики део угљен-диоксида који као последица људских активности стиже у атмосферу с временом заврши у океанима где у реакцији с водом ствара угљену киселину. Изгледа да се због људских активности лагано повећава киселост океана.

Многи процеси који одржавају хемијску стабилност морске воде још увек се не разумеју у потпуности. Ипак, оно што о њима знамо истиче неизмерну мудрост Створитеља који брине о делу својих руку (Откривење 11:18).

[Фуснота]

[Дијаграми/Слике на странама 16, 17]

(За комплетан текст, види публикацију)

Киша

↓↓

↓↓

4 Ветар

‘1 Минерали ↓

у стењу ↓ 6 Вулкански

․․․↓․․․․․․․․․․․․․․↓․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․пепео․․․․

3 Ерупција подв- 5 Дијатомеје ↓

ОКЕАН одног вулкана ↓ ↓

↑ ↓ ↓

2 Хидротермални ↑ ↓ ↓

отвор ↑ ↓ ↓

․․․․․․․․․․↑․․․․․․․․․․․․↑․․․ОКЕАНСКО ДНО․․․↓․․ ․․․․․↓․․․․

↑ ↑ 7 ←← ЗОНА

↑ ЗЕМЉИНА КОРА ←← СУБДУКЦИЈЕ

↑ ←←

․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․․

[Извори]

Хидротермални отвор: © Science VU/Visuals Unlimited; ерупција: REUTERS/Japan Coast Guard/Handout

Дијатомеје: Dr. Neil Sullivan, USC/NOAA Corps; фотографија вулкана: Dept. of Interior, National Park Service

[Оквир/Дијаграм на 18 страни]

Соли које се налазе у мору

Иако проучавају морску воду више од једног века, научници још увек немају потпун увид у њен хемијски састав. Међутим, успели су да издвоје разне растворене слане елементе и да одреде њихов однос. У ове елементе спадају:

[Дијаграм]

55% Хлорид

30,6% Натријум

7,7% Сулфат

3,7% Магнезијум

1,2% Калцијум

1,1% Калијум

0,4% Бикарбонат

0,2% Бромид

и бројни други елементи као што су борат, стронцијум и флуорид.

[Оквир/Слика на 18 страни]

Сланије од океана

Нека језера су сланија од океана. Најбољи пример је Мртво море, најсланија водена површина на Земљи. Носећи растворене соли и друге минерале, вода се улива у Мртво море, које се у библијска времена звало и Слано море (Бројеви 34:3, 12). Пошто је обала Мртвог мора најниже место на Земљи, вода одлази само једним путем — испаравањем, услед чега се током лета смањује ниво мора за 25 милиметара дневно.

Због тога је салинитет горњих слојева воде 30 посто — што је скоро десет пута више од салинитета Средоземног мора. Будући да са салинитетом расте и густина воде, пливачи без проблема плутају на води. У ствари, они могу без помоћних средстава за одржавање на површини да слободно плутају на леђима и читају новине.

[Оквир на 18. страни]

Со доприноси чистоћи ваздуха

Истраживањима је утврђено да честице загађења у ваздуху смањују количину падавина из облака који се налазе над копном. Међутим, код облака с таквим честицама који су над океаном чешће долази до кише. Заслуга за то се приписује аеросолима морске воде, које настају њеним распршивањем.

Капи воде које се у атмосфери формирају око честица загађења сувише су мале да би дошло до кише. Стога, оне само лебде. Аеросоли морске воде које доспеју у облаке привлаче те ситне капи и формирају веће. На тај начин долази до кише, која уједно и чисти атмосферу од загађења.