Ја ћу „као јелен скакати“

ИСПРИЧАО ФРАНЧЕСКО АБАТЕМАРКО

„Зашто је Бог то дозволио? Зашто баш ја?“ Колико пута сам поставио та питања! Нисам могао да се помирим с тим да ћу цео живот провести у инвалидским колицима и да нећу моћи да се служим рукама и ногама.

ГОДИНЕ 1962, у једном градићу у Италији, у области Базиликате, мој живот се умало није окончао на дан када је и почео. Моја мајка је имала тежак порођај и доктор ми је убризгао једну инјекцију која је имала страшне последице. Три дана касније моје сићушно тело претрпело је јаке грчеве. Руке и ноге су ми остале парализоване, а гласне жице оштећене.

Како сам растао, тако је расло и моје незадовољство због мог физичког стања. Био сам раздражљив и често сам се издирао на људе око себе. Осећао сам се потпуно одбачено, и ништа није давало смисла мом животу. У време када сам имао 25 година, у емоционалном погледу био сам једна рушевина. Пошто нисам разумео зашто је Бог дозволио да се толико мучим, дошао сам до закључка који ми је тада изгледао једино разумно — да нема Бога.

Другачији поглед на свет

Једног преподнева крајем 1987. године, док сам испред куће седео у колицима, пришла су ми два лепо обучена младића. Претпостављао сам да су хтели да разговарају с мојим братом па сам им рекао, уз доста напрезања, да ми брат није код куће. Али они су рекли да желе да причају са мном. Баш сам се изненадио, јер скоро нико није желео да прича са мном.

„Верујете ли у Бога?“, питали су ме. Осорно сам им одговорио: „Како да верујем кад сам у оваквом стању?“ Током разговора сам сазнао да су то Јеховини сведоци. Понудили су ми књигу под насловом Живот — како је настао? Еволуцијом или стварањем?, a коју сам невољно узео. Рекли су да ће опет доћи, а ја сам се надао да ипак неће.

Та два Сведока су опет дошла, као што су обећали, и наставили смо разговор. Сећам се да су ми из Библије прочитали Исаију 35:5, 6: „Тада ће се слепима очи отворити, уши ће се глухима отворити; тада ће и хромац као јелен скакати, и језик немога радосно клицати.“ Те речи су биле предивне али су толико одударале од стварности у којој сам живео. Нисам могао ни да устанем, а камоли да скачем као јелен. Ипак сам прихватио да проучавам Библију с њима, мада нисам веровао да ми Библија може помоћи да решим своје проблеме. Било ми је потпуно нереално да се надам да ћу једног дана бити потпуно здрав.

После извесног времена, Сведоци су ме позвали да дођем на један састанак у њихову Дворану Краљевства. Не сећам се о чему је било речи у библијском предавању, али никада нећу заборавити колико су Сведоци били срдачни и љубазни према мени. Нису ме сажаљевали већ су ми изразили добродошлицу. Те недеље сам схватио  да је моје место у Дворани Краљевства, и од тада сам редовно одлазио на састанке.

Огромна препрека

Проучавање Божје Речи је невероватно утицало на мене. Као да је животни сок поново почео да тече кроз усахло дрво. Испливала су осећања за која сам мислио да су мртва и сахрањена. Како је диван осећај да си поново жив! Желео сам да причам другима о величанственој нади коју сам имао (Матеј 24:14). Али како да проповедам? Усрдно сам се молио Јехови за то и тражио да ми покаже пут.

У септембру 1991. у скупштину је дошао један пионир (пуновремени проповедник). Једног дана док сам био код њега рекао сам му да бих желео да проповедам. Тешко сам говорио тако да смо разматрали могућност да користим писаћу машину и да пишем писма. Проблем су представљале моје парализоване руке. Уз помоћ тог пионира пробао сам многе методе. Покушавао сам да држим оловку у зубима и да њоме ударам типке. Затим сам покушао да користим кацигу на којој је био причвршћен један штапић и да покретима главе ударам типке. Али ништа од тога није успело.

Касније, док смо причали о томе, тај пионир је у шали рекао: „Баш имаш леп нос“. Одмах сам покушао да ударам типке носом и испоставило се да то и није тако лоше. Напокон сам могао да пишем. Замислите само колико сам морао да се трудим да бих носом исправљао словне грешке! Убрзо смо схватили да би ми било много лакше кад бих користио компјутер. Али одакле ми новац да га купим? Чекао сам прави тренутак и разговарао са родитељима. Убрзо сам писао писма користећи компјутер.

Жеља ми се испунила

Најпре сам писао пријатељима и рођацима, а затим људима који су живели у мом граду и околини. Убрзо сам се дописивао са људима из целе Италије. Не могу вам описати радост коју сам осећао сваки пут кад би ми неко одговорио на писмо. У децембру 1991. постао сам некрштени објавитељ. Почео сам да учествујем и у Теократској школи проповедања која се сваке седмице одржава у скупштинама Јеховиних сведока. Када сам добијао задатак да одржим неки говор, добро сам се припремао користећи компјутер. Затим је на састанку неко од браће читао пред публиком оно што сам ја припремио.

Био сам захвалан што ми је Јехова показао толику љубав и знао сам да су следећи кораци у мом духовном напретку да предам свој живот Богу и да се крстим. Скупио сам храброст и разговарао с родитељима о својој одлуци. Није им се баш свидела та одлука, али жеља да се крстим била је јача од страха. Уз помоћ Јехове и суверника, крстио сам се у августу 1992. године. Колико сам само био срећан што су мој брат и снаха присуствовали крштењу!

Промене у начину размишљања

Начела која се налазе у Божјој Речи постепено су ми постајала све јаснија, тако да сам схватио да треба да мењам неке своје лоше особине. Због свог физичког стања био сам посесиван и себичан. Морао сам да се борим са собом како бих се ослободио тих мана. Требало је да будем понизнији и да се борим против сталног осећаја незадовољства што морам да зависим од других.

Такође сам се трудио да савладам осећај самосажаљења и да себе више не сматрам  жртвом. Почео сам да уживам у ведријој страни неких ситуација. Једног дана док сам проповедао од куће до куће, једна девојчица је отворила врата. Један од Сведока који су били са мном питао ју је да ли су јој родитељи код куће. Девојчица је узвикнула: „Мама, пред вратима су два човека и један болестан човек!“ Кад ме је видела, толико јој је било непријатно да није знала шта да каже. Један од браће је рекао: „У ствари, ми смо двојица болесних и један здрав.“ Сви смо се насмејали и затим смо водили веома пријатан разговор.

Желео сам да служим више

После крштења девет месеци сам био у помоћној пионирској служби, проводећи 60 сати месечно у делу проповедања. Али желео сам да учиним више. Убрзо сам почео да служим као општи пионир, и тако сам још више времена проводио у делу проповедања. Првих неколико месеци у пионирској служби није ми било лако. Многи су мислили да им куцам на врата зато што тражим новац, па је било непријатно и мени и Сведоцима који су ишли са мном.

Сем тога, многи у скупштини нису баш добро разумели шта говорим, тако да нису били сигурни како да ми помогну. Али уз Јеховину помоћ и несебичну подршку моје духовне браће и сестара, ситуација се с временом поправила. Људи ме данас знају не само као човека у инвалидским колицима већ као Јеховиног сведока који се труди да помогне другима да сазнају какве су Божје намере.

У јулу 1994. године похађао сам посебну двонедељну школу за пионире. Тамо смо разматрали библијска начела којима се водимо док проповедамо и стварамо ученике. Затим смо то и практично применили у служби проповедања. За мене лично представљало је проблем то што се школа одржавала отприлике 60 километара од места где живим. Практично је немогуће да проведем ноћ ван куће, тако да су ме Сведоци ујутру одвозили у школу, а увече довозили кући. За време паузе носили су ме на први спрат где смо сви заједно ручали.

Велика одговорност

У марту 2003. наименован сам за скупштинског старешину. То значи да треба да се доста трудим у корист других. Сада још боље разумем шта је Исус мислио када је рекао: „Више има среће у давању, него у примању“ (Дела апостолска 20:35). Сарађујем са дивним старешинством, и они ми помажу да удовољим новим одговорностима. Сви у скупштини ме цене — нарочито млади — и укључују ме у своје активности. Они сами виде како сам савладао неке препреке да бих служио Јехови и многи ми се обраћају за савет кад се суоче с неким проблемима.

Научио сам да физичко стање није пресудан фактор да би човек био срећан. Оно што је заиста важно јесте да имамо Јеховино признање и да вршимо његову вољу. Посебно сам захвалан Јехови што имам предивну наду да ћу се ускоро решити инвалидских колица. Жељно ишчекујем време када ћу „као јелен скакати“ и служити истинитом Богу у сву вечност (Исаија 35:5, 6).

[Фуснота]

[Истакнути текст на 22. страни]

Људи ме данас знају не само као човека у инвалидским колицима већ као Јеховиног сведока који се труди да помогне другима да сазнају какве су Божје намере

[Слика на 21. страни]

Док се припремам за скупштински састанак, типке ударам носом